"Hajka na Dačića" i kosovsko pitanje

Povodom otvaranja sezone lova na izbore sa osvrtom na tekst Vesne Pešić Karantin i duboka ćutnja

Dugo, a po njihovom mišljenju svakako predugo, socijalisti su bili ili na marginama političkog života ili koaliciona zakrpa da bi njihov lider Ivica Dačić propustio da po prispeću rezultata parlamentarnih izbora ne prokomentariše bombastičnom izjavom kako je upitno ko će biti novi predsednik, ali da je izvesno ko će biti novi premijer. Izgleda da u svečarskom raspoloženju nije shvatio jednu očiglednu istinu – da je za socijalistički izborni bum zaslužna zavetrina neodgovornosti na čelu Vlade koja se nije pokazala naročito uspešnom, položaj opozicije na poziciji, toliko karakterističan za srpske koalicione Vlade. Već tada su pojedini komentatori ukazivali da položaj manjinskog premijera može da bude vrlo neugodan, odnosno da donosi samo gorke plodove nepopularnosti dok bi uspehe pobrao jači partner. U predizborno vreme tadašnji lider naprednjaka Tomislav Nikolić rekao je, povodom koalicionih kalkulacija: Želim da izbegnem samo jednu grešku koju je načinila DS, a to je da sabiram do 126 i da posle toga trpim razne pritiske i ucene malih partnera koji postanu nezajažljivi. Ukoliko naša koalicija osvoji najviše glasova, nećemo da ustupimo drugima mesto premijera zarad formiranja Vlade jer bi to bila prevara naroda. Ako to bude uslov bez koga nema koalicije – koalicije neće biti. Ova sitna nedoslednost, u moru drugih, ne bi ni bila tako interesantna da paradoksalno ne oslikava realan odnos snaga u tekućoj Vladi. Iako, formalno ključan položaj drži Dačić, nema nikakve sumnje ko je najmoćnija ličnost u Vladi i ko zapravo odlučuje o njenoj sudbini. 

Svoj imidž narodskog čoveka, kome nisu strani ni vašarski istupi, Dačić je nastavio da održava i u novoj vladi i kako piše komentator Vremena Filip Švarm Dačić je u potpunosti propustio da uoči kako novo vreme zahtjeva kameno lice, polagano vaganje svake riječi i zagrobu ozbiljnost od koje umire svaka nada [Vreme, br. 1153, str. 13]. Zapravo, vreme i nije novo ali je novo ono što je u politici daleko važnije, odnos snaga. U kom smislu? Dok je za održavanje Cvetkovićeve vlade Dačić bio neophodan igrač, kao uostalom i za konstituisanje nove Vlade (taj čas je pravilno prepoznao kao svoj blistavi trenutak) jer koalicija SNS—DS još uvek nije bila opipljiva politička realnost sada je situacija u velikoj meri drugačija. Vučić, kao ministar opšte prakse koji se u svoj resor retko maša, jeste u prilici da sva postignuća Vlade (ili barem ono što mediji promovišu kao postignuća) pripiše na svoj politički konto, a sudeći prema novijim istraživanjima javnog mnjenja borba protiv korupcije vođena aferama i medijskim progonom donosi značajan rast rejtinga SNS-u. Takođe, utvrđivanje Vučića na evropskom putu nesumnjivo širi koalicioni kapacitet SNS-a ,a imidž tehnokrate koji neumoljivo rešava probleme podsetiće mnoge na gradonačelnika Beograda i lidera DS-a Dragana Đilasa – teško da sada koalicija SNS—DS bilo kome deluje neverovatno. Ali, ova tzv. velika koalicija, ako Vučić postigne još koji politički poen može da postane i nepotrebna. S druge strane, medijski kriminalizovani Dačić je verovatno danas manje poželjan partner nego ranije, a ozbiljni udari afera mogu podosta da obore rejting SPS-a.

U ovakvoj konstelaciji snaga, jasno je da Vučić odlučuje o Vladi i da je Dačić u sve manjoj meri autonoman delatnik – ako bi kojim slučajem podneo ostavku, ona bi se neumitno dovela u vezu sa aferama koje mu se sada pripisuju, a ako bi insistirao da ova vlada što duže opstane, sve bi više postajao Vučićev a sve manje republički premijer. Doduše, ni Dačić nije nimalo naivan političar i sigurno je da traga za strategijom opstanka.

Hajka na izbore, koja je počela neposredno nakon formiranja Vlade, kao reakcija ostrašćene opozicije, od početka februara je, rekao bih, dobila sasvim novu dinamiku. Iako se lideri gotovo svih stranaka zaklinju kako bi već sutra bili spremni na nadmetanje – ovde se izdvaja uzdržanost Dragana Đilasa – teško da te izjave znače bilo šta više do samoohrabrivanje. Neki, verovatno procenjujući da im situacija nije naklonjena, ukazuju da bi izbori značili skretanje sa evropskog puta (na koji smo se, jelte svi zakleli). Uz sve rezerve koje se moraju gajiti prema procenama stranačkog rejtinga mislim da je izvesno da bi od skorih izbora benefite uživao samo SNS. DS je ozbiljno poljuljan, kako Dragan Đilas kaže procesom reformi (a oštriji komentator bi dodao učvršćivanjem njegove liderske pozicije, čišćenjem nepodobnih partijskih kadrova  i sužavanjem stranačke klijentele usled gubitka vlasti). Ipak, malo je verovatno da bi značajan broj birača DS-a mogao da se prelije SNS-u – apstinencija bi bila realnija opcija.

S druge strane, verujem da je za Dačića, od trenutka formiranja Vlade za SNS-om, najveća opasnost prelivanje glasova – zar Vučić, strogi lider i borac protiv tajkunske hajdučije, ne podilazi u većoj meri idealima socijalistički birača od potencijalno kompromitovanog Dačića? Stalna uveravanja Dačića kako iza pokrenute kampanje može da stoji bilo ko osim SNS-a i posebno njenog lidera, ukazuju da unutar koalicije nije sve tako idilično. Ipak, i SNS se nalazi pred neugodnim izborom – s jedne strane kao da fali poslednji korak (datum pregovora, hapšenje nekog kapitalca, kako je rekao Slobodan Antonić u intervjuu za Danas) da bi se trenutna Vlada oborila i raspisali novi parlamentarni izbori, a sa druge strane svako odugovlačenje može da postavi pitanje šta traži SNS u Vladi sa kompromitovanim premijerom, a i trenutni rast rejtinga može lako da se istopi ako izostanu konkretniji rezultati u radu Vlade.

Kampanju pokrenutu protiv Dačića karakteriše izostanak elementarne pristojnosti, političkog takta i sklonost ka vulgarnom senzacionalizmu, što su uostalom sve karakteristike srpskog političkog života, kako je pisao Marinko Vučinić. Učešće premijera u skrivenoj kameri sa elementima eroteke i nešto raniji navodi da je Darko Šarić, narkobos i begunac, kontaktirao sa nekim od prethodnih ministara bili su samo prve pahulje lavine. I dok je skrivena kamera (na politički sasvim jasno opredeljenoj Kopernikus televiziji) pre nesmotren gaf i pokazatelj slabog rada službi koje treba da se brinu o premijeru, kontakti sa ličnostima iz sveta kriminala nisu nimalo naivni bez obzira koliko Dačić pokušavao da ih pokaže kao benigne. Usledili su brojni novinski napisi, naslovne strane tabloida sa karakterističnim ključnim rečima (mafija, narkobos, afera, kriminalac i njima slične). Ova lavina je u jednom trenutku izgledala kao prava hajka – pokušaj da se Dačić kriminalizuje po svaku cenu. Za razliku od prethodnih medijskih odisaja ovaj je delovao najbučnije, što zbog jednodušnosti i brojnih tema koje su otvorene, što zbog položaja ličnosti koja je napadima bila izložena. Dačićeva trapava odbrana takođe je doprinela da cela situacija postane degutantna za one koji prate politička dešavanja. Neizbežno je bilo i poređenje sa hajkom na Zorana Đinđića, pre atentata koji je na njega izvršen. Ne spadam među one koji bez jasnih i čvrstih dokaza veruju u veliku zaveru protiv Đinđića – pre sam sklon verziji da su paralelno tekla dva procesa – političko diskreditovanje naslonjeno na pad Đinđićevog rejtinga i pripreme za atentat zemunskog klana. Bez obzira na to medijska kampanja čija je žrtva Dačić ukazuje na sličan mehanizam delovanja koji preciznije mogu da rasvetle stručnjaci za medije. Za prosečnog čitaoca ovakav metod sastoji se od bombastičnih naslova kojima se određena ličnost kriminalizuje oštrim  izjavama uz maglovitu, ili nepostojeću argumentaciju.

Pokušao sam da ukažem da se cela ova afera Dačić može posmatrati u kontekstu unutrašnjopolitičke borbe, rasporeda snaga pred eventualne predstojeće izbore. Pored ove namene okrenute ka spolja, ovakve afere imaju i ulogu raščišćavanja odnosa i položaja među ključnim delatnicima na relaciji Nikolić-Vučić-Dačić. I kao što se preko Rezolucije i Platforme vagao odnos na relaciji Nikolić prema dvojcu Vučić-Dačić, rekao bih da afera Dačić treba da utvrdi odnos u samoj vladi, a može i da posluži i za izbore, zlu ili dobru ne trebalo, zavisno od partijske opredeljenosti.

Među Dačićevim braniocima ima onih koji su celoj situaciji skloni da pridodaju šire značenje. Tako portparol SPS-a Branko Ružić ukazuje da je napad na Dačića napad na Vladu i državu, a jedan čitani tabloid spominje da je u pitanju pokušaj, ni manje ni više, nego državnog udara. Dačićevoj odbrani pridružila se, sasvim neočekivano Vesna Pešić, tekstom Karantin i duboka ćutnja (Peščanik). Rekao bih da ovaj tekst karakteriše baš ono protiv čega se Vesna Pešić deklarativno bori – iracionalizacija politike. Pored onih već istrošenih stereotipa kako nijedan srpski političar nije pregovarao sa albanskim jadničcima na ravnoj nozi, što je neistina koju nije potrebno posebno sporiti, Dačić se u ovom tekstu inauguriše za srpskog De Gola i Čerčila koji je spreman da preduzima i najteže poteze u rešavanju kosovskog pitanja. I dok je onima koje kritikuje navodno potreban kosovski mit da bi vodili politiku – kojim se okoristio i Dačić u jednom predizbornom vulgarno - miloševićevskom izvođenju – u tekstu je Pešić jasnije nego pre ocrtala sopstveni politički mit – mit o bauku srpskog nacionalizma. Zli nacionalisti, kojima diriguje Koštunica lično, okupili su se da svrgnu premijera koji je zasenio svojim političkim talentom i najveće evropske državnike. Razume se, jasan dokaz za tako nešto nije dat, on se sam po sebi podrazumeva jer uostalom ko može biti kriv do srpskog nacionalizma? A možemo pretpostaviti i ko je na čelu cele hajke na Dačića – pa ko drugi do Dobrica Ćosić, patrijarh srpskog nacionalizma! I kao nekada Đinđića, srpski nacionalisti sada proganjaju u Dačića, iako u tekstu Pešić zaboravlja da spomene da je Đinđićevo ubistvo (slučajno dok dokazi ne pokažu suprotno) vremenski korespondiralo baš sa oštrijim Đinđićevim stavovima u vezi sa Kosovom i jasnom insistiranju na potrebi da se definišu interesi Srbije, koje je sada nepristojno i spomenuti.

Pretpostavljam, a mislim da će se i gospođa Pešić prijatno iznenaditi, da će premijer ako Vlada opstane, po pitanju Kosova i Metohije postati daleko kooperativniji nego što je bio do sada! Naime, ne smatram da je to posledica nekakve zavere, niti to da su Dačićeve gazde u nekoj prestonici Zapada, u Vašingtonu recimo gde je mali De Gol učestvovao u molitvenom doručku,  već činjenice da je Dačiću za opstanak  neophodan oslonac – ako ga nema unutra on se mora pronaći na strani, a podrazumeva i viši stepen kooperativnosti. Za državu sasvim nejasne spoljnopolitičke orijentacije i suženog suvereniteta, pitanja spoljne politike uglavnom su podstaknuta unutrašnjopolitičkog logikom, a najčešće međupartijskim odnosima i izbornim kalkulacijama. Akteri su, sasvim razumljivo, skloni da svojim postupcima daju šire, čak i epohalno značenje. Nasuprot ranijim pokušajima da se kosovsko pitanje potisne u stranu aferama oko hapšenja tajkuna tako i sada kosovskim pitanjem treba zakloniti jednu mnogo prozaičniju stvar – zauzimanje što povoljnijih pozicija pred eventualne izbore.