четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > "Хајка на Дачића" и косовско питање
Политички живот

"Хајка на Дачића" и косовско питање

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
недеља, 17. фебруар 2013.

Поводом отварања сезоне лова на изборе са освртом на текст Весне Пешић Карантин и дубока ћутња

Дуго, а по њиховом мишљењу свакако предуго, социјалисти су били или на маргинама политичког живота или коалициона закрпа да би њихов лидер Ивица Дачић пропустио да по приспећу резултата парламентарних избора не прокоментарише бомбастичном изјавом како је упитно ко ће бити нови председник, али да је извесно ко ће бити нови премијер. Изгледа да у свечарском расположењу није схватио једну очигледну истину – да је за социјалистички изборни бум заслужна заветрина неодговорности на челу Владе која се није показала нарочито успешном, положај опозиције на позицији, толико карактеристичан за српске коалиционе Владе. Већ тада су поједини коментатори указивали да положај мањинског премијера може да буде врло неугодан, односно да доноси само горке плодове непопуларности док би успехе побрао јачи партнер. У предизборно време тадашњи лидер напредњака Томислав Николић рекао је, поводом коалиционих калкулација: Желим да избегнем само једну грешку коју је начинила ДС, а то је да сабирам до 126 и да после тога трпим разне притиске и уцене малих партнера који постану незајажљиви. Уколико наша коалиција освоји највише гласова, нећемо да уступимо другима место премијера зарад формирања Владе јер би то била превара народа. Ако то буде услов без кога нема коалиције – коалиције неће бити. Ова ситна недоследност, у мору других, не би ни била тако интересантна да парадоксално не осликава реалан однос снага у текућој Влади. Иако, формално кључан положај држи Дачић, нема никакве сумње ко је најмоћнија личност у Влади и ко заправо одлучује о њеној судбини. 

Свој имиџ народског човека, коме нису страни ни вашарски иступи, Дачић је наставио да одржава и у новој влади и како пише коментатор Времена Филип Шварм Дачић је у потпуности пропустио да уочи како ново време захтјева камено лице, полагано вагање сваке ријечи и загробу озбиљност од које умире свака нада [Време, бр. 1153, стр. 13]. Заправо, време и није ново али је ново оно што је у политици далеко важније, однос снага. У ком смислу? Док је за одржавање Цветковићеве владе Дачић био неопходан играч, као уосталом и за конституисање нове Владе (тај час је правилно препознао као свој блистави тренутак) јер коалиција СНС—ДС још увек није била опипљива политичка реалност сада је ситуација у великој мери другачија. Вучић, као министар опште праксе који се у свој ресор ретко маша, јесте у прилици да сва постигнућа Владе (или барем оно што медији промовишу као постигнућа) припише на свој политички конто, а судећи према новијим истраживањима јавног мњења борба против корупције вођена аферама и медијским прогоном доноси значајан раст рејтинга СНС-у. Такође, утврђивање Вучића на европском путу несумњиво шири коалициони капацитет СНС-а ,а имиџ технократе који неумољиво решава проблеме подсетиће многе на градоначелника Београда и лидера ДС-а Драгана Ђиласа – тешко да сада коалиција СНС—ДС било коме делује невероватно. Али, ова тзв. велика коалиција, ако Вучић постигне још који политички поен може да постане и непотребна. С друге стране, медијски криминализовани Дачић је вероватно данас мање пожељан партнер него раније, а озбиљни удари афера могу подоста да оборе рејтинг СПС-а.

У оваквој констелацији снага, јасно је да Вучић одлучује о Влади и да је Дачић у све мањој мери аутономан делатник – ако би којим случајем поднео оставку, она би се неумитно довела у везу са аферама које му се сада приписују, а ако би инсистирао да ова влада што дуже опстане, све би више постајао Вучићев а све мање републички премијер. Додуше, ни Дачић није нимало наиван политичар и сигурно је да трага за стратегијом опстанка.

Хајка на изборе, која је почела непосредно након формирања Владе, као реакција острашћене опозиције, од почетка фебруара је, рекао бих, добила сасвим нову динамику. Иако се лидери готово свих странака заклињу како би већ сутра били спремни на надметање – овде се издваја уздржаност Драгана Ђиласа – тешко да те изјаве значе било шта више до самоохрабривање. Неки, вероватно процењујући да им ситуација није наклоњена, указују да би избори значили скретање са европског пута (на који смо се, јелте сви заклели). Уз све резерве које се морају гајити према проценама страначког рејтинга мислим да је извесно да би од скорих избора бенефите уживао само СНС. ДС је озбиљно пољуљан, како Драган Ђилас каже процесом реформи (а оштрији коментатор би додао учвршћивањем његове лидерске позиције, чишћењем неподобних партијских кадрова  и сужавањем страначке клијентеле услед губитка власти). Ипак, мало је вероватно да би значајан број бирача ДС-а могао да се прелије СНС-у – апстиненција би била реалнија опција.

С друге стране, верујем да је за Дачића, од тренутка формирања Владе за СНС-ом, највећа опасност преливање гласова – зар Вучић, строги лидер и борац против тајкунске хајдучије, не подилази у већој мери идеалима социјалистички бирача од потенцијално компромитованог Дачића? Стална уверавања Дачића како иза покренуте кампање може да стоји било ко осим СНС-а и посебно њеног лидера, указују да унутар коалиције није све тако идилично. Ипак, и СНС се налази пред неугодним избором – с једне стране као да фали последњи корак (датум преговора, хапшење неког капиталца, како је рекао Слободан Антонић у интервјуу за Данас) да би се тренутна Влада оборила и расписали нови парламентарни избори, а са друге стране свако одуговлачење може да постави питање шта тражи СНС у Влади са компромитованим премијером, а и тренутни раст рејтинга може лако да се истопи ако изостану конкретнији резултати у раду Владе.

Кампању покренуту против Дачића карактерише изостанак елементарне пристојности, политичког такта и склоност ка вулгарном сензационализму, што су уосталом све карактеристике српског политичког живота, како је писао Маринко Вучинић. Учешће премијера у скривеној камери са елементима еротеке и нешто ранији наводи да је Дарко Шарић, наркобос и бегунац, контактирао са неким од претходних министара били су само прве пахуље лавине. И док је скривена камера (на политички сасвим јасно опредељеној Коперникус телевизији) пре несмотрен гаф и показатељ слабог рада служби које треба да се брину о премијеру, контакти са личностима из света криминала нису нимало наивни без обзира колико Дачић покушавао да их покаже као бенигне. Уследили су бројни новински написи, насловне стране таблоида са карактеристичним кључним речима (мафија, наркобос, афера, криминалац и њима сличне). Ова лавина је у једном тренутку изгледала као права хајка – покушај да се Дачић криминализује по сваку цену. За разлику од претходних медијских одисаја овај је деловао најбучније, што због једнодушности и бројних тема које су отворене, што због положаја личности која је нападима била изложена. Дачићева трапава одбрана такође је допринела да цела ситуација постане дегутантна за оне који прате политичка дешавања. Неизбежно је било и поређење са хајком на Зорана Ђинђића, пре атентата који је на њега извршен. Не спадам међу оне који без јасних и чврстих доказа верују у велику заверу против Ђинђића – пре сам склон верзији да су паралелно текла два процеса – политичко дискредитовање наслоњено на пад Ђинђићевог рејтинга и припреме за атентат земунског клана. Без обзира на то медијска кампања чија је жртва Дачић указује на сличан механизам деловања који прецизније могу да расветле стручњаци за медије. За просечног читаоца овакав метод састоји се од бомбастичних наслова којима се одређена личност криминализује оштрим  изјавама уз магловиту, или непостојећу аргументацију.

Покушао сам да укажем да се цела ова афера Дачић може посматрати у контексту унутрашњополитичке борбе, распореда снага пред евентуалне предстојеће изборе. Поред ове намене окренуте ка споља, овакве афере имају и улогу рашчишћавања односа и положаја међу кључним делатницима на релацији Николић-Вучић-Дачић. И као што се преко Резолуције и Платформе вагао однос на релацији Николић према двојцу Вучић-Дачић, рекао бих да афера Дачић треба да утврди однос у самој влади, а може и да послужи и за изборе, злу или добру не требало, зависно од партијске опредељености.

Међу Дачићевим браниоцима има оних који су целој ситуацији склони да придодају шире значење. Тако портпарол СПС-а Бранко Ружић указује да је напад на Дачића напад на Владу и државу, а један читани таблоид спомиње да је у питању покушај, ни мање ни више, него државног удара. Дачићевој одбрани придружила се, сасвим неочекивано Весна Пешић, текстом Карантин и дубока ћутња (Пешчаник). Рекао бих да овај текст карактерише баш оно против чега се Весна Пешић декларативно бори – ирационализација политике. Поред оних већ истрошених стереотипа како ниједан српски политичар није преговарао са албанским јадничцима на равној нози, што је неистина коју није потребно посебно спорити, Дачић се у овом тексту инаугурише за српског Де Гола и Черчила који је спреман да предузима и најтеже потезе у решавању косовског питања. И док је онима које критикује наводно потребан косовски мит да би водили политику – којим се окористио и Дачић у једном предизборном вулгарно - милошевићевском извођењу – у тексту је Пешић јасније него пре оцртала сопствени политички мит – мит о бауку српског национализма. Зли националисти, којима диригује Коштуница лично, окупили су се да свргну премијера који је засенио својим политичким талентом и највеће европске државнике. Разуме се, јасан доказ за тако нешто није дат, он се сам по себи подразумева јер уосталом ко може бити крив до српског национализма? А можемо претпоставити и ко је на челу целе хајке на Дачића – па ко други до Добрица Ћосић, патријарх српског национализма! И као некада Ђинђића, српски националисти сада прогањају у Дачића, иако у тексту Пешић заборавља да спомене да је Ђинђићево убиство (случајно док докази не покажу супротно) временски кореспондирало баш са оштријим Ђинђићевим ставовима у вези са Косовом и јасном инсистирању на потреби да се дефинишу интереси Србије, које је сада непристојно и споменути.

Претпостављам, а мислим да ће се и госпођа Пешић пријатно изненадити, да ће премијер ако Влада опстане, по питању Косова и Метохије постати далеко кооперативнији него што је био до сада! Наиме, не сматрам да је то последица некакве завере, нити то да су Дачићеве газде у некој престоници Запада, у Вашингтону рецимо где је мали Де Гол учествовао у молитвеном доручку,  већ чињенице да је Дачићу за опстанак  неопходан ослонац – ако га нема унутра он се мора пронаћи на страни, а подразумева и виши степен кооперативности. За државу сасвим нејасне спољнополитичке оријентације и суженог суверенитета, питања спољне политике углавном су подстакнута унутрашњополитичког логиком, а најчешће међупартијским односима и изборним калкулацијама. Актери су, сасвим разумљиво, склони да својим поступцима дају шире, чак и епохално значење. Насупрот ранијим покушајима да се косовско питање потисне у страну аферама око хапшења тајкуна тако и сада косовским питањем треба заклонити једну много прозаичнију ствар – заузимање што повољнијих позиција пред евентуалне изборе. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер