четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Аналогне грешке и идеолошке заблуде код опозиције у Србији и Турској
Политички живот

Аналогне грешке и идеолошке заблуде код опозиције у Србији и Турској

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
петак, 09. јун 2023.

Дестине хиљада људи маршира већ недељама београдским улицама, али то још увек не значи да је почео Вучићев крај. После изборне крађе 1996. демонстрације против Милошевића трајале су месецима, али режим није пао. Опозиција је тада била много организованија и снажнија него данас, али Милошевић је био потребан Западу као „фактор мира на Балкану“ због имплементације Дејтонског споразума. Ако мало погледамо примере из политичке историје видећемо да масовност демоснтрација често не изражава ставове већинског јавног мњења. Маја 1968.у Призу је демонстирало више сотитна хиљада људи, неки кажу читав милион, организован је и генерални штрајк. Председник Де Гол побегао је у Немачку, изгледало је да ће Француска доживети радиклане друштвене промене. Крајем јуна одржани су избори за Националну скупштину на којима је десница освојила 58 посто гласова, а левица 41 посто. Највеће демострације у историји земље са левичарским програмом консолидовале су десницу и ојачале власт француске буржоазије.

Садашње демонстрације масовније су од протеста „1од 5 милиона“, из 2018/2019, али деле исте слабости. У међувремену опозција није ојачала своју позицију и организацију, њени лидери и даље нису у првом плану, већ се сакривају иза јавних личности.

Садашње демонстрације масовније су од протеста „1од 5 милиона“, из 2018/2019, али деле исте слабости. У међувремену опозција није ојачала своју позицију и организацију, њени лидери и даље нису у првом плану

Изгледа да су днашњи протести, као и претходни, социјално органичени и да представљају неку врсту побуне престоничких средњих класа. Из досадашњих говора на демонстрацијама не изгледа да ће се оне отоврити према проблемима обичних људи, који чине већину бирачког тела. Један зрењанински таксиста реко ми је - мени је све једно ко је на власти, ја ћу увек бити таксиста.

Идеолошко-политичка ограничења протеста није тешко објаснити. Демонстрације организују  углавном либерално - демократске, космополитске проевропске странке које се залажу за обарање напредњачке ауторитарне владавине, али не и за друштвне промене. Крајњи циљ је поврaтак на стање пре 2012.- а већина грађана  Србије баш то не жели. Напредњаци су дошли на власт не због тога што су нудили алтернативни програм, већ због тога што већина бирача, с разлогом, није више хтала да подржава петооктобарске странке. 

Да ствар буде још јаснија, пртести нису избили због тога што је опозиција својим активностима успела да подстакне незадовољство Вучићевом владавином. Масакри у једној елитној београдској основној школи и Младеновцу били су окидач. Друштво се суочило са јединственим догађајем у српској историји - један тринаестогодишњи дечак из угледне породице починио је масовни злочин над својим вршњацима. Дан касније двадесетогишњак је у околини Младеновца починио још једно масовно убиство. У оба случаја злочини нису били политички мотивисани. Грађанска побуна била је нека врста спонтане масовне психичке одбране у ситауцији велике друштвене трауме.

Слабост опозције само делом се може објаснити ауторитарним начином владавине Александра Вучића. Опозицино деловање у Србији је крајње отежано, нарочито због тога што у земљи постоји готово потпуни медијски монопол. Телевизије и таблоиди под Вучићевом контролом демонизују свакога ко се супротставља властима

Слабост опозције само делом се може објаснити ауторитарним начином владавине Александра Вучића. Опозицино деловање у Србији је крајње отежано, нарочито због тога што у земљи постоји готово потпуни медијски монопол. Телевизије и таблоиди под Вучићевом контролом демонизују свакога ко се супротставља властима. Ипак, идеолошка ограничења опозиције важан су узрок њене политичке неутицајности. Кључни проблем проевропске опозиције је једнострна прозападна  оријентација која је у Србији крајње непопуларна.

Недавни избори у Турској сведоче о теме колико су спољнополитичка питања важна у опредељивању бирача и у којој мери је непопуларан неолиберлани економски ситем који је наметнут са Запада. Чихан Тугал, социолог са Калифорнијског универзитета у Берклију истиче да се  током кампање шесточлана опозиција и њен председнички кандидат Кемал Киличдароглу нису бавили друштвеним и еколошким последицама неолибералних реформи спроведених у протеклих четрдесет година. О курдском питању углавном су ћутали. Залагали су се за обнову владавине права и професионализацију државне администрације којом данас доминирају некомпетентни и корумпирани Ердоганови кадрови.

Имплицитни циљ опозиције био је повратак на развојну стратегију земље пре 2010. и поново успостављање добрих односе са Западом. Економски модел из 2000-их, био је заснован на брзој приватизацији, приливу страног капитала и растућем јавном дугу.

У спољној политици опозиција је подржавала прозападну и антируску оријентацију што фактички представља одобравање америчке хегемоније на Блиском истоку Истовремено је занемарила најважнија регионална питања.

Националистичко-исламистичка коалиција, насупрот томе, повлађивала је антизападним осећањима. Ердоган је инсистирао да Односи Турске са Русијом нису ништа мање важни од оних са Сједињеним Државама.Он је успешно балансирао у сукобима великих сила и успео да у значајној мери оствари стратешку аутономију. Под његовим вођством Турске са осамосталила у односу на САД и Европу, а испуњавала је своје обавезе као чланица НАТО.

Опозиција се надала, истичу  Тугал, да ће висока инфлација и лоше управљање државом, укључујући и кастрофално реаговање на земљотрес, уништити кредибилитет владе. Али на крају, фрустрација овим проблемима није била довољна да свргне актуелног председника. За то је била потребна алтернативна визија – садржајна и конкретна – коју опозиција није имала. (1)

Систем је у Турској ауторитаран, учесници на изборима нису били равноправни, а најутицајнији медији су под контролом режима. На стотине Ердоганових противника су у затвору. И поред свега тога непобитно је да је бар део бирачког тела приликом гласања фаворизовао нека стратешка питанња у односу на свакодневницу.

Случај Турске има неке сличности са Србијом. Једнострана идеолошко-политичка оријетнтација већег дела опозције онмеогућава је да продре у део бирачког тела који контролишу Вучић и СНС. Опозција се упорно држи губитничких платформи и нема снаге, храбрости, али ни жеље да развије алтернативне програме.

И док све већи број људи учествује на демонстрацијама у Београду изгледа да режим планира приватизацију највећих и најважнијих јавних предузећа. Приватизација ЕПС-а и његова предаја у страно власништво представљаће завршни ударац нашем народном и државном суверенитету. Парола дана морала би да буде - не дамо ЕПС. Ускоро ћемо видети да ли ће на демонстрацијама бити постављени такви захтеви.

(Cihan Tuğal, Erdoğan’s Resilience)

https://newleftreview.org/sidecar/posts/erdogans-resilience

Аутор је политиколог из Зрењанина

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер