субота, 17. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > Лепи градови лепо горе - побуна гладних и борба за интерпретацију
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

Лепи градови лепо горе - побуна гладних и борба за интерпретацију

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Савановић   
понедељак, 10. фебруар 2014.

„Павел,

неман је пред вратима“

Након што се дим на ратишту Федерације слегао и страсти полако смириле, можемо се хладне главе запитати шта се заправо тамо догодило. Анализе које смо у претходним данима могли чути крећу се од социјалне побуне до разних изведби теорија завјере. Спектар тема укључује једнако широку палету: објективно постојеће сиромаштво, интересе појединих политичких фактора, могуће политичке процесе попут ревизије дејтонског или вашингтонског споразума, различите интересе различитих иностраних центара моћи итд. Очигледно је да још увијек није могуће дати коначну дијагнозу о чему се у овој комплексној кризи ради и тек ћемо у наредним данима моћи сазнати више. Ипак, неке се темељне ствари могу већ сада констатовати.

Прво, кристално јасно је да се догодила побуна гладних, осиромашених и у безнађе гурнутих људи. Свако ко је могао да на ТВ екранима погледа избезумљена очајничка лица и вапаје тих демонстраната, нарочито првог дана демонстрација, могао је свједочити о дубини егзистенцијалног амбиса у који смо као друштво гурнути. Потресне слике односиле су се на безбројна индивидуална свједочанства људи који су деценију и више без посла, младих који немају ни минимум перспективе, истовремено окружени корупцијом, непотизмом, приватизацијском пљачком и новопеченим партијским богаташима. Побуна је ван сваке сумње почела као до бола искрен очајнички крик против безнађа и неправде.

Један од демонстраната донио је пред кантоналну владу ручак из јавне кухиње којим годинама прехрањује своју дјецу.

У једном потресном тренутку млада Сарајка заплакала је пред кордоном полиције, позивајући полицајце да се придруже демонстрантима. Само би потпуно бестидан човјек могао игнорисати тај крик подводећи га под теорију завјере.

Међутим, други дан демонстрација, лица демонстраната битно су се измјенила: то више нису били само јецаји безнадежних губитника транзиције, већ напад à la-навијачи скупина на институције система. Очајнички крик постао је ирационални бијес изгубљене генерације, а можда и нешто више. 

У својим реакцијама власт се фокусирала управо на тај други дан, покушавајући револт првог гурнути под тепих, што је врло интелигентна и перфидна реакција. Наиме, након „обојених револуција“ и „арапског прољећа“ појавило се више теоријских радова који анализирају ове „ненасилне методе“ политичке борбе и такође, начине како им се одупријети. На катедрама неких факултета у Русији након 2006.год. развијени су чак и силабиуси који третирају ову проблематику. Примјер отпора који тренутна власт у Украјини успјешно пружа пред демонстрантима одличан је примјер главних стратегија „антиобојених“ отпора. У главним цртама оне се састоје у двије магистралне линије: прво, антагонизирати народ и демонстранте, и, друго, делегитимисати методе борбе (али не и циљеве, који се увијек третирају оправданим, праведним итд) те на тај начин разводнити побуну. Показало се, и то је врло интересантно примјетити, да је власт у ФБиХ упозната с овим стратегијама. То можемо видјети на неколико кључних детаља.

Већ прва реакција власти била је погодак: демонстранти су означени као „дрогирани хулигани“ и „пиромани“ који пале институције и тиме руше државу. Јасно је истакнуто да се револт сматра оправданим, да је стање лоше, да се тешко живи итд, али да је напад на систем недопустив. Тиме је јасно назначена стратегија власти у борби против побуне: делегитимисати бунт и супротставити различите фракције унутар побуне (нпр. оне који су за насиље и оне који су за мирне шетња-протесте), те супротставити цијелу побуну народу који се није укључио.

Друга карактеристична антиреволуционарна стратегија је пласирање прича о теорији завјере. Члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и премијер Никшић директно су оптужили министра сигурности Фахрудина Радончића да диригује протестима. Као аргумент навели су његову екслпицитну наредбу да полиција не интервенише против демонстраната. С друге стране Златко Лагумџија оптужио је поједине међународне центре моћи да стоје иза цијелог догађаја, с циљем да се притиском на бошњачке политичке елите исфорсира подјела Федерације и трећи ентитет. Као аргумент он је навео чињеницу да демонстрације коинцидирају са по бошњачку политичку позицију изразито негативном резолуцијом Европског парламента, у којој се отворено позива на „федерализацију федерације“. Кључни аргумент који је изнио гласи: у РС су и плате и пензије мање него у ФБиХ па ипак није било побуне. Осим тога представници власти су изнијели тврдњу да су протести очигледно добро оркестрирани и организовани, те да не може бити говора о спонтаном бунту. Изнесене су тврдње да су демонстрантима дотурани бензин, каменице, чак и дрога сканк. Према свједочењу једног од командира полиције, ово није тачно, и те тврдње су директна лаж.

Врло је упадљиво инсистирање на рушилачком и деструктивном карактеру бунта, насилном рушењу институција система, с циљем да се апелује на патриотске емоције бошњачког народа. Лагумџија је, у једном екстрапатетичном наступу, подсјетио да зграда Предсједништва БиХ није горјела ни за вријеме „агресије“. У истој стратегији изразиту медијску пажњу добило је девастирање културних институција као симбола државности, попут Архива БиХ. Хипотеза је: уништавањем историјског сјећања БиХ народа уништава се историјска подлога БиХ. Штета на Архиву још увијек није званично потврђена, и редитељка Јасмила Жбанић, на примјер, огласила се тим поводом, тврдећи да је архивска грађа недирнута. Међутим, жељени ефекат се већ постигао: грађани Сарајева осудили су дивљање, а елите су искористиле тај моментум да осуду прошире на демонстрације у цјелини. Тиме се успјешно замагљује суштина ствари. Кључно питање је, наиме, сљедеће: чак и ако су демонстрације вођене, и недвосмислено уважавајући да је сасвим јасно да је дивљање за сваку осуду, поставља се питање зашто су демонстрације тако лако могле ескалирати и проширити се на ниво побуне маса.

Одговор нећемо наћи у теорији завјера: било СББ-овог лидера, било међународних моћника. Одговор је у првом дану демонстрација и сликама напаћених грађана – људи БиХ су доведени на ивицу глади и као и сваки други очајници лако подлијежу ирационалним импулсима. Паљење институција показује и кога народ сматра одговорним: актуелне политичке елите. Нарочито је у том смислу индикативно паљење централе ХДЗ-а у Мостару, као и напад на кућу премијера УС кантона Хамдије Липоваче. У Санском Мосту запаљена је викендица министра Сањина Халимовића. Покушај да се демонстрације инструментализују (ако је тога уопште било), као и кукавички покушаји да се оне на основу тога дискредитују, потпуно игноришу основно питање: биједа и очај маса. Критична порука „босанског прољећа“ је социјална: захтјев властима да се уозбиље и почну да рјешавају стварне проблеме.

Реакције из Републике Српске

Што се тиче реакција из РС-а, прво се огласила премијерка, устврдивши да се криза из ФБиХ као „апсолутно несређене средине“ жели пренијети у „РС као апсолутно сређену средину“. Ову изјаву можемо подржати јер је у политичком смислу РС стабилна и функционише без проблема, за разлику од ФБиХ у којој још од избора 2010. траје перманентни политички хаос. Из перспективе РС главна опасност заиста јесте у покушају да се криза ФБиХ пребаци у РС, да се криза Вашингтонског споразума претвори у аргумент за напуштање Дејтона.

У том смислу важно је уочити да демонстранти из ФБиХ делегитимишу сами себе када уводе захтјеве за интервенцијом у Дејтонски карактер БиХ. Док год имају социјални патос и представљају побуну против катастрофалног стања у држави, економске девастације, пљачкашке приватизације и сл., демонстрације имају начелну подршку. Али када излазе изван оквира економских захтјева и прелазе на терен политичких, они губе легитимит, и представљају инструментализовано средство. Ради се о томе да за разлику од прекомпликоване ФБиХ, уставни поредак РС нема никакве везе с економским проблемима РС – као што је премијерка исправно нагласила, у питању је потпуно правно и политички сређена средина. Наши економски проблеми произилазе из неспособности Владе да у тим сређеним условима ефикасно ради. Према томе, „УДАР“ има право да тражи прекомпозицију Федерације, јер је њена компликована структура заиста један од узрока проблема (при томе не главни), али нема право да у ту причу уплиће и РС. Када то ради, он изразито компликује цијелу кризу, претварајући нешто што је оправдан и легитиман социјални бунт у нешто што је неоправдан и нелегитиман уставни инжињеринг.

Додатни ефекат је да таквим захтјевима демонстранти, свјесно или несвјесно, постају средство за одржавање актуелног режима унутар РС и лак плијен спин-манипулатора. Кристално јасно то потврђују већ прве ракције режимских снага. Маса аналитичара пожурила је да понови како се и у РС припрема „прољеће“ и шарповске методе (Шарп је у задње вријеме постао топ литература у круговима блиским власти РС). Предсједник је такође пожурио да устврди како ови догађаји потврђују његову ранију најаву о вођеној револуцији у РС.

Реакција народа снажно демантује такве тврдње. Како смо више пута могли видјети и чути, народ РС је исувише крваво платио своју Републику да би дозволио да буде цивилно нападнута. Тај народ је спреман издржати знатно већи ниво биједе, и екстремно снижавање стандарда, а да не прибјегне рушењу система. Стрпљивост народа је снажан морални шамар власти која је том измученом народу била спремна да наплати аутопут 50 милиона БАМ по километру. Ипак, и стрпљивост патриотизма има своје границе и тачка трпљења ће прије или касније бити достигнута. Стога су демонстрације у ФБиХ можда једно од последњих упозорења Влади да почне да рјешава стварне проблеме: Поште, ПИО, Здравство, Жељезнице, Бирач, ОЦ Јахорина, Унис Дервента, ИАТ Требиње, Електрокрајина, Балкан банка, РАОП, итд, итд, а прије свега армију незапослених. Аналитичари који у име Режима покушавају надувати фикцију балона антиРС шарповских сценарија само одвраћају Владу од оних мјера које треба да уради, и раде контраинтересно и РС и Владе. Дугорочно, они заправо гурају ствар у правцу идентичног сценарија побуне и у РС, јер ширећи параноју купују вријеме за власт и тако је амнестирају од обавезе да рјеши лошу економску ситуацију.

Управо исти такав ефекат има иступ неизбјежног Стипе Месића, који није нашао ништа паметније да изјави до да је дејтонски поредак узрок биједе и револта у БиХ. А до краја је долио уље на ватру високи представник, ријетко глупом изјавом о ангажовању јединица ЕУФОР-а у послу који је ствар полиције, и скандалозном опаском о дејтонском уређењу БиХ. Тиме се даје за право онима који тврде да је суштина ових догађаја не у социјалном бунту, већ у распакивању Дејтона.

Критична драма овог бунта је питање да ли ће различити политички популисти и узурпатори, како домаћи, тако и страни, успјети киднаповати протесте и њихове легитимне захтјеве. Круг теорија завјере тако се затвара: СДП и СДА оптужују Радончића и међународну заједницу, а СНСД антидејтонске снаге. У опијуму примамљивог запаљивог потенцијала ових иступа главни извор бунта је бачен у други план и заборављен. А у питању је исти извор који пријети и РС - настављање девастације која би на крају достигла тачку трпљења биједе. Наводни завјереници у ФБиХ не би успјели да реалност није таква какава јесте. Исто тако, нарочито имајући у виду патриотизам народа у РС, мале су шансе да некакви хохштаплери произведу побуну. Али лоша реалност без сваке сумње има ту моћ. Стога би прорежимски аналитичари урадили боље да прошире своју библиотеку и другим дјелима поред већ помало „пасе“ Шарпа. Можда неким које третирају искуства успјешних примјера транзиционих економија.

То је истовремено и најбољи метод борбе против антидејтонских узурпација.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер