Када у „Станболу на Босфору“ зурле засвирају, а Изетбеговић јуниор се распилави на позлаћеним миндерлуцима, као у сапуници о Сулејману и Рокселани. Уосталом није ли њему најважније да по високој препоруци порте опстане на трону СДА и пет кантона у ФБиХ бар још један мандат. 

Све у свему, за Запад, када српске мањине у дијаспори траже своја права, онда је то барбарство. А када мањине у Србији желе да се еманципирају (на примјер, мађарске, муслиманске, албанске, а сутра можда румуњске и бугарске), онда је то њихово „демократско“  и „људско“ право.

Према последњем референдуму, у Црној Гори живи 29% Срба, док на српском језику говори око 44% укупног становништва. Ипак, то не спречава власт у Црној Гори да предузима све могуће мере како би прекројила историју, створила нову нацију и окренула леђа свом, у сваком смислу најближем, суседу – Србији.

Помињање Црне Горе у овом контексту уопште није случајно ни безразложно. Јесте да су разлике бројне и да углавном – сем величине и бројности – све иду у прилог црногорске државности. Али принцип би, плашим се, могао бити исти.

Суверенитет Србије над Косовом постоји само у преамбули њеног устава. Робујући тој норми изван стварности, држава трпи само огромне губитке, и политичке, и развојне, и демократске, и демографске и новчане. Прихватимо и признајмо косовску стварност.

Тако ће бошњачко-хашка интерпретација и квалификација најбруталније епизоде вишегодишњег рата на просторима западнобалканске „Југославије у малом“, добити прилику да још једном прокрстари земљином куглом и то у једној од најсугестибилнијих и најпопуларнијих форми масовне културе – дугометражном играном филму.

Црна Гора била је на удару бомбардера Северноатлантског савеза само неколико првих дана напада на СРЈ. Затим је Мило Ђукановић успео да издејствује од налогодаваца овог злочиначког подухвата – како и по коју цену? – да Црну Гору више не бомбардују.

Уколико се усвоји у предложеном тексту, статут АП Војводине ће створити услове за развој неједнакости, настајање нове политичке заједнице засноване на конститутивности etnos-а и за постепену федерализацију земље.

Напокон, у студијама мира увијек се истиче да извињења не воде помирењу, ако не долазе изнутра, спонтано и постепено него су су под спољним притиском и спољним разлогом. Брисел притишће Србију на извињење Хрватима и Бошњацима јер је нормализација односа са сусједима проглашена за услов напредовања ка ЕУ.