недеља, 17. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Две декларације, две странке и две политике
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Две декларације, две странке и две политике

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
субота, 23. мај 2015.

У претходних десетак дана двије најјаче странке у Републици Српској одржале су страначке конвенције: 25.априла, у Источном Сарајеву, одржан је V сабор СНСД, а 10. маја у Бањој Луци и Скупштина СДС. У оквиру тих догађаја велики број детаља привукао је пажњу јавности – од  самог мјеста одржавања, па до кампање која их је пратила.

Ипак двије ствари су без сумње најупечатљивији моменти. Прво, то је процес унутарстраначких избора и, друго, усвајање програмских декларација којима су странке дефинисале циљеве и методе будућег политичког дјеловања. Оба су момента веома интересантна јер дају јасан и недвосмислен увид у радикално различиту природу двије кључне српске странке с ове стране Дрине. На овим тачкама могуће је кристално јасно видјети колико је заправо лажна кампања „сви су исти“, коју је у претходном периоду промовисао Режим, а коју су олако прихватили и неки интелектуални кругови и један дио јавности. У оба случаја очигледно је да су у питању радикално различита поимања политике у цјелини, али такође и непомирљиво различите визије Републике Српске.

Избори

Што се тиче унутарстраначких избора, ствар је сасим јасна: СНСД и Милорад Додик су остали вјерни својој методи култа вође и управљања странком стилом чврсте руке. Стидљиво најављивани наговјештаји неке могуће алтернативе, који су се појављивали непосредно пред Сабор, врло брзо су се показали као илузије. Потенцијални дисиденти поново су пристали да погну главу и прикључе се апсолутној подршци лидеру, склањајући се под квазиаргумент „демонстрације јединства странке.“ Тиме СНСД јасно показује да нема капацитет, а нити намјеру, градити унутарстраначку алтернативу, и, упркос алармантном стању у држави, странка остаје овисна о вољи и одлукама једног човјека.  

У СДС ситуација је управо супротна. Премда актуелни предсједник Младен Босић има респектабилне резултате у консолидацији странке иза себе, на основу којих је без сумње могао унутар странке излобирати ситуацију без опонента, то се ипак није десило и имали смо прилику видјети ријетку сцену на простору РС - праве унутарстраначке изборе. Противкандидат Мићо Мићић није никакав „лажни“ кандидат, чија би кандидатура требала да прибави привид унутарстраначке демократије, већ снажан регионални лидер који годинама успјешно води један од најјачих градских одбора СДС-а.

У том смислу ови СДС избори заиста су подсјећали на унутарстраначке изборе у неким великим демократијама. Уколико СДС прође кроз изборни процес без значајнијих турбуленција то ће бити снажна демонстрација не само новог квалитета странке, већ и саме демократије у РС. Мрљу на овај примјер унутарстраначке демократије бацили су само режимски медији који су отворено стали на страну Мићића, вјероватно му тиме наносећи озбиљну штету у самим изборима.

Декларације

Једнако јасну разлику можемо видјети и када су у питању прокламоване програмске орјентације. Упркос катастрофалним резултатима СНСД није у стању да направи заокрет и остаје код стандардних парола које промовише већ готово деценију, при томе чак појачавајући тоналитет. Тако се поново обећава референдум о независности, с невјештим покушајем емоционалног интензивирања путем обећања о року [2018.год.]. Стандардне пароле о „укидању ОХР“, враћању надлежности, те подршка „трећем ентитету“ главни су садржај СНСД декларације.

Но кључна радикализација је увлачење Скупштине РС у антиуставне и антидејтонске покушаје. Став 2 на страни 6 Декларације гласи, ни мање ни више до: „Сматрамо да Народна скупштина РС ... треба донијети одлуке о самосталности РС као начину остваривања њеног уставноправног положаја у Дејтонској БиХ.“ Тиме се одговорност једне банкротиране политике покушава пребацити са странке на Скупштину, што не само да је скандал првог реда, већ, уколико се догоди, и изразито опасна политичка игра која ће без сумње угрозити сам опстанак РС. Тим актом одговорност за рушење уставног поретка више није на једној странци, већ на највишем политичком тијелу. А дејтонски оквир, који је гарант постојања РС, руши се од стране самих представника РС!

Да ли је у шарлатанству ове СНСД декларације могуће препознати неки систем? Једно од могућих објашњења је Став 3 којим се оспоравају одлуке правосудних органа на нивоу БиХ. С обзиром на то да је СДС формирао власт на нивоу БиХ, те тако у значајној мјери овладао БХ правосудним сектором, а при томе и обећао грађанима РС беспоштедну борбу против криминала и политичке корупције, многи сматрају да је сврха СНСД декларације да откаже послушност правосудном систему државе.           

Осим тога, сама Декларација је типичан примјер тактике ванредног стања којом СНСД власт, перманентно продукујући кризе на нерјешивим „великим питањима“, држи РС у некој врсти константног ванредног стања и политичке мобилизације. Фарса с Декларацијом је очигледно спиновање тог типа са два очигледна краткорочна циља. Прво, да се скрене фокус јавности с скандалозних промашаја актуелног Режима, попут допуштања бјекства осуђеног тајкуна Миле Радишића, безбројних сумњивих догађаја попут БОБАР банке, нестанка уговора(!!) о приватизацији Боске, Банке Српске итд.итд.

Нису ријетки они који иду и корак даље и сматрају да је циљ овог политичког авантуризма дијаболичан - да се подизањем тензија и изазивањем чак озбиљнијих (па и оружаних) сукоба прикрију размјере криминала који је почињен у РС. Радикализација политичког дискурса нарочито је опасна имајући у виду да је РС тренутно, с једне стране у дубокој економској кризи, а с друге стране и политички дубоко подијељено друштво између два непомирљива политичка блока. Стога РС нема нити економски капацитет нити потребан ниво политичког јединства за радикалне политичке захвате па је СНСД декларација један политички авантуризам с несагледивим посљедицама. Ако СНСД заиста крене у реализацију ове агенде неминовна посљедица је даљња изолација РС-а и етикета одговорности за застој земље. Минимално.

Друго, функција Декларације је да прикрије неспособност Владе да ријеши проблеме које је сама произвела властитом некомпетентношћу. Декларација демонстрира да СНСД не само да нема капацитет да ријеши проблеме с којима се суочавамо као друштво, већ чак нема капацитет и храброст да се уопште фокусира на те проблеме. Зато се и даље истрајава на карактеристичном методу производње политичких фатаморгана и бијега од реалности у виртуалну стварност. Режим се и даље понаша као да је све у најбољем реду, и да се ништа посебно не догађа – премда реалност већ неминовно куца на врата: плате буџетских корисника касне све више. То аутистичко затварање у фикције карактерише читаву епоху СНСД-ове власти, и у овој се Декларацији само понавља и интензивира. Како се ресурси који стоје на располагању Режима смањују интензитет популистичке демагогије се све више појачава. Што је било лако предвидјети у озбиљној анализи, а многи аналитичари су то и учинили још 2009.

Потпуно супротан документ понудио је СДС. Очигледно циљајући на декларацију СНСД-а, СДС јасно указује да је напуштање Дејтонског мировног споразума опасност највишег ранга за РС и странка инсистира на привржености Дејтону, исправно разумијевајући дејтонски оквир као сасвим довољан за заштиту и промоцију интереса Српског народа у БиХ и РС. Странка разумије тренутно стање у РС као стање дубоке кризе по свим нивоима – од еконосмке кризе, преко кризе политичких институција до кризе морала. Из такве дефиниције актуелног стања прозилазе и генералне политике које се предлажу.

На прво мјесто, као питање свих питања, странка поставља борбу против криминала и корупције. Наглашава се проблем транзиционе правде: Закон о поријеклу имовине, који је СДС раније предложила, у овој Декларацији је подигнут на ниво моралне одлуке: то више „није само закон, већ начин да се исправе неправде претходног периода.“ На друго мјесто постављени су економски проблеми и захтјев за радикалним реформама у том сектору. С обзиром да није у питању програм, већ декларација, ове политике нису могле бити детаљно образложене, али прве двије тачке СДС агенде јасно показују шта су приоритети и на који начин странка види стање у РС проблематичним.  

Једна квалитетна новина за СДС је и експлицитно исказана опредјељеност за ЕУ интеграције. Насупрот неким популистичким анти-ЕУ кампањама и фатаморганама о евроазијству, тренутно популарним у РС, СДС декларација експлицитно дефинише ЕУ-интеграције као национални циљ српског народа. При томе се прави кредибилна конекција између културолошког и институционалног аргумента за ЕУ интеграције, те указује на идентичну опредјељеност Србије.

Нарочито је занимљив програм децентрализације, који СДС заговара већ дужи период, али уз доста критика и неразумијевања – од оптужби за нарушавање територијалног интегритета РС кроз неке форме регионализације, па до тврдњи да странка промовише ту политику само зато што има власт на локалу па јој децентрализација у том контексту одговара.

У Декларацији је политика децентрализације врло јасно образложена са два класична аргумента: прво је у питању „демократски легитимитет“: „захтјев да људи, који су непосредно заинтересовани за политичке одлуке, имају што већи утицај на њихово доношење.“  Друго је критика екстремне концентрације политичке моћи, карактеристична за период владавине СНСД-а: „креирање гломазног централизованог административно-бирократског апарата успорава и загушује систем и није у стању да одговори потребама грађана.

Чињеница да је први човјек странке реизабран, те да је странка дефинисала врло јасне магистралне линије будућег дјеловања, омогућава да се процес трансформације и модернизације странке, који је од почетка Босићевог предсједниковања проводило руководство СДС-а, приведе крају, и странка очисти од идеолошких остатака заснованих на некаквим другачијим агендама. Најава новог-старог предсједника СДС да ће ускратити подршку онима који искачу из мјеродавних начина политичке борбе које странка сматра примјереним нормалној демократској процедури, добар је сигнал у том правцу. За разлику од СНСД који дјелује заробљен у времену и простору, СДС показује амбицију да се развија, како кадровски и структурално тако и програмски.

Ако сада рекапитулирамо ова два догађаја и пратеће документе, видимо у којој се мјери ради о дубокој подјељености политичког простора на двије непомирљиве политичке позиције и два радикално различита схватања политике. Децидна одлука руководства СДС-а о апсолутној немогућности било каквог коалирања с СНСД-ом док је на његовом челу Додик, овдје је сасвим јасно објашњена и заснована.

Не ради се, дакле, само о битно различитим политичким програмима и фокусима политичког дјеловања, већ и о самом схватању политике. Дубина подјеле оставља врло мало простора за консензус. Закључак је забрињавајући али и охрабрујући истовремено: упркос кампањи „сви су исти“ ситуација у РС је заправо сведена на формулу или-или: или ћемо наставити да истрајавамо на привлачним фикцијама [од референдума о независности па до аеродрома у Требињу, од структуралног дијалога до нафте у Посавини, итд, итд, итд] које волимо чути, али које заваравају, и опасне су; или ћемо се напокон почети бавити реалношћу, која није тако привлачна, али је наша објективна ту-и-сада стварност.

(Аутор је директор Политичке академије СДС)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер