уторак, 16. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Владавина СНСД и економски суверенитет Републике Српске
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Владавина СНСД и економски суверенитет Републике Српске

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
петак, 15. август 2014.

У недавној изјави, коју је пренио Танјуг (30. 7), српски бизнисмен Милан Беко изјавио је да је Србија под владавином ДС изгубила свој економски суверенитет. У овоме тексту желимо изнијети компатибилну тезу да је Република Српска (РС), у периоду владавине СНСД од 2008-2014. године, у великој мјери изгубила свој економски суверенитет. Та драматична хипотеза додатно добија на значају када знамо да РС, како је Dayton Peace Agreemеnt (ДПА) лоцира у БиХ, није суверена држава у политичком смислу, али да је у економском смислу у значајној мјери суверена. То је јасно видљиво из омјера средстава којима располаже РС, а која се троше њеном сувереном одлуком у односу на средства која се троше у координацији с БиХ нивоом: буџет РС износи 2.3 млрд. БАМ, а отприлике још толико се троши и на нивоу градова/општина, док се РС средства на нивоу БиХ буџета крећу око 580 мил.

Економски суверенитет дефинишемо као способност државе да самостално одређује правила, регулативе и прописе под којима се могу црпити, користити и размјењивати ресурси њене територије и на њеној територији. Економски суверенитет у условима глобализације добија све више значаја, на основу чињенице да екстерни фактори, било институционални (IMF, WB, WTO итд) било ванинституционални (транснационалне корпорације), у ситуацији ширења тржишта, могу изнудити доношење прописа и законских оквира који иду мимо воље и интереса грађана и држава. По свему судећи „политичка“ сувереност постаје све мање реални садржај међународних односа, који све више има само симболички значај, нарочито код „малих“ држава. Стварна ситуација се врти око борбе за ресурсе.

Неразумијевајући ову ситуацију, актуелна Влада РС још од освајања првог мандата (2006.год) форсира националистичку реторику и политику доказивања да је БиХ „немогућа“ држава која представља „окове“ за РС. Институције на нивоу БиХ доживљавају се као паразитска структура која само троши новац, а РС се представља као „бољи ентитет“, и као „једини самоодрживи дио БиХ“. Крајњи циљ ове (квази?)националистичке реторике је да се оствари дисолуција БиХ, и политичка самосталност РС. Не улазећи у то колико је ово уопште реална политика, тј. да ли ју је могуће остварити у постојећој консталацији међународних односа, ми желимо промовисати тезу да је РС заправо изгубила свој економски суверенитет – тј. једину сувереност коју је према постојећем конститутивном оквиру имала. Као доказ анализираћемо четри маркера економске суверености: стање у фондовима и буџет, задуженост, власништво над ресурсима и производну привреду (предузећа).

1. Фондови

Период након дисолуције СФРЈ обиљежило је несналажење у транзицији многих од новонасталих актера, па тако и БиХ и РС које су, усљед трагедије грађанског рата биле изложене најјачој кризи. Ипак, недомаћинско управљање у постдејтонском периоду достигло је врхунац у периоду од 2008-2014. Влада се понашала попут „пијаних Рокфелера“, трошећи без икакве одговорности према будућности. То је произвело ситуацију у којој су практично сви кључни фондови празни. Пензиони Фонд, Фонд здравственог осигурања (ФЗО је закључно с 38. 2.2014., имао неизмирене краткорочне обавезе, мимо обавеза за доспјеле кредите, у износу преко 220 милиона БАМ), фондови који су намјењени за научне, образовне, културне и спортске активности готово су на издисају. Ови фондови, нарочито здравства и образовања, су кључни фактори за дугорочни развој једног друштва. Према томе, економска девастација коју сада свједочимо, има деценијске посљедице.

Типичан примјер је ситуација с тзв. посебним рачуном од приватизације и сукцесије (ESCROW) и концептом Инвестиционо развојне банке РС (ИРБ). ESCROW рачун Владе формиран је 2007.године на основу приватизације Телекома РС, Рафинерије Брод и других прилива од приватизације, и почетно је износио око 1,5 милијарди БАМ. Паралелно је формирана и ИРБ са одличном идејом да се преко ИРБ средства пласирају у развојне пројекте. Међутим, са 30.јуном 2013.год. на рачуну је остало само око 12 милиона БАМ. Главна служба за ревизију јавног сектора Републике Српске утврдила је да је средства с ESCROW рачуна Влада користила (умјесто у изворну намјену – подршку привреди) да би финансирала буџетску потрошњу, а томе чак нису претходиле одлуке Народне скупштине Републике Српске.

2. Задуженост

Задуженост РС константно расте и већ је попримила алармантне размјере. 2005.год. задуженост је износила 1 045 млрд. док је 2014. дуг већ премашио 5 млрд. Посебан проблем је чињеница да је цијена нашег задуживања врло висока и креће се око 4% (нпр. цијена задужења Њемачке је 1.3%). Задуженост је дивљала на свим нивоима. Потраживања која према Влади и општинама, имају банке с филијалом у РС расле су у периоду 2009-2014.год сљедећим темпом (у милионима БАМ): 2009.год.: 270,5; 2010.год.: 312,0; 2011.год.: 625,1; 2014.год.: 939,1 (јан); 957,5 (феб); 957,9 (апр). Буџетски показатељи још су јаснији. Посебно забрињава чињеница да је раст ГДП 2012/2013. год. износио 0.9% док је истовремено буџетска потрошња расла по стопи од 9%, а у 2013/2014 чак 11%! Енорман раскорак између раста ГДП и буџетске потрошње објашњава константно прибјегавање задужењима. То је међутим, како то учимо још у предшколској економији, паклени круг из кога нема излаза, јер и удио рата дуга у буџету неминовно расте. Подаци о удјелу дуга у буџету по годинама су сљедећи: 2012.год.: 19,54% буџета; 2013.год.: 26,24% буџета; 2014.год.: 26,17% буџета. Отуда влада прибјегава сталним репрограмирањима покушавајући да што дуже одгоди неминовно - „грчки сценарио“.

У контексту који овдје разматрамо, наиме проблему суверенитета, цијена ове суицидалне популистичке макроекономске политике (коју је један од опозиционих политичара својевремено врло сликовито описао формулом „продај, задужи, потроши“) је да се Влада мора повиновати захтјевима екстерних фактора - кредитора. Типичан примјер је недавни притисак ИМФ на усвајање Закона о раду. На тај начин ИМФ преузима легислативну функцију од Парламента (народа). ИМФ не остаје на томе да за посуђени новац убере камату, тј. да се ограничи на комерцијалну функцију, већ претендује да моделира унтрашњополитичке односе у држави. Тај примјер јасно показује зависност политичке суверености од економског суверенитета. Под притиском чињенице да иду избори Влада је првобитно морала да одбије ИМФ (премда је накнадно обећала да ће испунити тражене услове) али је излаз нашла (наводно) у другом извору кредитирања: Русији. То међутим, има другу врсту цијене:

3. Распродаја ресурса

Овом тезом желимо илустровати заправо кључни аспект нашег аргумента: неодговорним управљањем Влада је довела до значајног губитка власништва над ресурсима, тј. до економске десуверенизације РС у материјалном, де факто, смислу. Бавећи се покушајем (квази или стварним) остваривања политичке независности, изгубили смо економски суверенитет. Ми, наиме, нисмо више власници великог дијела наших природних богатстава, тј. наше земље.

Навешћемо само неколико најпознатијих примјера који су нарочито илустративни. Први од њих је приватизација Телекома РС . (То је значајна компаративна предност ФБиХ у односу на РС која тврди да је „бољи“ ентитет) Продаја удјела од 65% акција је извршена у децембру 2006.год. по цијени од 646.000.000 €. Тиме је Влада РС добила на располагање практично још један буџет. Средства су, путем ИРБ требала бити пласирана у развојне пројекте и подизање опште привредне активности. Нажалост, како видимо из постојећих података, то се није десило.

Посебан случај је Рафинерија нафте Брод. Приватизација је извршена 2007.године, од стране руске компаније Neft Gaz In Kor. (Neft Gaz In Kor има власнички удио од 80%, мањински акционари 11.9%, а Инвестициони фондови 8.1.%.)

Дијаграм 1: Губитак рафинерије нафте ад.Брод


Удио обавеза у пасиви Рафинерије кретао се: 2005 (40%), 2007 (60%), 2009 (80%) да би 2012.године износио 94%. То значи да је Рафинерија практично у потпуности под хипотеком обавеза. Занимљиво је да су приходи Рафинерије константно у паду након приватизације, те су 2001.год. износили 138.707.692 БАМ; а 2012.год. тек 87.490.156 БАМ. То посебно чуди с обзиром да је цијена барела нафте на свјетском тржишту у међувремену расла од 24.5$ 2001.год. до 111.6$ 2012.год. На све ово треба додати да постоје озбиљне сумње у то да ли Рафинерија уопште измирује обавезе према буџету РС. Према незваничним информацијама (које су незваничне због нетранспарентног понашања Владе) Руси дугују око 140 милона БАМ.

Поред приватизацијске распродаје неких кључних привредних предузећа, Влада је у претходном периоду прибјегавала врло широкој пракси давања концесионих уговора којима се експлоатација природних ресурса предаје екстерним играчима. Један карактеристичан примјер је РИТЕ Угљевик, велико рударско налазиште и термоелектрана на истоку РС. Према писању Центра за истраживачко новинарство [Cin.ba] Влада РС је 2011. године дала концесију на експлоатацију угља компанији COMSAR Energy Ltd, која је у власништву Рашида Сердарова. Убрзо је формиран заједнички конзорциј ЦЕРС састављен од Електропривреде РС и COMSAR-а. Влада је ЦЕРС-у одобрила право црпљења веће количине угља него властитом предузећу - РИТЕ Угљевик. У новим лежиштима угља Бељак и Тобут процјењује се да лежи залиха од 68 милиона тона угља. [тренутна цијена је око 30€ по тони] Поред тога влада је одобрила ЦЕРС-у и право на експлоатацију лежишта Угљевик Исток у омјеру 70:30% (ЦЕРС:РИТЕ). Из РИТЕ Угљевик су упозорили да то може довести ово јавно предузеће у ситуацију да остане без угља за рад. Истовремено COMSAR је добио и дозволу за изградњу два нова блока термоелектране, као и право несметаног кориштења постојеће инфраструктуре. (Посебан проблем оваквих „пројеката“ владе је у томе што да ми нисмо у стању да искористимо позитивне ефекте ове тзв. „центар-периферија“ парадигме, на примјер трансфер знања и технологија. Што значи да ми буквално предајемо властите стратешке ресурсе за краткорочне ефекте санирања текуће јавне потрошње.) Цијели је случај привукао пажњу јавности након оштрог протеста синдиката РИТЕ Угљевик, који је оптужио Владу да ради нетранспарентно и без консултовања струке. Влада овим потезима заправо приватизује, на мала врата, и угаљ и производњу електричне енергије, са далекосежним негативним посљедицама.

Већ на ова два примјера могуће је видјети да је статус електроенергетског сектора РС више него угрожен. То, наравно, има изразито снажне политичке посљедице, а новија искуства то јако добро илуструју. Нпр. улога коју Газпром игра у актуелној кризи у Украјини снажна је илустрација проблема у који држава може довести себе уколико изгуби енергетску самосталност као аспект економске суверености. Још је илустративнији примјер Србије, која је након приватизације Нафтне индустрије Србије (НИС), дошла у ситуацију да мора балансирати своју стратешку одлуку ка евроинтеграцијама са захјтевима руске стране. Србија има врло мали простор да доноси суверену одлуку о својој стратешкој орјентацији, јер је критично везана чињеницом да Русија има тако моћан инструмент притиска унутар Србије, какав је НИС.  

Очигледно је да је и РС у сличној ситуацији. Подршка (која је, наравно, принципијелна и хвале вриједна) коју је Русија константно давала РС-у унутар Вијећа за имплементацију мира, плаћена је врло високом цијеном у контексту ресурса. Зависност је додатно појачана чињеницом да је Русија једини преостали извор кредитних средстава за потребе крпљења буџетских дефицита РС.

Посебна тема коју је овдје немогуће избјећи је улога РС у ширим плановима везаним за акције Русије у енергетском простору на Балкану. О томе се у задњих пар година јако пуно говори, прије свега у контексту „Јужни Ток“.

Према многим стручњацима геоплитике то је нови правац руског покушаја да Европу стави у зависан положај од руских енергената. Сљедећи приказ је врло илустративан и говори сам за себе:

Дијаграм 3: увозна зависност од руског гаса

Извор: http://www.businessinsider.com/european-dependency-on-gazprom-2014-3.

Имајући у виду искуство украјинске кризе, за РС је изразити ризик да се доводи у ситуацију да буде на брисаном простору сукоба између супервеликих свјетски играча. Одлука Владе РС да заигра искључиво на карту Русије, и спали све мостове према западним партнерима, представља национални ризик највишег ранга, нарочито имајући у виду супротну орјентацију званичног Београда. То је свједочанство до чега може довести неодговорно крчмљење ресурса. Отворена и „ничим изазвана“ агресивна реторика којом предсјетник РС константно напада представнике САД администрације и (квази)“проруска“ политика, нема никакве везе с „проруским“ осјећајима, већ је заправо изазвана овисношћу Владе од Русије и потенцијалних руских кредита.

С аспекта политичке стабилности РС ова пракса има врло негативне конотације, јер производи регионалну конфронтацију и анимозитете. На примјер, Херцеговина стално приговара да има врло ниску стопу користи од ресурса Електро-енергетског сектора који су лоцирани на територији Херцеговине. Недавно је ово незадовољство добило и формалну политичку изведбу када је заједница херцеговачких општина формирала политичко тијело, а општина Љубиње чак поставила захтјев за сецесијом од РС, због неадекватног третмана од стране владе из БЛ. Политика децентрализације коју је предложила опозициона СДС, а коју је владајући СНСД критиковао као „регионализацију“ и „кантонизацију“, заправо је одговор на ову врсту проблема. Дакле, да рекапитулирамо: незасита потреба Владе за „лаким“ новцем, дугорочно посматрано, не само што доводи до губитка економске суверености РС, већ и гура РС у унутрашње-политичку нестабилност.

4. Девастирана привреда

На све ово треба додати чињеницу да је и оно што је остало под контролом Владе, заправо у претходном периоду великим дијелом девастирано. Новац добијен продајом ресурса и растом дуга није искориштен за реформе и покретање привредног/инвестиционог циклуса, већ је постепено потрошен у административном сектору и сумњивим коруптивним каналима.

Примјери девастације раније економски ефикасних предузећа небројени су. Од ОЦ Јахорина, РАОП-а, па до практички свих стретешких сектора као што су „Шуме РС“, „Поште РС“, „Жељезнице РС“, и многе друге из „јавног“ сектора.

Посебан проблем је што је влада креирала и такво пословно окружење да ни приватни сектор не може да функционише на ефикасан начин. То јасно можемо детектовати на основу удјела домаћих прихода у буџету који константно стагнирају: од 86% буџета 2012.год. до 71,5% 2014. Према процјенама стручњака, удио “сиве економије” чини 35% БДП.  

Девастација привредног окружења има јасне посљедице у виду екстремно високе стопе незапослености. То је наравно и политички релевантна чињеница. Један једноставан примјер илуструје дубину овог проблема: стране фирме креирају велики дио запоселности у РС, што им омогућава да пријетњом отпуштања радника битно утичу на јавне политике. У РС у којој стопа незапосленостиизноси екстремно висока, јасно је да свака пријетња отпуштањем радника значи снажан аргумент политичког притиска на Владу. Можемо само замислити какав би удар на Владу представљала пријетња отпуштања 1000 радника у Рафинерији или чак њено затварање.

Ако рекапитулирамо ситуацију по питању привредних капацитета, ми смо доведени до тога да нам је остао само Електро-енергетски сектор. Тај велики потенцијал је залог нашег будућег опоравка и стога га је потребно сачувати од неодговорног понашања Владе. Нарочито имајући у виду индиције да Влада интензивно ради на продаји и овог сектора.

Закључак: Немогућност доношења суверених политичких одлука

Прва посљедица оваквог „распашој“ приступа макроекономској политици је енормно повећање осиромашења становништва и општи пад стандарда. У једној студији из 2001.год. Свјетска Банка је као главни узрок сиромаштва означила „немање власништва над природним ресурсима“ и редукцију политичке самосталности усљед тога.  

Али и директне политичке посљедице су јасне: сиромаштво је значајан узрок друштвене нестабилности. Ефекат нестабилности појачан је усљед типичног транзицијског раслојавања друштва и удара на „средњу“ класу, те тајкунизације земље. Тај велики раскорак је узрок друштвене нестабилности, која у појединим „транзиционим“ земљама поприма обим правог класног рата. Како су показале недавне насилне демонстрацију у ФБиХ, али и учестали протести незадовољних радника, студената, демобилисаних бораца и других слојева друштва у РС, ми смо врло близу критичне тачке када ће економска девастација учинити потпуно ирелевантним политичка питања из класе „националистичких“. Економска девастација сама по себи угрожава политички статус РС. А њене посљедице нас доводе у ситуацију да више нисмо у стању да самостално доносимо политичке одлуке. Парола-обећање о „референдуму“, „немогућој Босни“ и сл. је споредним путем угрозила не само економску стабилност РС већ и њену политичку позицију.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер