Напокон, у студијама мира увијек се истиче да извињења не воде помирењу, ако не долазе изнутра, спонтано и постепено него су су под спољним притиском и спољним разлогом. Брисел притишће Србију на извињење Хрватима и Бошњацима јер је нормализација односа са сусједима проглашена за услов напредовања ка ЕУ.

Бриселски споразум представља диктат Србији да се одрекне дела своје државне територије – Косова и Метохије. То није споразум, јер Србија је била уцењена и под претњом да ће опет бити изолована, а да ће преостали Срби бити избачени.

Ова и оваква Србија и оваква власт са Вучићем на челу нам неће помоћи, и људи су тога свесни, чак и они који су гласали за њега. Разлика је само у томе што је Косово окупирано споља, а Србија изнутра.

У време комунизма Југославија није имала нарочито пријатељске односе са Совјетским Савезом, и југословенске власти су веома активно користиле елементе западне антируске пропаганде у циљу сузбијања еуфоричног односа сопствених грађана (поготово Срба) према Русији

На српском народу је да из ове ситуације извуче поуку. Та поука може бити банално указивање на то „ко су му пријатељи, а ко непријатељи“, јер дух Сулејман-паше Скопљака с краја XVIII века и даље суверено влада балканским и глобалним приликама, а главе данас не лете ништа мање него пре двеста година.

Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права.

Што се тиче покушаја блокаде Руских олимпијаца ове године, они су фасични и смешни на више нивоа. Пре свега, Руска Федерација није исто што и СР Југославија. Не само због тога што је Русија светска економска и војна сила, него и због тога што је Русија и међународна спортска сила.

Ви заглушисте свет виком, да је вера опијум народа, али за доказ тога не показасте од своје стране ништа друго до крв, окове и тирјанлук.

Без обзира на специфичне околности, агресије су објашњаване лажним изговорима, а као „окидачи“ су коришћени инсценирани „масакри цивила“ и слични догађаји са потенцијалом за придобијање подршке оружаним нападима. Агресије је увек пратила оркестрирана пропаганда која жртве представља као „зло“, а агресора као богомданог месију.