Početna strana > Debate > Srbija i Crna Gora > Pad Krivokapićeve vlade ne bi Srbima doneo ništa dobro, već samo obradovao Đukanovića
Srbija i Crna Gora

Pad Krivokapićeve vlade ne bi Srbima doneo ništa dobro, već samo obradovao Đukanovića

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Samardžić   
četvrtak, 03. jun 2021.

Vlada Zdravka Krivokapića izabrana je minimalnom većinom i zbog toga nije ni bila sposobna za donošenje krupnih odluka. Vladajuća većina je ideološki i politički  heterogena, čine je i suverenističke stranke. Takođe, Crna Gora je član NATO. Najzad Srbi čine 29 posto stanovništva. To znači da njihove partije moraju stvarati saveze sa drugim političkim akterima, kako bi mogle da vrše vlast..Ukidanjem spornih članova Zakona o slobodi vjeroispovjesti Krivokapićeva vlada  je postigla najviše što je mogla. Pored toga, ona može još samo da stvori uslove za poštene vanredne izbore.

Đukanović je trideset godina kontrolisao državni aparat kojim on i dalje, u značajnoj meri, upravlja. Krivokapić je u poziciji britanske kraljice, on “vlada, ali ne upravlja”. Verovatno da je uticajniji od njega Dritan Abazović, koji ima podršku zapadnih ambasada i moćnog koncerna “Vijesti”. “Duboka država” je pod mnogo većom kontrolom organizovanog kriminala, nego Vlade.

Slabljenju Krivokapićeve pozicije doprinelo je i njegovo političko neiskustvo. On neumesno i preterano u političkim nastupima koristi versku retoriku. Uoči formiranja vlade izjavio je da će ona imati dvanaest ministara, kao dvanaest apostola. Skeptici su odmah upitali koji od njih je Juda.

SPC u Crnoj Gori ima ogroman politički značaj i zbog toga je izbor novog mitropolita izazivao toliku pažnju javnosti. Sabor nije imao kud i izabrao je Joanikija, najbližeg saradnika pokojnog Amfilohija. To svakako nije bio Vučićev izbor

Premijer konstantno trpi pritiske od strane Demokratskog fronta (DF) koji postavlja maksimalističke ciljeve. Ovaj blok je pod kontrolom Vučića i ne povlači poteze autonomno, u interesu Srba u Crnoj Gori. Vučić podstiče radikalizaciju dugotrajne političke krize u susednoj državi jer smatra da će mu to omogućiti da i dalje odlaže izvršenje obećanja koje je dao kada je doveden na vlast, tj da prizna Kosovo ili omogući njegovo članstvo u UN. Slično kao i Milošević devedesetih, Vučić instrumentalizuje srpsko pitanje u susednim državama da bi ostvario svoje, sebične, političke ciljeve. Jedino što njega zanima je totalna lična vlasti. Bezobziran je u ostvarivanju te ambicije.

U Srbiji je protiv Krivokapića korišćena celokupna režimska medijska infrastruktura, a u kritici predsednika slabašne crnogorske vlade prednjačili su dr Vojislav Šešelj i dr Aleksandar Raković. Ova dvojica nikad ne iznose kritičke primedbe na račun Aleksandra Vučića.

Ne samo da Srbima ne bi odgovarao pad Krivokapićeve vlade u ovom trenutku, već to nije u interesu ni samog DF-a. Sudeći prema rezultatima lokalnih izbora u Nikšiću i Herceg Novom, Demokrate Alekse Bečića dobijaju sve veći deo srpskih glasova. Produbljivanje jaza unutar vladajućeg bloka ojačaće suvereniste i omogućiti njihov povratak na vlast.

SPC u Crnoj Gori ima ogroman politički značaj i zbog toga je izbor novog mitropolita izazivao toliku pažnju javnosti. Sabor nije imao kud i izabrao je Joanikija, najbližeg saradnika pokojnog Amfilohija. To svakako nije bio Vučićev izbor, ali u Beogradu je procenjeno da bi izbor bilo kog drugog kandidata previše uznemirio vernike.

Ipak, donete su na Saboru i neke važne odluke koje imaju za cilj da umanje značaj Mitropolije crnogorsko-primorske (MPC) unutar SPC. Prestaje da postoji Episkopski savjet u Crnoj Gori, osnovan saborskom odlukom 2006. (Ukinuti su i episkopski saveti u drugim državama). Neće se više upotrebljavati zajednički naziv za eparhije SPC u Crnoj Gori – Pravoslavna crkva u Crnoj Gori. Takođe, ukida se liturgijska i počasna titula arhiepiskop cetinjski  za mitropolita crnogorsko-primorskog. Pored ove titule, Amfilohije je sebi pripisao i zvanje egzarha pećkog trona. Ove dve titule u Ustavu SPC nisu nikad ni postojale, a uklesane su na Amfilohijevoj nadgrobnoj ploči. Ali, pogrešno je smatrati da se on tako titulisao samo da bi zadovoljio svoju sujetu ili megalomaniju. Snagom svoje ličnosti on se izborio za neku vrstu specijalnog statusa MCP unutar SPC. Radilo se o promišljenoj strategiji da se verski separatizam u Crnoj Gori sprečava neformalnom autonomijom Mitropolije. Amfilohije je dobro razumeo da je identitet Crnogoraca uvek bio dvojan: oni su bili i Srbi i Crnogorci, za njih su ti aspekti vlastitog viđenja neodvojivi. Dovoljno je pogledati kako su ta dva identiteta isprepletena u Njegoševom Gorskom vijencu. Iako je po Ustavu SPC Mitropolija crnogorsko-primorska eparhija kao i svaka druga, vernici u Crnoj Gori to tako ne doživljavaju.

Amfilohije je dobro razumeo da je identitet Crnogoraca uvek bio dvojan: oni su bili i Srbi i Crnogorci, za njih su ti aspekti vlastitog viđenja neodvojivi. Dovoljno je pogledati kako su ta dva identiteta isprepletena u Njegoševom Gorskom vijencu

Nije naročito politički inteligentno negirati državotvornu tradiciju Crne Gore. Ona je međunarodno-pravno priznata na Berlinskom kongresu,1878, kad i Srbija. Takođe, nesporna je i činjenica da je pravoslavna crkva u njoj u dugom vremenskom periodu bila faktički samostalna, iako formalno možda nije bila autokefalna.

Kao i u svakoj drugoj organizaciji, i u SPC postoje centrifugalne tendencije. Tokom 2018. pojavio se nacrt novog ustava kojim je bilo predviđena prilično radikalna decentralizacija crkve. Predsednik Komisije, osnovane odlukom Sabora 2012.  koja je izradila ovaj nacrt,  bio je upravo Amfilohije. Iako povlači kontinuitet od 1219. SPC u sadašnjoj formi postoji od 1920. kada je više crkvenih oblasti objedinjeno i uzdignuto u status patrijaršije. Posle propasti Jugoslavije ona je ostala jedina pansrpska institucija koja deluje na celom prostoru bivše države. Novonastale države svakako će nastojati da ostvare što je moguće veću kontrolu nad eparhijama koje se danas nalaze na njihovoj teritoriji.  Nacrt novog ustava verovatno je sačinjen u nastojanju da se takvi procesi preduprede i da se crkva sama reorganizuje, kako je drugi ne bi pocepali. Vučić podstiče centralizacijske tendencije u SPC kako bi na taj način kontrolisao Srbe u susednim državama i podređivao ih svojim interesima. Kontrola nad SPC za njega nije važna samo zbog kosovskog pitanja.

Posle gubitka vlasti i crnogorski suverenistički blok je radikalizovan. Pristalice nezavisne  države sve manje se pozivaju na partizanski antifašizam, kao utemeljenje državnosti, a sve više na događaje posle 1918. Romantizuju se neuspeli Božićni ustanak iz 1919. i Komitski pokret. U poslednje vreme na mitinzima suverenista mogu se čuti i Tompsonove pesme. Tako se stvaraju dva prilično ekstremna tabora, crnogorski i srpski nacionalizam. To povećava izborne šanse Bečićevih Demokrata koji se pozicioniraju u centru. Inače, radi se o stranci čiji je ideološko-politički profil prilično bezličan.

Nijansiran i odmeren pristup nije karakteristika srpske političke kulture. Naprotiv, nju karakterišu brzopletost i postavljanje ciljeva koji se ne mogu ostvariti. Obično nedostaje kombinacija lukavosti, hrabrosti i diplomatske veštine Miloša Obrenovića. U politici treba često biti  strpljiv i zadovoljavati se malim pobedama i ići korak po korak. Andrija Mandić i Milan Knežević nisu političari koji su dorasli zadacima koji se pred njih postavljaju. Njihovi javni nastupi su prilično agresivni, a političke ambicije nerealne. Oni u mnogome liče na nesamostalne srpske lidere iz Hrvatske početkom devedesetih, Babića i Martića. Fatalna zabluda srpskih političara i intelektualaca izvan Srbije je da Beograd uvek radi u njihovom interesu. Često nije bilo tako.

Eventualno rušenje Krivokapićeve vlade u ovom trenutku Srbima u susednoj državi ne bi donelo ništa dobro. Kada se uzme u obzir iracionalni strah koji postoji na Zapadu od ruskog uticaja na Balkanu, takav ishod je još izvesniji. Nikad ne treba izgubiti iz vida da je status Kosova najvažniji faktor u utvrđivanju zapadne politike prema Srbiji. Jačanje uticaja Srbije u Crnoj Gori i izazivanje velike krize u njoj otežali bi postizanje cilja koji SAD i EU ne uspevaju da ostvare već više od dve decenije. Radi se, naravno, o dovršavanju državnog konstituisanja Kosova kao članice UN.

Đukanović ima razloga da bude zadovoljan.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner