субота, 19. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Албанци и балкански национализми
Куда иде Србија

Албанци и балкански национализми

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
субота, 29. новембар 2014.

Поводом чланка Неџмедина Спахиуа, Србија помогла Косову да извози национализам у Албанију

Покушај фудбалске утакмице између Србије и Албаније и инциденти који су је пратили коментарисани су на различите начине. Инцидент, због кога је меч прекинут, има и јасне политичке последице – посета албанског премијера Едија Раме је у први мах одложена, а њена реализација и даље је упитна, а српско-албански односи који дуго не привлаче знатнију пажњу поново су постали медијски интересантни.

Међу многобројним написима о овим дешавањима посебно је интересантан Неџмедина Спахиуа, професора политичких наука из Приштине. Спахиуов текст је подједнако провокативан и луцидан, а његов главни аргумент прилично неконвенционалан, па верујем да заслужује посебан коментар. Централни аргумент може да се сведе на отприлике следеће: инцидент на стадиону у Београду допринео је да се проблематични односи на линији Београд-Приштина пренесу на линију Београд-Тирана тако што је инцидент разбуктао страсти иначе индиферентне албанске јавности. Централна теза је да је специфичан облик српског и косоварског (мисли се на косовске Албанце) национализма овим инцидентом индукован и код Албанаца у Албанији, који су иначе потпуно непријемчиви за овакве идеологије.

Пре него што пређем на анализу Спахиуове аргументације морам да истакнем да немам намеру да критикујем његово сагледавање тренутне политичке ситуације у Албанији или међуалбанских односа. Те теме слабо познајем и не сумњам да Спахиу може о њима да компетентније пише од српских аутора. Ипак, Спахиу заснива своје тврдње на анализи, по мом мишљењу врло површној и тенденциозној, неких историјских токова који треба да покажу да у политичком развоју Албанаца из Албаније и оних са Косова и Метохије постоје снажна размимоилажења која одређују тип преовлађујуће националне идеологије код једних и код других. Ако се његови закључци заснивају на овим историјским аргументима, они су у најмању руку врло проблематични. Верујем да не само да имамо разлога да верујемо да су ти закључци проблематични већ да су они тенденциозно проблематични, односно да аутор презентује своје аргументе имајући на уму једну унапред одређену политичку парадигму.

Своју историјску расправу Спахиу отпочиње од балканских ратова и наводи да од тог периода треба тражити разлику у развоју специфичног национализма код Албанаца из Албаније и оних који су живели на простору Краљевине Србије, односно потоње Краљевине СХС. Спахиу истиче да за разлику од Албанаца који су у Србији/Југославији живели у напетим вишенационалним условима, они у Албанији су прошли кроз вишедеценијски период живота у националној држави. Ова тврдња се само условно може узети као тачна. Наиме, иако је постојала још од 1912. године модерна албанска држава је пролазила кроз дуге муке у свом конституисању. И после коначног разграничења са суседном Краљевином СХС и Грчком средином 20—их година држава је углавном била изразито политички нестабилна. По дометима централне власти и унутрашњем устројству Албанија из прве половине века више је подсећала не неку афричку државу из потоњег периода где се домет централне власти ограничава на круг од неколико десетина километара од председничке палате или главног града, ослоњена на неку суседну или велику силу споља и малобројне лојалне снаге изнутра.

Имајући на уму ову чињеницу ауторов аргумент можемо да прочитамо и унутрашке дајући му сасвим другачији (по мом мишљењу и исправније) тумачење: чак иако су живели у држави која није била њихова национална држава Албанци са Косова и Метохије и Македоније имали су више државног, политичког искуства од својих сународника из Албаније. Ово важи чак и ако то искуство неоправдано сведемо искључиво на опозицију новоуспостављеној држави.

Поред тога, верујем да је једна ауторова тврдња несумњиво погрешна и да она далеко теже поткопава његов целокупни аргумент. Та тврдња подразумева да је су Албанци у Албанији и Краљевини СХС били толико снажно раздвојени да практично њихов политички развој од краја Првог светског рата тече независно и у битно другачијем смеру. Неколико убедљивих чињеница оспорава овакво гледиште: наиме непосредно по окончању Првог светског рата на тлу Албаније, уз свесрдну италијанску помоћ, функционише Косовски комитет, који треба да делује у правцу окупљања етничких албанских територија док се 1928. Ахмед Зогу проглашава за краља Албанаца (не Албаније) и на тај начин, готово сасвим отворено, указује на своје територијалне претензије. Када би се осврнули на ранији историјски период, од краја 19. века, нашли би још низ оваквих примера, али њих ћемо овде прескочити јер аутор дискусију отвара од почетка Балканских ратова. Ниједна држава формирана на постосманском или постхабзбуршком простору није могла (а ни хтела) да у целости испоштује обавезе према националним мањинама које је уласком у Версајски систем, односно Друштво народа, преузимала, и ту Југославија али је политички живот Албанаца у тој држави често био живљи и мирнији него у самој Албанији.

Друга група непрецизности коју Спахиу износи односи се на албанско искуство у Другом светском рату, односно на процену карактера Велике Албаније која је тада формирана. Истина је да је Велика Албанија формирана 1941. године одлуком Немачке и Италије, али је Албанија практично од 1939. била под италијанском контролом. Влада у којој доминирају Косовари, коју спомиње Спахиу, постојала је тек од капитулације Италије на јесен 1943. године. Наиме, страхујући да ће пораз Осовине довести до враћања територија на стање од пре 1941. године, косовскометохијски Албанци се једним делом чвршће везују за Немачку. Пре тога, албанска влада, колико се о њеној аутономији може говорити, уопште није имала нарочитих проблема са Великом Албанијом, концептом који није био стран ни албанским комунистима. Да су везе Албанаца биле веома чврсте, говори и чињеница да су се током рата на територију КиМ доселиле десетине хиљада Албанаца – тешко да би се определили за тако драматичну промену да нису имали барем умерено благонаклон став према средини у коју одлазе.

Не треба да чуди да ни у излагању послератног политичког развоја Спахиу није нарочито прецизан. Не само да је и међу албанским комунистима било идеја да се територија већински насељене Албанцима прикључе Албанији по окончању рата већ је та идеја периодично обнављана, како су то дозвољавале политичке прилике. То је учињено, на пример, већ 1948. када је албанско руководство под плаштом совјетско—југословенског сукоба покушавало да отвори албанско питање у Југославији.

У више наврата је албанска политичка елита веровала да подилажењем интересима неке велике силе може да дође до остварења локалних, односно регионалних интереса. Усудићу се да спекулишем да је и чланак професора Спахиуа део исте тенденције – он вешто негује предрасуде карактеристичке за бирократе Европске Уније. Ми можемо бити националисти, али никако националисти на балкански начин, јер тај (умишљени) балкански облик национализма нас одваја од европског пута коме тежимо. И од њега се морамо дистанцирати чак и по цену грубих историјских грешака. Прибојавам се да чак и да тај политички трик успе код европске публике, он тешко да може бити солидна база за превазилажење дубоких историјских анимозитета који постоје међу неким балканским народима. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер