недеља, 21. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Режим личне власти као главни проблем уставног уређења РС
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Режим личне власти као главни проблем уставног уређења РС

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
среда, 11. фебруар 2015.

Недавно је актуелни предсједник РС, у плејади својих карактеристичних изјава/иницијатива, најавио могућност покретања процедуре измјене Устава РС. Не улазећи у то колико је ово уопште политички реална могућност, занимљиво је лоцирати кључни проблем уставног поретка РС.

1. Проблем

Искуство претходне владавине, нарочито од 2010. па до данас, указује да је кључни проблем Устава РС постојање у њему скривених структуралних могућности за неформалну концентрацију власти на једном мјесту и чак у рукама једног човјека. Премда формално, Устав РС баштини цивилизацијско достигнуће подјеле власти и check-and-balance корелације, пракса политичког и друштвеног живота РС показује да ово де jуре постигнуће није и стварна, де факто ситуација. Оно што посебно забрињава је да концентрација владавинске моћи није лоцирана у некој институцији, нпр. Влади, већ је персонализована и у рукама једног човјека. Како се он сели с једне функције на другу, тако се дислоцира и центар политичке моћи унутар система. То потпуно јасно значи: РС је, упкос формалним препрекама, запала у неку врсту диктатуре и владавине једног човјека. Термин „режим“ прецизна је дескрипција онога о чему се ради.

2. Демократски централизам као искривљено схватање демократије:

Како је то скретање ка режимској владавини било уопште могуће? Ради се о некој врсти первертираног тумачења демократије по коме већина, чак минимална већина од 50%+1, има законодавне ингеренције да доноси законе какви им се прохтију, потпуно игноришући начела праведности, моралне норме, традицију друштва, ставове цивилног сектора, те конвенције прихватљивог понашања. Када покушамо класификовати ову врсту владавине, најприближнији модел је оно што је у претходном СФРЈ систему било познато као демократски централизам.

Демократски централизам је доктрина према којој се избор владајуће елите (и програма – сиц!) догађа у демократским процедурама. Међутим, када се на тај начин изабере вођство, програм и политике, конкретне одлуке доноси изабрано руководство, без обавезе консултовања базе, која је обавезна да се безпоговорно повинује одлукама управљачке елите. Демократски централизам није само первертирани облик демократије, већ и класичан примјер „демократске диктатуре“ и тираније већине. У суштини, ради се о екстремном примјеру вулгарне изведбе правног позитивизма. Наиме, ми можемо схватати Устав као правни акт који политичку (и правну) облигацију изводи из чињенице да смо ми чланови одређене политичке заједнице. Самим актом „уласка“ у дату заједницу (узимањем персоналних докумената, држављанства и сл.) ми демонстрирамо да прихватамо дати поредак и везани смо нашом „одлуком о уласку“. Облигација произилази из одлуке.

У вулгарним изведбама овог модела влада се може понашати на начин да, поштујући процедуралне захтјеве (нпр. већину у Парламенту, хијерархију правних аката, и сл.), доноси какве год жели законе. Ужасавајућа чињеница да је нацистичка егзекуција Јевреја проведена у складу с законом (и нарочито Ајхманов аргумент на суђењу) требало би да је довољно упозорење гдје ово може да води. Чињеница да експоненти владајућег режима учестало говоре о грађанима као „поданицима“ није случајан лапсус, већ произилази из ове одвратне филозофије политичке заједнице и њеног тоталитарног патоса и политичко-културног обрасца једнопартијског система. На крају крајева, не заборавимо ко је отац модела „демократског централизма“: Лењин. Комунисти по духу су очигледно и даље на власти у доминантној фракцији СНСД-а, па тиме и РС.

Насупрот овоме стоји другачија школа схватања Устава, демократије и политичке заједнице у цјелини, која ја базирана на доктрини природних права и природно повезана с културом консензуса, дијалога и уважавања гласа Другог, чак и ако је тај Други изразита мањина. Логика ове филозофије Устава је једноставна: постоје одређена права која су тзв. „природна“ права или „људска“ права која као таква иду испред било ког Устава и закона. Она су у форми нормативно важеће преамбуле инкорпорирана у сваки легитиман устав као граница онога што у њему може бити легитимно написано. Ми на примјер, не можемо укинути право слободе говора (или једнакости Јевреја), чак и ако би сви посланици у Парламенту и сви грађани на уставотворном референдуму гласали за тако нешто. Док правнопозитивистичка школа схвата Устав као правни („највиши“) акт, природноправна доктрина схвата Устав као политички акт који кореспонира одређеној филозофској основи – у овом случају ономе што је написано у великим повељама западне цивилизације.

3. Укидање Парламента РС

Најкрупнија посљедица претходног скретања ка вулгарном правнопозитивистичком становишту у политичком животу РС је дискредитација Скупштине РС. Парламент је сведен на акламационо тијело које не доноси, па на битан начин чак нити не коментарише, законе већ их само акламацијски прихвата према екстерном диктату. Зато термин укидање овдје пишемо без наводника: наша Скупштина заправо нити не постоји као прави Парламент.

Као што то често бива почело је непримјетним, малим скретањима. Попут срамотног понашања тадашњег Предсједника Скупштине РС Игора Радојичића, који је крајем 2013. године, једним вјештим маневром око термина емитовања ТВ преноса, искључио јавност из увида у рад Парламента када је овај расправљао о фундаментално важном питању буџета. Оно што још више запрепашћује од саме чињенице да први човјек Скупштине искључује јавност из увида у рад оних за које су гласали, јесте чињеница да гдин Радојичић то види као свој успјех (!!), како се сам похвалио на твитеру. Понижење које му се сада догађа је праведна казна за његово тадашње понашање. У међувремену је дискредитација Парламента постала дегутантна, а куповина посланика-папака је, надајмо се, задњи ексер у сандуку ове тужне фазе нашег парламентаризма.

Имајући у виду ситуацију с славним „највишим законодавним тијелом“ и „представницима народа“, не чуди судбина осталих институција које су се све одреда подредиле вољи једног човјека. Треба ли подсјећати на изјаву јавног тужиоца о „непостојању политичке воље“ за процесуирање политичке корупције у правосудним институцијама? Или на срамотно избацивање господина Драгана Чавића из Сената РС. Без обзира на то шта ко мислио о господину Чавићу, он је у Сенат РС ушао као бивши предсједник РС. Његово нелегитимно избацивање стога није само дискредитација Сената РС, већ и институције предсједника РС. Демонстрације голе силе којом један тиранин у покушају показује да може наметнути своју вољу свима. Чињеница да је то вијеће стараца, тако хладнокрвно се не узбуђујући, отрпило такву увреду, језиво је свједочанство дубине моралног суноврата који ми као друштво живимо. Јер ако ти људи, који су по дефиницији материјално и професионално реализовани и независни (ваљда је то разлог да су сенатори) нису нашли за сходно да реагују, шта онда очекивати од масе грађана оптерећених свакодневним бригама, незапосленошћу и кредитима.

Патолошка потреба за потпуном и безрезервном оданошћу/послушношћу је и једино преостало сувисло објашњење за инсистирање на госпођи Цвијановић као премијеру, упркос њене тако очигледне некомпетентности и упркос чињеници да у самом СНСД-у постоје неупоредиво стручнији кадрови. Као и Устав, Парламент, Сенат, итд., и Влада је схваћена као средство воље једног човјека, а не као тек операционални извршитељ у постконституционалној фази.

4. Case study: Закон о јавном реду и миру

Као илустрацију овог застрањења можемо узети актуалну полемику која се развила око ЗЈРМ, који и јесте непосредна мотивација за овај текст. Аргумент ћемо почети хипотетичком претпоставком да је ЗЈРМ и у предложеној и усвојеној форми беспријекоран, како предлагач тврди. У концепту који овдје желимо промовисати је да чак и такав закон, уколико је изложен овако снажној негативној реакцији јавности, нарочито оног дијела јавности који се осјећа непосредно погођен његовим доношењем, те опозиције која није минорна већ чини готово половину Парламента, треба да буде враћен у јавну расправу, иако је ова већ одржана. Осим тога ово није ургентан закон – чему таква хитност? Стварно демократска Влада уважила би захтјев јавности за расправом, чак и ако ова објективно гријеши, и поново ушла у полемику и анализе. Али умјесто тога имали смо поново демонстрацију голе силе – демонстрацију бахатог односа моћи који тврди – на основу парламентарне већине ја могу да радим све што желим, а ви сте пуки „дрекавци“. Образложење предсједника: како „о томе одлучује Парламент, а он поштује скупштинску већину“ говори све. Немушто оправдање појединих парламентараца да је ЗЈРМ „добар“, те нарочито спрдња од амандмана („осим ако се наведено не односи на изражено мишљење о раду државних органа “), показује до које мјере поједини људи који сједе у Парламенту не схватају шта јесте функција, опсег надлежности и моћ Парламента, а нарочито његова друштвена улога.

5. Одговорност Уставног суда РС

Крајња инстанца за санкционисање оваквих пракси је увијек Уставни суд. Надајмо се да ова институција, теоријски најјача од свих, може издржати искушење потчињавања вољи једног човјека. Како су то у одсудним моментима увијек и чиниле храбре судије бранећи темеље повјереног им поретка. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер