недеља, 15. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Косово и Република Српска - митолошки југ и стварни запад
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Косово и Република Српска - митолошки југ и стварни запад

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
субота, 15. мај 2010.

Посљедњи догађаји на политичкој сцени Балкана у свијести обичних посматрача производе утисак да се нешто крупно догађа иза сцене, те да је на помолу значајнија трансформација постојећег стања ствари. Од усвајања Резолуције о Сребреници у Скупштини Србије, „повијесног“ извињења/жаљења предсједника Јосиповића, те нарочито Истанбулске декларације, као и будућих тромјесечних трилатералних састанака Хрватска – Босна и Херцеговина – Турска, најављених у Анкари, чини се да је као центар тих потенцијалних трансформација означена БиХ. По природи ствари, код српског народа с ове стране Дрине то изазива зебњу, не само зато што је дејтонска БиХ прихваћена као оптималан оквир за Србе у БиХ, па свака евентуална промјена доводи у опасност тај оптимум, већ и због тоналитета и правца датих догађаја. Такве се стрепње могу чинити ирационалним, с обзиром на снажне механизме обезбјеђења који постоје у дејтонском Уставу и који онемогућавају да било каква одлука која нема подршку представника српског народа прође кроз институције државе.

Међутим, искуство с краја деведесетих година XX вијека поучило нас је да таква обезбјеђења не значе много и да се могу заобићи у добро припремљеним практично-политичким акцијама, а на крају крајева и напросто погазити, како то најбоље свједочи Резолуција 1244 Уједињених нација. Ипак, вјероватније је да би се преуређење БиХ одвијало у некој форми међународне конференције, у којој би се кренуло са нулте позиције и могућности свих опција. Ако прочитамо свједочанства учесника сличних догађаја из новије прошлости, онда нам постаје јасно у каквим се атмосферама и под каквим притисцима такви „преговори“ одвијају. На примјер, у књизи „Завршити рат” Ричард Холбрук, врло пластично је описао однос Слободана Милошевића према делегацији Срба из БиХ у Дејтону. На Холбрукову сумњу да ће они прихватити споразум, Милошевић му је одговорио: „Не обраћајте пажњу на те типове, побринућу се да прихвате све што договоримо.“ Надајмо се да предсједник Тадић у Истанбулу није презентовао исту врсту дискурса.

Поремећај статуса кво: Додатно појачава зебњу, и рекли бисмо изразито иритира, поновна окренутост Србије ка југу, која већ поприма патолошке и шизофрене црте. Србија и овај пут као свој примарни национални интерес види одбрану Косова. Више је разлога за сумњу да се Република Српска доживљава као капитал за трговину у таквим рачунима. Овдје немамо простора детаљно улазити у све аспекте те проблематике, али неколико индикативних чињеница илуструје сумњу да општи ток државне политике Србије према БиХ носи ишта доброг за Србе у РС. Прво, формула „Европа нема алтернативе“, којом је артикулисана позиција званичног Београда, говори сама по себи, да је у циљу интеграције у Европску унију Србија спремна на енормне жртве и свакакве кораке. Друго, инсистирање предсједника Тадића на томе да је „за Србију прихватљиво све што се сва три народа у БиХ договоре“, премда му се на први поглед нема шта приговорити, заправо је потпуно нелегитимно интерпретирање улоге Србије. Наиме, такав став не само што по својој реторичкој форми негира двоентитетско уставно уређење БиХ и дејтонску формулу мира „три народа у два ентитета“, већ и инсинуира да садашње стање није оно што се жели, већ га треба мијењати, додуше договором народа.

Међутим, поставља се питање - у чије име се ту говори, јер нема сумње да српски народ из РС у било каквој прекомпозицији БиХ може највише да изгуби, и да тренутно није заинтересован за промјену поретка. Тадићева изјава, у ствари, је типична формула из Силајџићевог кабинета, према којој је Дејтонски мировни споразум интерпретиран као акт којим је успостављен мир, али не и политички поредак, и да то тек треба остварити. Стварна чињеница јесте да је мир успостављен тек успоставом политичког поретка, тј. анекса 4. Легитиман и природан став Београда, као гаранта Дејтонског мировног споразума, требало би да гласи да је за Србију прихватљиво све оно што је у складу са дејтонским Уставом.

У контексту сада већ недвосмислене координације дјеловања Београд – Загреб - Анкара потребно се осврнути и на реакције званичне Хрватске. Реалност страхова Хрвата у БиХ у вези с питањем Закона о пребивалишту који планира да усвоји Сабор Хрватске, исказана је кроз сумњу да је Хрватска одлучила да жртвује хрватске територије у Босни и Херцеговини. Све се чешће могу чути црне прогнозе да усвајање таквог закона, без пратећег захтјева за трећим ентитетом, несумњиво значи позив Хрватима у БиХ да се иселе у Хрватску, а по неким процјенама више од 80 одсто то би и учинило. Хрватска тиме добија сљедеће: с једне стране, легитимирајући пандан за егзодус Срба из Хрватске, а с друге стране, становништво којим би попунила сада празан простор на територији државе – „меки трбух“ простора некадашње Републике Српске Крајине. Према тој врсти тумачења, недавна (ре)интерпретација учешћа Хрватске (читај: Хрватске демократске заједнице) у догађајима из сукоба у БиХ, коју је у Сарајеву презентовао предсједник Иво Јосиповић, само је први корак у том правцу. Из перспективе Срба у БиХ то би значило да Босна и Херцеговина тендира ка двонационалној држави, што би представљало нову чињеницу у односу на дејтонску БиХ, која као таква повлачи и нови конститутивни уговор. Насупрот том, по мишљењу многих ипак мало вјероватном сценарију, на основу недавног сусрета Алкалај – Јандроковић - Гул из Анкаре, може се закључити да став званичног Загреба иде у правцу форсирања значајнијих уставних промјена у БиХ у правцу обезбјеђивања стварне конститутивности Хрватима - али без концепта трећег ентитета. То опет доводи РС у осјетљиву позицију мијењања дејтонског концепта средњег нивоа власти.

Преурањена Резолуција о Сребреници из Скупштине Србије ипак је најјаснији и медијски најексплоатисанији корак у правцу поремећаја садашњег статуса кво у БиХ. У извјесном смислу, тиме се бар краткорочно јача међународни положај Србије и даје морални легитимитет амбицијама да се буде „лидер“ у региону, али потенцијално може имати значајне рефлексије на положај РС, а свакако слаби њен генерални положај. Осим тога, не можемо не додати да амбиције за лидерством, у стању такве економске неефикасности каква је у привреди Србије, изгледају крајње нереално и чак за подсмијех, без обзира на сав људски потенцијал Србије у односу на сусједе из бивше СФРЈ. Логичан слијед потеза био би да таква резолуција дође на крају, након што су се претходно испунили други, прије свега економски услови за лидерство, и не мање важно, послије остваривања тренутно још увијек непостојећег консензуса научне и стручне заједнице у вези с питањем обима и карактера сребреничке трагедије.

У општој клими потеза опасних по РС нарочито је индикативно инсистирање предсједника Тадића на подршци уласку БиХ у НАТО. Предсједник Србије, тиме што иницира и фаворизује пут Босне и Херцеговине у НАТО, заправо ускраћује подршку Русије Републици Српској у Савјету за имплементацију мира (ПИЦ), с обзиром на то да се Русија у више наврата имплицитно, а богами и експлицитно изјаснила да подршка Србима има своју границу управо у уласку БиХ у НАТО.

Једина позитивна тековина: У сваком случају, рекапитулирајући посљедње потезе Београда, јасно је да понашање Србије доводи актуелну власт у РС у незавидан положај. Узрок таквом курсу може се видјети у инсистирању Србије на Косову као примарном националном интересу. Гледајући то из Бањалуке, асоцирани смо на неке недвосмислене паралеле које не могу да нас оставе равнодушним, и бојимо се да ћемо поново бити свједоци деструктивности косовског мита по реалполитичке интересе српског народа у цјелини, а нарочито ван Србије. Јер, ако се ствар погледа ванмитолошки, Србија на Косову, изузев, разумије се, његовог сјеверног дијела, нема ништа изузев великих бајки и „метанарација“, манастира и симболичких садржаја из прошлости. Оно што тамо реално има јесте око два милиона непријатељски настројених Албанаца. Чак и ако претпоставимо тако мало вјероватан сценарио да Србија у некој догледној будућности поврати неку врсту и неки ниво суверенитета над Косовом, то значи да би у себе интегрисала једно нездраво, заостало, криминализовано и непријатељско ткиво. У конкретно-политичком смислу, то даље значи да би минимално бар предсједник или премијер Србије био Албанац, а уставно уређење доживјело би трансформацију у правцу консоцијацијског модела са свим заштитним механизмима за албанску мањину. То, наравно, није ништа спорно, и овдје није ријеч о расистичкој тези, али је проблем у утопистичкој визији да се тај изворни анимозитет два народа, након свега, ипак може анулирати и институционално каналисати.

Насупрот томе, у Републици Српској држава Србија има све: и ресурсе, и становништво, и политички конституисан ентитет, тј. територију са границом као међународно верификованом чињеницом, те врло лагодан модалитет инфилтрирања кроз механизам специјалних и паралелних веза. При томе, није мање важно да је РС једина позитивна тековина из политичких и војних неуспјеха и пораза Србије у деведесетим и према томе, нешто што мора бити вредновано. Уобичајена примједба да би тако оријентисана национална политика неминовно повлачила оптужбу за обнављање идеологије „Велике Србије“ не стоји, јер се може спровести у оквирима које је поставио Дејтонски мировни споразум, а тај уговор је недвосмислено, конкретно и потписано (!) напуштање великосрпске идеје.

Како дакле, поред свих очигледних чињеница, објаснити инсистирање Србије на погледу на југ? Кључна ствар је, наравно, правна снага амбиције Србије да поврати Косово. Међутим, управо на примјеру Косова најбоље се видјело да то није никакав аргумент уколико није подржан довољном количином моћи, или како је то филозоф Паскал упозорио: „правда без силе је немоћна“. Да би правни аргументи Србије уопште постали нешто више од мртвог слова на папиру, они ће морати бити праћени довољном количином реалне снаге. Најбољи пут за то је максимално кориштење властитих ресурса, а јасно је гдје су сада објективно највиши потенцијали. На тај начин, консолидација Србије, која значи и максимално кориштење поприлично здравих потенцијала, каква је РС, најбољи је пут за реинтеграцију Косова, и начин да се правним аргументима у перспективи да потребна количина снаге.

Једном приликом је један Рус објаснио историју Срба кроз њихову несвјесну фасцинираност косовским поразом, усљед чега имају архетипску склоност ка поразу, чак и са добијеним позицијама. По његовом мишљењу, аутодеструктивни импулс код Срба може се видјети како у политичким борбама, тако, на примјер, и на спортским теренима, и о њему се већ може говорити као о епској карактеристици. Ту врсту псеудопсихологије могуће је примијенити као објашњење чињенице да је прокоцкана тако јака позиција какву су Срби имали у моменту распада СФРЈ. У том тренутку, Срби су имали готово апсолутну војну премоћ, па чак и супериоран међународни кредибилитет, али ипак су доживјели пораз. Одлука Србије да Републику Српску, као свој једини успјех у општем неуспјеху деведесетих година, негира и напусти, зарад виртуалног Косова као мјеста највећег страдања, поприлично подржава сличне теорије.

Овдје није згорег осврнути се и на срамну улогу Српске православне цркве, која је зарад прелијепих косовских манастира спремна третирати Србе у БиХ као „српску дијаспору“. Недавна посјета премијера РС Милорада Додика Синоду СПЦ-а, чини се, бар према штурим медијским извјештајима, није дала никакав резултат у том правцу. Премијеров захтјев да се „благосиља“ Српска, дочекан је поприлично хладном констатацијом, отприлике, у стилу - да се тако нешто ваљда подразумијева и да није потребно као јавни чин. Али, зато од разних црквених „великодостојника“ непрестано слушамо пароле типа „Србија је незамислива без Косова“ и сл. Нема сумње да Црква остаје један од кључних фактора који присиљава државну политику Србије да инсистира на Косову као примарном националном интересу. Нажалост, овдје плаћамо данак несекуларизације наше националне политике у посткомунистичком периоду и очитог неодвајања цркве од државе, реалног од идеалног.

Кораци без консензуса: Садашња власт у РС, заузета другим, дневно актуелнијим (?) проблемима, показала се у поприличној мјери недорасла захтјеву историјског тренутка. Сама чињеница да је допустила неусклађивање акција са матицом већ довољно говори о дубини расцјепа и величини грешке, без обзира на то да ли одговорност за такву некоординацију била у Београду или Бањалуци. РС је морала бити довољно опрезна и превентивно дјеловати. Руку на срце, треба признати да су капацитети за дјеловање према званичној политици Србије поприлично оскудни, али, неке су се ствари могле учинити. Рецимо, било је и још увијек јесте могуће наћи политичку снагу у Србији која би у Скупштини Србије иницирала резолуцију о заштити српског народа ван Србије, те ту врсту заштите тражила као уставну обавезу предсједника и Владе. Такав потез би у значајној мјери амортизовао притиске на РС, а с друге стране Србија, као гарант Дејтонског мировног споразума, има пуни легитимитет за доношење документа тог типа и преузимања таквих обавеза. Чак није немогуће предложити и лобирати за неку врсту закона о држављанству Србије, који би дао сет грађанских права Србије и оним Србима који живе ван матице, типа закона којим Хрватска још увијек третира Хрвате у БиХ.

Друго, не треба заборавити ни око 700.000 до, по неким процјенама, и милион Срба који су поријеклом са ове стране Дрине, а сада живе у Србији као пуноправни грађани са правом гласа. Тих милион потенцијалних гласова може бити снажан аргумент за убјеђивање званичног Београда да свој поглед са митолошког југа окрене ка стварном западу. И, на крају крајева, за моћне државе које су иницирале признавање Косова, по свему судећи, биће лакше прихватити РС као трајну чињеницу са снажним везама са Србијом, па чак и неку врсту дисолуције БиХ, уколико се Босна и Херцеговина докаже као безнадежна конституционална грешка, него што је извјесно било какво ревидирање косовског статуса. Влада РС требало би више да се ангажује на афирмацији таквог погледа на ситуацију у Србији.

У сваком случају, претходни догађаји показују одсуство јединственог погледа на ствар између Бањалуке и Београда, и то је проблем на којем би ургентно требало порадити. Свакако би имало смисла предложити неки тип српског националног вијећа као органа за координацију на нивоу Србије и РС, и друге сличне мјере. Без обзира на мотиве и крајње стратешке циљеве Србије, чак и да ништа од претходно изнесених сумњи није тачно, принципијелан приговор јесте да се такав сет корака какав је у посљедњих мјесец дана преузео предсједник Борис Тадић и званична Србија, није смио догодити без обезбјеђења консензуса власти у Бањалуци, без обзира на то шта о тој власти мислили и каква она објективно била. Необазирање на институције прекодринских Срба у рјешавању њихове судбине бахатост је која вуче злокобне паралеле са догађајима из новије српске историје, посебно ако се има у виду присутност апсурдних и ирационалних митолошких мотивација у позадини таквог понашања.

За моћне државе које су иницирале признавање Косова, по свему судећи, биће лакше прихватити РС као трајну чињеницу са снажним везама са Србијом, па чак и неку врсту дисолуције БиХ, уколико се Босна и Херцеговина докаже као безнадежна конституционална грешка, него што је извјесно било какво ревидирање косовског статуса. Влада РС требало би више да се ангажује на афирмацији таквог погледа на ситуацију у Србији

Преурањена Резолуција о Сребреници из Скупштине Србије ипак је најјаснији и медијски најексплоатисанији корак у правцу поремећаја садашњег статуса кво у БиХ. У извјесном смислу, тиме се бар краткорочно јача међународни положај Србије и даје морални легитимитет амбицијама да се буде „лидер“ у региону, али потенцијално може имати значајне рефлексије на положај РС, а свакако слаби њен генерални положај

Од усвајања Резолуције о Сребреници у Скупштини Србије, "повијесног" извињења/жаљења предсједника Јосиповића, те нарочито Истанбулске декларације, као и будућих тромјесечних трилатералних састанака Хрватска – Босна и Херцеговина – Турска, најављених у Анкари, чини се да је као центар тих потенцијалних трансформација означена БиХ. По природи ствари, код српског народа с ове стране Дрине то изазива зебњу, не само зато што је дејтонска БиХ прихваћена као оптималан оквир за Србе у БиХ, па свака евентуална промјена доводи у опасност тај оптимум, већ и због тоналитета и правца датих догађаја

(Аутор је асистент на Факултету политичких наука у Бањалуци. Текст је објављен у бањалучким новинама Нови репортер, 12.5.2010)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер