четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Подизање улога

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
уторак, 03. новембар 2015.

Ко се мача лати, од мача ће и страдати. Матеј, 26:51-52

Поједини новији догађаји унутар политичког простора Републике Српске све више попримају карактер радикалног отклона владајуће структуре ка репресивним и тоталитарним моделима политичке борбе. Ова забрињавајућа тенденција кулминирала је у 2015. години, премда је била јасно видљива и раније. Иако би било за очекивати да се након релативног успјеха на општим изборима 2014. власт релаксира и попусти стегу, очигледно је да катастрофално стање у земљи, губитак власти на државном нивоу, те објективна опасност од социјалног бунта, присиљава Режим на класичну грешку, безброј пута поновљену у историји – прибјегавање репресивним методама.

Већ је усвајање Закона о јавном реду и миру, упркос снажном противљењу јавности, опозиције, невладиног сектора, те релевантних међународних организација попут ОЕСЦ и Хјуман рајтс воча, јасно назначило заокрет законодавног тијела у РС ка репресивним и драконским мјерама у сферама које се односе на различите групе противника владајућег Режима.

На истом фону је и приједлог измјене Кривичног закона Републике Српске који је предложио Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци. Као и Нацрт Закона о сузбијању корупције, организованог и најтежих облика привредног криминала Републике Српске како је у својој анализи разоткрио Транспаренси интернешенел.[1] Отворену прокламацију овог заокрета ка репресији представља говор предсједника РС на Мраковици 5. јула 2015. године, у коме је позвао на политички обрачун с опозицијом у РС.[2]

Тај скандалозан директан позив на линч политичких неистомишљеника и вјероватно кривично дјело јесте политички гест у најбољим манирима латиноамеричких диктатура, један сраман позив да се с људима „обрачунава“ због политичког мишљења!

2. XI посебна сједница НСРС

Очигледно је из претходних примјера да Режим креира политичку климу и законску основу за прогон политичких противника. У овом контексту XI посебна сједница НСРС представља историјски догађај с несагледивим посљедицама којим је пређена црвена линија допустивог политичког понашања. На тој сједници усвојени су, силом парламентарне већине, закључци[3] којима се радикално мијења природа политичког система у РС. Наиме, критични закључци 5. и 7. гласе:

Да бисмо ствар заоштрили и сасвим чисто приказали, искључићемо Савјет министара и ситуацију анализирати искључиво на примјеру Представничког дома ПСБХ, - дакле људи који имају директан демократски легитимитет. 

5. Народна скупштина Републике Српске обавезује изабрана и именована лица са територије Републике Српске у институцијама БиХ да прије усвајања одлука и законских рјешења обавезно затраже мишљење надлежних одбора Народне скупштине Републике Српске о питањима која су од интереса за Републику Српску.

7. Народна скупштина Републике Српске обавезује Владу Републике Српске да у року не дужем од 90 дана, достави Приједлог измјена и допуна Кривичног закона Републике Српске, којим би била утврђена одговорност за неовлаштени пренос надлежности са Републике Српске на ниво БиХ, односно узурпирање надлежности Републике Српске од стране институција БиХ.

Ако промислимо о Закључку 5, на први поглед нема шта да се приговори: ради се о апелу за координисаним дјеловањем представника РС на свим нивоима власти. Да је среће, ово би се сматрало најприроднијом и најнормалнијом комуникацијом наших представника на државном и ентитетском нивоу. Нажалост, то у овом мандату није случај. Као што је познато, разлог због кога је ова комуникација блокирана је једностран, насилнички акт којим је предсједник РС одлучио да разбије Платформу о заједничком дјеловању наших представника у Сарајеву. Посљедице те ирационалне одлуке сада долазе на наплату.

Но прави и драматичан проблем у Закључку 5. је на који начин она може бити претворена у одредбу кривичног закона? Наиме, могућа су два “шта-ако” сценарија: (I) Представници РС у Сарајеву, одбију да се консултују с Владом РС?; (II) Представници РС у Сарајеву консултују Владу РС, али се не сложе с њеним мишљењем?

Да бисмо ствар заоштрили и сасвим чисто приказали, искључићемо Савјет министара и ситуацију анализирати искључиво на примјеру Представничког дома ПСБХ - дакле, људи који имају директан демократски легитимитет. Одмах је јасна драматична посљедица која настаје евентуалним претварањем овог закључка у законску одредбу КЗ. Очигледно, ради се о увођењу неке врсте диктатуре. Наиме, ако диктатуру у складу с модерном традицијом политичке мисли, дефинишeмо као захтјев да законодавно тијело [изабрани посланици] доноси законе не према легитимитету који су му дали грађани/гласачи, већ према диктату извршне власти, онда је јасно да сценарио (II) потпада под ову ситуацију.

Ауторитарна логика Режима тиме се показује огољена и у чистом виду: захтјев да изабрани представници промовишу политику Владе, а не гласача који иза њих стоје. 

Ауторитарна логика Режима тиме се показује огољена и у чистом виду: захтјев да изабрани представници промовишу политику Владе, а не гласача који иза њих стоје. Влада, која није бирана гласовима бирача већ је именована, ставља се изнад људи који имају директан демократски легитимитет верификован гласовима грађана.

Посланицима који су изабрани као представници народа пријети се кривичним прогоном уколико не гласају према диктату владе подржане скупштинском већином. Уколико би то било испоштовано сви они људи који су гласали за опозицију, [логика ствари је: управо зато што промовише политике различите од Владиних] заправо не би имали своје представнике у представничким тијелима. Ово је у својој суштини исти захтјев за корупцијом политичког система као и афера „Папци“: као што су „папци“ преварили гласаче који су им дали подршку на основу антирежимских програма, тако се сада захтјева да се та врста преваре институционализује.

3. Уставност

Уколико Закључак 7. буде испоштован, и НСРС донесе закон који рефлектује суштину Захтјева 5. то би био противуставан закон по више основа. XI посебна сједница НСРС заправо представља директан напад који је Режим извршио на Устав земље и де факто пријетњу суспендовања уставног поретка РС. Један Режим, који више очигледно није у стању да се одржи на власти унутар постојећег система правила, жели сада да укине правила игре.

У контексту Устава БХ који као устав државе има супремацију [Устав БХ, III, 3 (б)] у односу на ентитетски Устав РС, директно се крши члан ИВ(ј), који гласи: „Делегати и чланови не могу бити позивани на кривичну или грађанску одговорност у погледу било којег чина извршеног у оквиру дужности у Парламентарној скупштини.“ Али Закључци су и у контексту Устава РС јасно противуставни. Прије свега потпуно су у супротности духу преамбуле Устава РС, у којој се декларише посвећеност вриједностима као што су „демократске институције“ и, нарочито „плуралистичко друштво“.

Наиме, Закључци претендују да редукују „плуралистичност“ искључиво на приватну сферу, практички и формално забрањујући плуралистичност у „јавној“ сфери: допуштено је само оно што Влада прогласи таквим. У формалноправном смислу директно се крши цијели низ чланова Устава РС, навешћемо само неке: Члан 5; Члан 10; Члан 25; Члан 32. [Закључком 5. се заправо, између осталог, директно напада Члан 32. Устава РС, јер се завршни дио реченице „осим ако тиме није учињено кривично дјело“, проширује изван оквира сагласног с претходним одредбама Устава]; Члан 49; и више других.

Најновија антицивилизацијска инструментализација НСРС, захтјев за беспоговорним подређивањем законодавног тијела вољи једног човјека, представља мрљу на историјату НСРС, од које ће нам требати деценије да се оперемо.

Уставна основа потенцијалног закона може се тражити само у Члану 31, у дијелу који гласи: „забрањено је политичко организовање и дјеловање усмјерено на угрожавање демократије, нарушавање интегритета Републике, кршење Уставом зајамчених слобода и права...“. Међутим, то је само спољашња, „граматичка“ сличност, с обзиром на то да, имајући у виду претходно речено, управо приједлог из Закључака угрожава демократију, и то на фундаменталном нивоу, те укида нека од базичних права зајамчених Уставом.

Члан 45. [подржан Чланом 67] јесте такође мјесто на коме се може покушати тражити уставна основа: алинеја 2 гласи „Свако је дужан да савјесно и одговорно врши повјерену му јавну функцију.“ Међутим, овдје је кључно питање Ко може бити арбитар за процјену „савјесног и одговорног“. У складу с темељним принципом уставне демократије – само и искључиво грађани који су гласовима дали ингеренције неком да обавља неку јавну функцију. Ако сматрају да изабрани представници не раде како треба, или да су на други начин изиграли повјерење, они неће гласати за њих на поновљеним изборима или ће активирати механизме опозива. То је елементарни смисао представничке демократије који је објаснио још Аристотел, и који је мјеродаван до данас. Влада није суверена у том смислу. Када претендује да присиљава изабране представнике, народне посланике, да доносе законе по њеној вољи, Влада заправо преузима законодавну функцију, и како смо већ рекли, укида систем подјеле власти.

Ово је елементарна логика која објашњава зашто „папци“ не могу одговарати законски: они су одговорни само њиховим гласачима – ако ти гласачи сматрају да су изиграни, они им више неће дати мандат. То је наравно посљедица природе система и његових инхерентних мањкавости, које је Черчил описао чувеним ријечима: „Демократија је најлошији од политичких облика, осим свих осталих.“ Ипак, то је до сада једини модел политичке заједнице који чува суверенитет народа и ограничава владу на извршну власт. Нажалост, актуелна влада РС претендује да изађе изван ових оквира. Ако то и уради она, према чувеној дефиницији Џона Лока из „Друге расправе о влади“, постаје „тиранин подложан тиранициду“.

3. Закључак: Ванредно стање?

Имајући у виду претходно речено, јасно је да су Закључци и антицивилизацијски акт и антиуставни. Уставни суд РС имаће историјску одговорност у одлучивању о уставности предложених измјена кривичног закона, ако до њих дође. Најважније је у овој драматичној одлуци разумјети да ово није борба између опозиције и власти, већ између Режима и Устава. Овдје се ради о покушај Предсједника Републике да путем већине у НСРС суспендује уставни поредак Републике.

Политички посматрано, очигледно је да је Режим одлучио да спали све мостове иза себе и заигра опасну игру “све или ништа”. То се јасно види из покушаја „произвођења“ легитимитета за овакве Закључке: они се оправдавају још већим скандалом – наиме, оптужбом/таргетирањем политичких противника за издају. Премда овако нешто не заслужује нити да се коментарише ми можемо рећи сљедеће: чак и да су оптужбе владајућег Режима истините ово није начин како се проблем рјешава. Чак и да је Савез за промјене, рачунајући и аутора овог текста, скупина издајника, ово није начин на који се може борити за заштиту поретка. Ми не можемо бранити политички поредак РС тако што ћемо га суспендовати. Оно што Режим ради је потпуна апсурдност: брани [наводно] систем тако што га укида.

Нажалост, ово је логична и очекивана посљедица хипертрофије Режима. Како смо то безброј пута могли видјети у историји, између осталог и у новијој историји српског народа, захтјев за једноумљем закономјерно расте како расте раскорак између Режима и стварности. Најновија антицивилизацијска инструментализација НСРС, захтјев за беспоговорним подређивањем законодавног тијела вољи једног човјека, представља мрљу на историјату НСРС, од које ће нам требати деценије да се оперемо.

Афером „Папак“, НСРС је пала ниско да ниже не може, али спремност свих (!) посланика у владајућој коалицији да подрже антидемократску, антиуставну и, прије свега, антицивилизацијску одлуку је трагично свједочанство дубине пада који као политичка заједница живимо. Треба запамтити имена посланика који су били спремни да подигну руку за овако нешто. Прије или касније доћи ће вријеме када ће те људе бити потребно подсјетити на Члан 48. алинеја 3, Устава РС који гласи: “Ко се огријешио о људска права и основне слободе зајамчене овим Уставом, лично је одговоран за то и не може се правдати ничијим наређењем.”  


[2] https://www.youtube.com/watch?v=CioPs6dWmGI

изјава на коју реферишемо почиње на 16 мин 40 сек, a kulminacija je na 18 мин. 

[3] http://www.narodnaskupstinars.net/?q=ci 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер