петак, 26. новембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Црна Гора у хрватским очима - некад и сад
Србија и Црна Гора

Црна Гора у хрватским очима - некад и сад

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Пиваш   
недеља, 07. новембар 2021.

Догађаји везани за устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу изазвали су велику пажњу не само у монтенегринској, већ и у хрватској јавности. Јутарњи лист је тако писао о „нимало светом устоличењу“ у тексту под бизарним и таблоидним насловом „Црна Гора није далеко од грађанског рата. 'Падне' ли она, зна се тко би био сљедећи“[1], а Вечерњи лист како је „Црна Гора најопасније мјесто у Еуропи. Каос може погодити Дубровник“ [2]. Ни хрватски телевизијски програми нису заостајали за штампом, па је тако Милорад Поповић, бивши цетињски боксер и председник Црногорског друштва независних књижевника – који је прошлогодишње литије назвао „клерофашистичком револуцијом“[3] – био у року од свега пар дана гост и Велимира Бујанеца на З1ТВ у радикално националистичкој емисији „Бујица“ [4], а затим и државне ХРТ у „Недељом у 2“ [5], код Александра Станковића, која важи за грађанску и либералну.

И хрватски политичари, без обзира на идеологију и све међусобне разлике, били су уједињени по том питању. Мате Каповић, члан левичарске Радничке фронте и бивши одборник у Скупштини Загреба, на свом Фејсбук профилу детаљно је писао о томе како је и он лично био на Цетињу са намером да подржи противнике устоличења. Са друге стране, бивши генерал ХОС-а и посланик Домовинског покрета у хрватском парламенту Анте Пркачин у свом коментару поменутих догађаја, патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија назвао је „двојицом бизантских штакора“[6].

Слично је било и код мејнстрим политичких опција које сачињавају бивши и садашњи политички врх Хрватске. Весна Пусић, бивша министарка спољних послова, потписала је „Апел за Црну Гору“ у којем је тражено од ЕУ и НАТО да се „укључе у решавање кризе у тој држави“[7]. А председник Хрватске Зоран Милановић позвао је Мила Ђукановића у посету Загребу изјавивши притом да је реч о „поруци Београду“ и о „позиву који је уследио након ових чудних и незгодних догађаја на Цетињу“[8]. Сваки коментар из Србије на догађаје у Црној Гори, чак и они која се тичу права Срба, били су тумачени као „мешање у унутрашња питања суверене државе“. Али следбеницима исте логике хрватско директно и отворено стајање на једну од супротстављених страна, од којих нити једна није представник хрватске мањине у Црној Гори, изгледа да није „мешање у унутрашња питања друге државе“.

Из Хрватске одавно стиже подршка црногорству монтенегринске провинијенције. То се нарочито одражава на културном плану, где хрватси интелектуални кругови врло радо прихватају (неки би рекли и уобличавају) све темељне постулате новокомпоноване монтенегринске историографије

Све су ово недавна дешавања која нису могла проћи незапажено у српској јавности, просто зато што су превише гласна и зато што их је било много у кратком временском периоду. Међутим, они који су заинтересованији за поменуту тему и који је прате дуже време, њима није могло промаћи то да из Хрватске одавно стиже подршка црногорству монтенегринске провинијенције. То се нарочито одражава на културном плану, где хрватси интелектуални кругови врло радо прихватају (неки би рекли и уобличавају) све темељне постулате новокомпоноване монтенегринске историографије. Довољно је посетити Википедију на хрватском језику и видети да сви чланци који се тичу Црне Горе, од питања народа који је тамо живео, преко цркве која је деловала на том подручју, Његоша, па до Подгоричке скупштине и уједињења из 1918. године изгледају као да су их писали сами Монтенегрини. А то не важи за Википедије на другим језицима, попут рецимо оне на енглеском, иако је и из држава тог говорног подручја често стизала кључна подршка Милу Ђукановићу и црногорским сепаратистима. Без обзира за политику, тамо се ипак колико-толико држе научног метода и није им лако да прихвате  псеудо-историјске митове који има вредност таман колико и књиге Јована Деретића у Србији.

Колико је хрватска историографија на ову тему заправо искључиво у служби политике најбоље се може видете уколико се има увид у ранија хрватска дела. Јер почев од XIX века у Хрватској имамо политичаре и интелектуалце од којих су неки веома ненаклоњени Србима. Међутим, у њиховим радовима, барем у онима који се тичу Црне Горе, по правилу нема никакве назнаке о некој посебној црногорској националности одвојеној од српске. Код неких су постојала становништа о томе да је подручје Дукље у средњем веку било део некакве „Црвене Хрватске“, али за каснију црногорску историју немају дилеме да је српска. Изгледа да је хрватска интелектуална јавност морала да сачека да у епохи постмодерне нова нација најпре настане, па да тек онда усвоје њихову новокомпоновану историју и да по том питаљу пљуну чак и на оно што су писали њихови сопствени претходници, све на намером би историјско српско наслеђе са подручја Црне Горе постхумно прогласили за нешто друго. Све наравно у служби политике. Али ту постоји један „проблем“, наиме, хрватске књиге из ранијег периода и даље постоје, до њих је могуће доћи и уверити се хрватски кругови о Црногорцима писали некада, а како сада.

Тако је рецимо Фрањо Рачки, хрватски историчар из XIX века и један од високих функционера Народне странке, у свом делу Борба Јужних Словена за државну неодвисност у XI виеку записао:

„Србски покрет, потече и сада из Зете, гдје је државна самосвијест србског народа најбуднија остала. Овдје је и сада владала она породица којој је св. Владимир некоч припадао, а на кнежевској столици сједио му је братучед, коме је по избори домаћем било име Доброслав, по страном Стјепан иначе Војислав“.(Јовановић, 1986: 346)

Његов колега из Народне странке, бискуп Јосип Јурај Штросмајер, писао је 1887. године Јовану Сундечићу, секретару тадашњег црногорског књаза Николе:

„... Ја сам му општирно одговорио. Нијесам ја никад о Кнезу и његовој славној обитељи двојио, него ми се причинило да има у свакому двору, па и у мому, тако и на цетињском, ласкаваца и пузаваца, којима је завидно што се владика шокачки добро пази са књазом, диком и поносом Србства“. (Јовановић, 1986: 347)

Нису битно другачије писали ни радикалнији хрватски политичари. Па тако Франо Супило, један од далматинских праваша и уредник часописа Црвена Хрватска у тексту „Положај“ из 1896. одговара Гласу Црногораца са Цетиња:

Глас Црногораца хоће да су се Хрвати отцијепили од Срба, а не Срби од Хрвата. Наравно је, кад се питање овако постави, да се онда криво и суди. Онда су Хрвати, наравно, свему криви, они, изгубљене и залутале овце, које Глас Црногораца пуним правом жали... ми од Црне Горе нијесмо никада друго питали него неутралност, и она би оним часом била освојила симпатије свих Хрвата. Али, на жалост, није било тако. Црна Гора у нашој домаћој српско-хрватској распри била је увијек на страни Срба, имали они право или криво. Када су Срби год. 1879. у кобним буковичким изборима први пут извели раздор у Далмацији те се здружили с талијанашима, Глас Црногораца – можда једини између српских листова – похвалио је и одобрио онај издајнички корак“ (Шепић, 1970: 200-201)

Иво Пилар, који је био изразито непријатељски настројен према Србима и кога многи сматрају за „оца хрватске геополитике“ у свом делу Јужнославенско питање из 1918. године пише:

Познајемо четири народа јужних Славена: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре. Њихова домовина или подручје њихова настањавање је Балкански полуоток са својим пограничним земљама

„Познајемо четири народа јужних Славена: Словенце, Хрвате, Србе и Бугаре. Њихова домовина или подручје њихова настањавање је Балкански полуоток са својим пограничним земљама“. (Пилар,1990: 3)

Што се тиче саме Дукље, Пилар је о њој у истој књизи писао као о изворно хрватској држави, која је временом постала хрватско-српска:

„Г. 972. освоје Бизантинци Рашу оружаном силом. Један дио србског народа, који се бијаше повратио, побјегне опет у Дукљу. Ово опетовано придолажење ојача српски елемент у Дукљи (Зети) толико да од 11. ст. не можемо Дукљу више сматрати чисто хрватском него миешаном хрватско-србском државном творбом. Дукља (Зета) стаде одсада све више судјеловати у политичком животу Раше, с којом бијаше геополитички боље везана него са осталом Хрватском. Али упркос томе не можемо државним творевинама Војислава и Бодина признати чисто србско обиљежје, него миешано хрватско-србпско“ (Пилар, 1990: 48)

А на 312. страници своје књиге износи податке о бројном стању Срба и Хрвата у модерно време (приликом чега је босанско-херцеговачке муслимане убројио у Хрвате), те пише о 300 хиљада Срба у Црној Гори – отприлике онолико колико је она тада имала и становника. Као што се може видети „отац хрватске геополитике“ такође није имао дилему око тога ко живи у Црној Гори.

Исте године када и Иво Пилар, од њега данас много познатији, Стјепан Радић пише у чланку „Хоћемо у југославенском јединству своју хрватску државу“:

„...Дапаче, ни онда кад би Срби у Краљевини Србији и у Краљевини Црној Гори изјавили да они кане обадвије те Краљевине избрисати и да желе са свим осталим Србима, с нама Хрватима и са Словенцима, створити једну јединствену државу, без икаквих унутрашњих граница, ни онда не бисмо ми Хрвати избрисали своје хрватске државе“. (Јовановић, 1986: 350)

Милан Шуфлај, хрватски историчар и такође човек веома ненаклоњен Србима, записао је 1925. у свом делу Срби и Арбанаси:

„На западној обали Скадарског језера, три и пол сата хода ка Скадру, у српској Крајини са јаким арбанашким живљем, на подножју брда катркола, стајала је, зацијело већ од 10. вијека, црква Богородичина и касније (1413) монастир 'Пречиста Крајинска'. У тој Крајини био је и дворац (curia) дукљанских српских кнезова с главним сијелом у Скадру од којих је један, Јован Владимир (†1016)  постао светим“. (Šufllay, 1991: 80)

Исто тако, председник ХСС-а Влатко Мачек је 1940. преко Зете упутио телеграм честитке:

„Честиттајући ове Божићне празнике цијелом српском народу, а понаособ Црногорцима, у првом реду онима који су лањске године у очи Божића са нама Хрватима ушли у изборе те први пронијели велику мисао народног споразума“. (Јовановић, 1986: 357)

Црногорска државност придонијела је црногорској регионалној свијести, али није посве смањила осијаћај да је Црна Гора тврђава Срба 'српска Спарта'. Премда је могуће, као што неки и сматрају, да је српско име имало само религијско значење, као синоним за православље

Посебно је интересантан случај недавно преминолог хрватског историчара Иве Банца, који је редовно изражавао подршку монтенегринским националистима (као и многим другим противсрпским националистима у региону) и који је био чак и члан комисије за израду докторске дисертације једном од познатијих монтенегринских историчара Новака Аџића. Као најзначајније дело Иве Банца важи његова књига Национално питање у Југославији: Поријеко, повијест, политика из 1984. која је најпре изашла на енглеском језику, с обзиром да је Банац дуго предавао у Америци. У њој о Црногорцима Банац пише:

„Црногорска државност придонијела је црногорској регионалној свијести, али није посве смањила осијаћај да је Црна Гора тврђава Срба 'српска Спарта'. Премда је могуће, као што неки и сматрају, да је српско име имало само религијско значење, као синоним за православље, име је као такво било посвуда присутно. Попут Срба банске Хрватске, Далмације, Босне и Херцеговине, Црногорци су такође из вида изгубили своје замршено поријекло и себе сматрали Србима“. (Банац, 1988: 52-53)

Чак и Тито, кога многи српски националисти перципирају као једног од твораца црногорске нације, у јеку Другог светског рата знао је рећи:

„Морам овдје подвући чињеницу да се у редовима наше Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, од самог почетка па до данас, налазе у огромној већини баш Срби, умјесто да то буде обратно. Баш српски, црногорски, босански и лички партизани и бригаде, које су биле састављене готово искључиво од Срба, водиле су и данас воде немилосрдну борбу не само против окупатора, већ и против четника Драже Михаиловића“. (Јовановић, 1986: 358)

Наравно, реалност политике која је спровођена после Другог светског рата, а нарочито након пада Ранковића и конфедерализације Југославије од друге половине 60-их, била је другачија. Група црногорских комуниста који су тада постали утицајнији око Вељка Милатовића и Веселина Ђурановића имале је виђење црногорског идентитета као потпуно одвојеног од српског. Сарадња са хрватским фактором из СКЈ је и ту постојала, па је тако Милатовић 1971. осудио смену маспоковаца причом „да је Хрватска овим даље од заједнице“ (Раковић, 2019: 102). Када је 1978. Владимир Бакарић проглашен почасним доктором наука на Универзитету „Вељко Влаховић“ у Титограду за Побједу је рекао како Црногорци „говоре црногорски, јер, тај се разликује од књижевног језика српског“. (Раковић, 2019: 108)

Тако да гласна подршка која из Хрватске стиже монтенегринском национализму у комбинацији са све израженијо радикализацијом ових других може вероватно у већој мери да убрза и ослаби Ђукановића него што томе доприноси нова власт – од многих неправедно оптужена за „великосрпство“

Као што можемо видети, савремени хрватски политичари у својој жељи да изграде санитарни кордон према Србији у многоме игноришу чак и властиту историографију онда када процене да она није у складу са њиховом проценом геополитичких интереса. Изгледа као да их, у моментима када примећују изливе србофобије на Цетињу, испуњавају речи које је још 1937. године у Загребу у свом делу Основи црногорског национализма записао Савић Марковић Штедимлија:

„Ријечи Дрљевићеве о улози и значају вјекова у формирању једног народа дјеловале су онако осјетно као своједнобно и Старчевићеве, али док су Старчевићеве дошле у прави час, Дрљевићеве су нешто закасниле. Стога данас у Црној Гори, као и у Хрватској, куца једно срце и живи један јединствени дух“. (Штедимлија, 1937: 127)

Али сва је прилика да су хрватске рачунице донекле погрешне, јер је Црна Гора сложено друштво које се не може изједначити са радикалним цетињским неокомитама. Тако да гласна подршка која из Хрватске стиже монтенегринском национализму у комбинацији са све израженијо радикализацијом ових других може вероватно у већој мери да убрза и ослаби Ђукановића него што томе доприноси нова власт – од многих неправедно оптужена за „великосрпство“.

 

Извори:

[1] https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/crna-gora-nije-daleko-od-ambisa-gradanskog-rata-padne-li-ona-zna-se-tko-bi-bio-sljedeci-15099982

[2] https://www.vecernji.hr/premium/crna-gora-je-najopasnije-mjesto-u-europi-kaos-moze-pogoditi-dubrovnik-1524343

[3] https://www.in4s.net/dukljanski-unizavalac-njegoseve-nagrade-milorad-popovic-litije-su-bile-klerofasisticka-revolucija/

[4] https://www.youtube.com/watch?v=SBFG1y5kYVE&ab_channel=BujicaZ1TV

[5] https://www.youtube.com/watch?v=tK9OU-eLGuU&ab_channel=HRTNedjeljomu2

[6] https://www.aktuelno.me/region/prkacin-o-porfiriju-i-joanikiju-stepinac-je-dostojanstvenije-koracao-u-smrt-nego-ova-dva-stakora-na-ustolicenje/

[7] https://www.tportal.hr/vijesti/clanak/bivsi-duznosnici-regije-uputili-apel-za-crnu-goru-eu-u-i-nato-u-20210907

[8] https://www.blic.rs/vesti/politika/ovo-je-jasna-poruka-beogradu-milo-djukanovic-i-zoran-milanovic-se-sastali-u-zagrebu/6x16q34

Banac, Ivo (1988). Nacionalno pitanje u Jugoslaviji: Porijeklo, povijest, politika. Zagreb: Globus

Јовановић, Батрић (1986). Црногорци о себи. Београд: Народна књига

Marković, Savić, Štedimlija (1937). Osnovi crnogorskog nacionalizma. Zagreb: Putovi

Pilar, Ivo (1990). Južnoslavensko pitanje. Varaždin: Hrvatska demokratska stranka

Раковић, Александар (2019). Црногорски сепаратизам. Београд: Catena Mundi

Šepić, Dragovan (1970). Frano Supilo: Politički spisi. Zagreb: Nakladni zavod Znanje

Šufflay, Milan (1991). Srbi i Arbanasi. Zagreb: Mala Azurova povjesnica

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер