четвртак, 21. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Пад Кривокапићеве владе не би Србима донео ништа добро, већ само обрадовао Ђукановића
Србија и Црна Гора

Пад Кривокапићеве владе не би Србима донео ништа добро, већ само обрадовао Ђукановића

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
четвртак, 03. јун 2021.

Влада Здравка Кривокапића изабрана је минималном већином и због тога није ни била способна за доношење крупних одлука. Владајућа већина је идеолошки и политички  хетерогена, чине је и суверенистичке странке. Такође, Црна Гора је члан НАТО. Најзад Срби чине 29 посто становништва. То значи да њихове партије морају стварати савезе са другим политичким актерима, како би могле да врше власт..Укидањем спорних чланова Закона о слободи вјероисповјести Кривокапићева влада  је постигла највише што је могла. Поред тога, она може још само да створи услове за поштене ванредне изборе.

Ђукановић је тридесет година контролисао државни апарат којим он и даље, у значајној мери, управља. Кривокапић је у позицији британске краљице, он “влада, али не управља”. Вероватно да је утицајнији од њега Дритан Абазовић, који има подршку западних амбасада и моћног концерна “Вијести”. “Дубока држава” је под много већом контролом организованог криминала, него Владе.

Слабљењу Кривокапићеве позиције допринело је и његово политичко неискуство. Он неумесно и претерано у политичким наступима користи верску реторику. Уочи формирања владе изјавио је да ће она имати дванаест министара, као дванаест апостола. Скептици су одмах упитали који од њих је Јуда.

СПЦ у Црној Гори има огроман политички значај и због тога је избор новог митрополита изазивао толику пажњу јавности. Сабор није имао куд и изабрао је Јоаникија, најближег сарадника покојног Амфилохија. То свакако није био Вучићев избор

Премијер константно трпи притиске од стране Демократског фронта (ДФ) који поставља максималистичке циљеве. Овај блок је под контролом Вучића и не повлачи потезе аутономно, у интересу Срба у Црној Гори. Вучић подстиче радикализацију дуготрајне политичке кризе у суседној држави јер сматра да ће му то омогућити да и даље одлаже извршење обећања које је дао када је доведен на власт, тј да призна Косово или омогући његово чланство у УН. Слично као и Милошевић деведесетих, Вучић инструментализује српско питање у суседним државама да би остварио своје, себичне, политичке циљеве. Једино што њега занима је тотална лична власти. Безобзиран је у остваривању те амбиције.

У Србији је против Кривокапића коришћена целокупна режимска медијска инфраструктура, а у критици председника слабашне црногорске владе предњачили су др Војислав Шешељ и др Александар Раковић. Ова двојица никад не износе критичке примедбе на рачун Александра Вучића.

Не само да Србима не би одговарао пад Кривокапићеве владе у овом тренутку, већ то није у интересу ни самог ДФ-а. Судећи према резултатима локалних избора у Никшићу и Херцег Новом, Демократе Алексе Бечића добијају све већи део српских гласова. Продубљивање јаза унутар владајућег блока ојачаће суверенисте и омогућити њихов повратак на власт.

СПЦ у Црној Гори има огроман политички значај и због тога је избор новог митрополита изазивао толику пажњу јавности. Сабор није имао куд и изабрао је Јоаникија, најближег сарадника покојног Амфилохија. То свакако није био Вучићев избор, али у Београду је процењено да би избор било ког другог кандидата превише узнемирио вернике.

Ипак, донете су на Сабору и неке важне одлуке које имају за циљ да умање значај Митрополије црногорско-приморске (МПЦ) унутар СПЦ. Престаје да постоји Епископски савјет у Црној Гори, основан саборском одлуком 2006. (Укинути су и епископски савети у другим државама). Неће се више употребљавати заједнички назив за епархије СПЦ у Црној Гори – Православна црква у Црној Гори. Такође, укида се литургијска и почасна титула архиепископ цетињски  за митрополита црногорско-приморског. Поред ове титуле, Амфилохије је себи приписао и звање егзарха пећког трона. Ове две титуле у Уставу СПЦ нису никад ни постојале, а уклесане су на Амфилохијевој надгробној плочи. Али, погрешно је сматрати да се он тако титулисао само да би задовољио своју сујету или мегаломанију. Снагом своје личности он се изборио за неку врсту специјалног статуса МЦП унутар СПЦ. Радило се о промишљеној стратегији да се верски сепаратизам у Црној Гори спречава неформалном аутономијом Митрополије. Амфилохије је добро разумео да је идентитет Црногораца увек био двојан: они су били и Срби и Црногорци, за њих су ти аспекти властитог виђења неодвојиви. Довољно је погледати како су та два идентитета испреплетена у Његошевом Горском вијенцу. Иако је по Уставу СПЦ Митрополија црногорско-приморска епархија као и свака друга, верници у Црној Гори то тако не доживљавају.

Амфилохије је добро разумео да је идентитет Црногораца увек био двојан: они су били и Срби и Црногорци, за њих су ти аспекти властитог виђења неодвојиви. Довољно је погледати како су та два идентитета испреплетена у Његошевом Горском вијенцу

Није нарочито политички интелигентно негирати државотворну традицију Црне Горе. Она је међународно-правно призната на Берлинском конгресу,1878, кад и Србија. Такође, неспорна је и чињеница да је православна црква у њој у дугом временском периоду била фактички самостална, иако формално можда није била аутокефална.

Као и у свакој другој организацији, и у СПЦ постоје центрифугалне тенденције. Током 2018. појавио се нацрт новог устава којим је било предвиђена прилично радикална децентрализација цркве. Председник Комисије, основане одлуком Сабора 2012.  која је израдила овај нацрт,  био је управо Амфилохије. Иако повлачи континуитет од 1219. СПЦ у садашњој форми постоји од 1920. када је више црквених области обједињено и уздигнуто у статус патријаршије. После пропасти Југославије она је остала једина пансрпска институција која делује на целом простору бивше државе. Новонастале државе свакако ће настојати да остваре што је могуће већу контролу над епархијама које се данас налазе на њиховој територији.  Нацрт новог устава вероватно је сачињен у настојању да се такви процеси предупреде и да се црква сама реорганизује, како је други не би поцепали. Вучић подстиче централизацијске тенденције у СПЦ како би на тај начин контролисао Србе у суседним државама и подређивао их својим интересима. Контрола над СПЦ за њега није важна само због косовског питања.

После губитка власти и црногорски суверенистички блок је радикализован. Присталице независне  државе све мање се позивају на партизански антифашизам, као утемељење државности, а све више на догађаје после 1918. Романтизују се неуспели Божићни устанак из 1919. и Комитски покрет. У последње време на митинзима суверениста могу се чути и Томпсонове песме. Тако се стварају два прилично екстремна табора, црногорски и српски национализам. То повећава изборне шансе Бечићевих Демократа који се позиционирају у центру. Иначе, ради се о странци чији је идеолошко-политички профил прилично безличан.

Нијансиран и одмерен приступ није карактеристика српске политичке културе. Напротив, њу карактеришу брзоплетост и постављање циљева који се не могу остварити. Обично недостаје комбинација лукавости, храбрости и дипломатске вештине Милоша Обреновића. У политици треба често бити  стрпљив и задовољавати се малим победама и ићи корак по корак. Андрија Мандић и Милан Кнежевић нису политичари који су дорасли задацима који се пред њих постављају. Њихови јавни наступи су прилично агресивни, а политичке амбиције нереалне. Они у многоме личе на несамосталне српске лидере из Хрватске почетком деведесетих, Бабића и Мартића. Фатална заблуда српских политичара и интелектуалаца изван Србије је да Београд увек ради у њиховом интересу. Често није било тако.

Евентуално рушење Кривокапићеве владе у овом тренутку Србима у суседној држави не би донело ништа добро. Када се узме у обзир ирационални страх који постоји на Западу од руског утицаја на Балкану, такав исход је још извеснији. Никад не треба изгубити из вида да је статус Косова најважнији фактор у утврђивању западне политике према Србији. Јачање утицаја Србије у Црној Гори и изазивање велике кризе у њој отежали би постизање циља који САД и ЕУ не успевају да остваре већ више од две деценије. Ради се, наравно, о довршавању државног конституисања Косова као чланице УН.

Ђукановић има разлога да буде задовољан.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер