уторак, 07. децембар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Митрополит Амфилохије као сведок Божије љубави у бесудној земљи
Србија и Црна Гора

Митрополит Амфилохије као сведок Божије љубави у бесудној земљи

PDF Штампа Ел. пошта
Петар Гордић   
понедељак, 25. октобар 2021.

“Мука ми је од идеје да с тобом дијелим небо ЦГ, Мићовићу”[1]

Почетком 2020. године, у време пред чувене црногорске изборе, али и током чувених Литија, појавио се филм Svjedok božje ljubavi. [2]

Тај брутални пропагандни видео урадак против блаженопочившег митрополита црногорско-приморског СПЦ Амфилохија Радовића, иако није истог жанра и обима, може се по количини злурадости према Амфилохију мерити само са обимном књигом Весељка Копривице Amfilohijeva sabrana ne-djela[3] Филм је отприлике кратка верзија те обимне књиге, на чије се електронско „издање“ овде позивам. Узмемо ли у обзир роман Новака Килибарде Jevanđelje po Amfilohiju, можемо рећи да је то „црна трилогија“ crnogorskog народа усмерена против владике Амфилохија.

У овом тексту ћу покушати да анализирам филм из перспективе питања „ко је започео „спор“ између Амфилохија и етничких Crnogoraca?“ Са ове дистанце то питање делује као беспредметно и неважно, али „држим“ да то из једног битног разлога није тако. Пласира се као саморазумљива теза (нешто неупитно, очигледно, нешто што није потребно доказивати), а она је део или коцкица crnogorskog националног наратива, да је почетком 90-их зли Амфилохије дошао у ЦГ и напао, негирао и посрбљавао, ни криве ни дужне, питоме Crnogorce! Покушаћу да покажем да 1) то није истина и 2) да су ти „дивни“ Crnogorci њега вређали много више него он њих.

Многи покушавају, а то се на примеру овог филма добро види, да зацементирају једну црно-белу идеолошку слику света, једну једнострану слику прошлости у којој се неке, благо речено, упитне ствари покушавају представити и третирати као саморазумљиве историјске аксиоме. Једна од тих „истина“ је изнета у првој реченици књиге Весељка Копривице: „Дио Црногораца од почетка деведесетих година XX вијека вјерске обреде обавља у обновљеној Црногорској православној цркви, а други дио у храмовима које је још 1920. године окупирала Српска православна црква.“ Мешање фактички проверљиве истине (да постоје две организације) и историјски спорне интерпретације (да је ЦПЦ обновљена, а да је СПЦ окупатор и узурпатор црногорских храмова) одувек је био добар начин за фалсификовање и пропаганду. У филму (а у књизи поготово) митрополит се представља као неко ко је дошао и украо нешто што му не припада, као зли поп који „из чиста мира/ничим изазван“ сеје мржњу и проклиње све који нису Срби, као неко ко је унео немир и хаос у до тада мирно и хармонично црногорско друштво. То је једна лако доказива неистина која се покушава представити као неупитна историјска истина. Његове реакције биле су, иако понекад претеране, итекако изазване деловањем друге стране. То га не оправдава, али доприноси разобличавању идеолошке црно-беле интерпретације историје на којој филм Svjedok božje ljubavi почива. Мита о некаквој грађанској, антифашистичкој и културној ЦГ коју примитивни епископ Амфилохије наводно угрожава и враћа у средњи век.

Књига Amfilohijeva sabrana ne-djela заправо је скуп многобројних новинских чланака и колумни написаних у задњих пар деценија и посвећених црквеном питању у ЦГ. Копривица, као новинар Монитора и Данаса, није сабрао све релевантне текстове о тој теми и сучељио аргументе свих страна, него је бирао ауторе који су идеолошки противници Амфилохија Радовића. Прави назив те књиге би заправо требао бити Зло које је снашло митрополита, судећи по количини увреда које су тамо написане на његов рачун.

Као поручена у току писања овог текста, дошла су устоличења митрополита Јоаникија и епископа Методија, септембра текуће године. Из ког разлога? Због сличних околности које су владале током ова три догађаја – устоличења Амфилохија почетком 1991. и устоличења Јоаникија и Методија средином 2021. Није све исто, али дух времена јесте. Дух да они који те вређају и „свим и свачим“ обасипају кукају како их нападаш и вређаш. Пратећи данашње догађаје лакше ћемо се „уживети“ у почетак деведесетих, јер по свему подсећају на атмосферу текућег процеса.

Пре устоличења епископа Јоаникија и Методија креирана је медијска слика угрожености црногорске државе и нације самим тим догађајима. То креирање слике СПЦ као „осмог путника на државном броду ЦГ“ [4] траје дуго, али је интензивирано у последње две године, од децембра 2019. (доношење Безакона о слободи вероисповести) до избора августа 2020. Након устоличења уследила је лавина текстова о преносу застиђа (устоличења владике Методија) на РТЦГ [5], о херојском отпору Цетиња великосрпској агресији у којима је честити новоизабрани митрополит примио мноштво увреда – десантни епископ [6], достављени митрополит [7], несретни насљедник колаборанта Јоаникија I (мисли се на Јоаникија Липовца, митрополита у време Другог светског рата) [8], мрачни брадоња и презрења достојан умантијени крвомутник [9], Јаоникије [10], распоп [11], особа коју нико није хтио за митрополита [12], Вучићев и Порфиријев вјерни слуга [13]. Ово је само део из тог репертоара увреда, али довољан да дочара креативност „цетињскога“ зла. Све ово и још горе Амфилохије је већ прошао.

На врхунцу шовинистичког транса Цетињана и њихових регионалних пријатеља једна Crnogorka, пореклом са Цетиња, написала је:“...остаје нада да ће на крају ријеч Србин, (а чини се како бити Србин данас значи бити силеџија), бити ослобођена свог терета.“ [14] То је тај „фини, образовани и господски свет који баштини грађанске и антифашистичке вредности!“

Вратимо се у деведесете! Ово је био само увод да их боље разумемо. Матрица је била иста, али су политичке прилике тада биле другачије. Црногорска власт и народ тада су већински били у савезу са Србијом. Осим, гле чуда, на Цетињу!

Одбор за вртање аутокефалности ЦПЦ основан је крајем 1990. године на Цетињу. Пре тога, почетком 1990. на Цетињу је основан Либерални савез ЦГ (ЛСЦГ) - партија која је, поред независности државе, заговарала „обнову ЦПЦ“. Средином те године на Цетињу је, на иницијативу ЛСЦГ, одржан симпозијум/научни скуп на тему „Црногорска аутокефална православна црква“. [15] Све то дешава се у години пред долазак владике Амфилохија у ЦГ. Амфилохије је тада, исто као и Јоаникије данас, дошао у осиње гнездо. Тешко је рећи ко је у том судару светоназора (комунистичко-crnogorskog и православно-српског) први почео да напада другу страну, али судећи по изложеној хронологији тих догађаја и гореописаном непосредном увиду у ове данашње, Цетиње је почетком те 1991. године новом митрополиту приредило „ватрено крштење“. Онакав какав је био - прек, оштар, антикомунистички настројен – знао је да претера у својим одговорима, али и да упути извињење. Они који су њега нападали (да издвојимо из те плејаде ликова Новака Аџића, Стева Вучинића, Ранка Кривокапића, Јеврема Брковића, Радована Радоњића и Драгоја Живковића) нису се извињавали. Напротив, јавно су ликовали над укидањем СПЦ и српства у ЦГ. [16]

У филму Svjedok božje ljubavi ауторкама, које су злурадом селекцијом нанизале одређене сцене чији је актер митрополит Амфилохије, поткрала су се два момента када цетињска омладина демонстрира идеологију којом су је васпитали. Та два догађаја су на самом почетку филма, што негде и на симболичком плану одражава моју тезу да митрополит није започео ту свађу. Реч је о сукобу две визије ЦГ, о процесима који дуго трају. Историчар Шербо Растодер пише како је „Покрет за обнову Crnogorske pravoslavne crkve произашао из народа, а не из саме цркве, што је, у суштини, био одговор на политичку активност Српске православне цркве и њеног митрополита Амфилохија.“ [17] Покрет је, као што се из наведене хронологије догађаја види, настао пре него што је Амфилохије дошао у ЦГ, тако да би се пре могло рећи да је његово деловање реакција на појаву тог покрета него обрнуто. Crnogorska pravoslavna crkva јесте званично „обновљена“ 1993. године, регистрована као невладина организација 2000, али сама идеја настала је раније. Као што је питање црногорског језика отворено много пре него што је он званично уведен у школе, тако је и црквено питање тињало, а свакако интензивирано 1990. [18]

Након историјског контекста неопходног за његово разумевање, прочитајмо филм заједно!

Svjedok božje ljubavi

07:55 – Цетињска омладина 1993. скандира „Ристо сатано“ у сали у којој се одржава скуп ЦАНУ. Митрополит је присутан, седи у првом реду.

08:09 – 1992. група младића покушава да скине тробојку са Богословије. У позадини се чује „Мајку вам је*ем!“ Видно љут, владика их прекорева „Скидате заставу краља Николе, хоћете да окачим комунистичку заставу“, а потом неком из те групе младића каже „Сазрећеш ти једног дана!“

08:50 – „Дочек“ принца Николе. Никола Петровић са групом људи улази у Цетињски манастир и поклања се моштима Светога Петра Цетињског. Потом долази свештеник који говори „Кога сте питали да снимате, овде је забрањено снимање, изађите напоље, питајте управу манастира да вам дозволи снимање!“

[Није у питању никакав дочек принца Николе, како је иронично интерпретирано. Свештеник очигледно не зна ко су посетиоци, за њега су они као и сви други који ту долазе. Принц се није најавио да долази у посету. Да јесте, сигурно би га дочекао митрополит и све би било у реду. Овако, ситуација јесте непријатна, принц је наследник те славне династије, али прекршио је правило манастира и удаљен је из храма.]

12:03 – У Амфилохијевим ставовима о црногорским границама, држави и независности очитује се немирење са постојећим/важећим уставним поретком.

[Ово је тенденциозно тумачење и то се речима које Амфилохије говори у овом филму доводи у питање. У делу [15:25] сам митрополит Амфилохије каже „Ако народ изгласа независност, ја ћу то поштовати“ или у делу [20:30] „Нек не тргују Црном Гором!“ Митрополит се није бунио против независности ЦГ, него против карактера те државе, против онога у шта желе да је претворе. Он је 1997. године подржао Мила Ђукановића приликом расцепа ДПС-а. То је урадио, не због Ђукановића, него због изразито негативног односа према Милошевићу. Приликом референдума држао се по страни, иако је био за опстанак заједнице са Србијом.]

13:20 – Митрополит каже: „Авнојевска Црна Гора, која заснива своју слободу на новом насиљу на територији бивше Југославије – то није Црна Гора краља Николе (...) то је ЦГ ропског, измећарског карактера и духа, ЦГ која би жртвовала и продала гроб своје мајке за своје интересе.“

[Што каже латинска мудрост „Паметном доста!“]

18:08 – Ко склонио цркву са Румије – проклет био! Ја нијесам проклео никога одређеног, проклео сам безумника који би се усудио да то уради.

[Постављање цркве на Румији је контраверзан догађај који се десио у јуну 2005. Црква је изливена од метала и хеликоптером изнесена на Румију. Постоје две легенде о Румији. Прва, која каже да је тамо била црква у којој је почињен грех и која је због тога „одлетела у небо“ и да ће, по предању, сама долетети када се народ покаје. Владика је хтео симболички да црква долети на врх планине, да тако „испоштује“ предање. Другу легенду износе његови противници. Постојао је, наводно, обичај да се једном годишње све три верске конфесије окупљају на Румији у знак сећања на дукљанског краља Јована Владимира. Када је он убијен, његова жена Косара се замонашила и почео је „култ“ окупљања и изношења камења на Румију како би му се подигла црква, која би била храм свих вера. То је био симбол суживота и верске толеранције. Изношењем металне православне цркве то је, сматрају они, онемогућено, јер је то сада храм једне вере. Међутим, нису се задржали на обичном неслагању са тим потезом, него су почели да вређају и блате. Написано је на десетине текстова и саопштења у којима се захтева да се уклони „лименка, гвожђурија, киоск или осматрачница коју је пуковник Ристо изнио на Румију“ АСН, књ. 5, стр. 28-47]

21:00 – Васпитани на марксизму измишљају своју аутофекалну цркву!

[Умео је Амфилохије да претера. То се овом неспретном игром речи „аутокефално“ и „аутофекално“ јасно види. То се види и када је налагање бадњака ЦПЦ назвао „паљењем логорске ватре“. Са друге стране, поставља се питање како се борити против секте и парацркве осим тако што ћеш је изругивати руглу. Не можеш је игнорисати јер је агресивна и наметљива. Не можеш је признати као равноправну јер то није. Не можеш јој ни разговором „прићи“ јер не уме да разговара.]

23:40 – Драгољуб Михаиловић је вожд Трећег српског устанка.

24:45 – Одликовање Шешеља за косовско рвање и одбрану од Хашког суда.

26:10 – Сребреница је масовни злочин, нека врста освете за српске жртве. Три хиљаде Срба је побијено око Сребренице од стране Насера Орића пре злочина стрељања бошњачких заробљеника.

[Амфилохије рехабилитује четништво, велича и спроводи великосрпство и негира геноцид у Сребреници – то је порука последњих сцена овог филма. На самом крају долазимо до поенте – по среди је политичко-идеолошки сукоб између две ЦГ. Након распада Југославије ЦГ има две алтернативе – да остане у федерацији са Србијом или да постане независна држава. Они који су изборили победу на референдуму 2006. (Либерални савез и СДП) претходно су на своју страну превели најјачу партију, ДПС Мила Ђукановића. Они су у обновљену државу уткали митове о српској окупацији 1918, делимичном ослобођењу 1941/45, поновној великосрпској окупацији током 90-их година и поновном ослобођењу 2006. Донели су Устав, симболе, језик, увели државу у НАТО, признали независно Косово не консултујући се са пола ЦГ. Ту другу половину „подељене и бесудне земље“ заступао је и симболизовао владика Амфилохије. Он је имао другачију визију ЦГ. За разлику од зелено-црвених (комита и комуниста) који су номинално антифашистички, а то овде значи антисрпски и атеистички настројени, он је проповедао његошевску и мојковачку ЦГ. ЦГ утемељену на српству Петровића и континуитету СПЦ кроз МЦП. Толерантном, отвореном и полицентричном српству краља Николе. Амфилохије се борио против историографских подметања да је српство експанзионистичко, милитантно и освајачко, да је четништво Другог великог рата исто што и окупаторски наци-фашизам, да је Стефан Немања окупирао ЦГ у XIII веку, да је злочин у Сребреници геноцид, да је ЦПЦ била аутокефална. То су све митови „грађанске“ ЦГ.

ЦГ је подељена земља, али то није ништа необично, јер су многе државе у сличном положају – Србија, БиХ, Украјина, Северна Македонија, све су то земље у којима је на делу борба наратива и нека врста културног рата. У ЦГ та подељеност траје читав век, није је изазвао Амфилохије.]

Ауторке су свој филм оквалификовале као веродостојан и професионалан приказ компромитујуће прошлости СПЦ и Амфилохијевих аутентичних изјава мржње и антицивилизацијских ставова (куне, вређа, анатемише, посрбљава Црногорце, негира црногорску државу). [19] Покушао сам да контекстуализујем основне моменте овог филма, да покажем како су те оптужбе или лажне или нису тако оштре како се желе приказати.

Сводити рад и мисију некога ко је свештеномонах педесет година, ко је написао преко тридесет књига, а усмено изрекао на хиљаде предавања и беседа – сводити рад таквог човека на 27. минута, макар и похвалних, узалудан је посао. А ако се тај приказ нечијег живота уради на овако једностран и отрован начин – онда је намера сасвим јасна. Учврстити пропагандни комитски наратив о српској окупацији 1918, о посрбицама и фалсификованим Србима, о укидању ЦПЦ, људима који не познају историју усадити ову пропаганду као научну истину. Снимци у филму јесу веродостојни, али њихово низање и монтажа није веродостојна; недостатак контекста, целине и дубљег разумевања Амфилохијевих речи указује да је у овом филму професионална једино пропаганда, монтирање и ширење лажне историјске слике о Амфилохију и ЦГ коју је градио и прижељкивао.

Ко ради, тај и греши! Можемо неке ствари замерити блаженопочившем митрополиту. Лично сам му замерао, (нека ми Бог опрости на гордости, али желим истаћи разлику између здраве критике и отровног блаћења), одликовање Шешеља и давање приоритета изградњи храмова у односу на изградњу људских душа. Али га због једног сусрета са Арканом, неколико тешких речи или постављања цркве на Румији називати „Аркановим другом, великим инквизитором, пуковником, агитатором, највећом несрећом у ЦГ, проповедником зла или антихристом са Његошевом панагијом“ – то могу само доказани атеисти и „антихристи“ попут Јеврема Брковића и његових духовних чеда. [20]

Идеја овог текста била је двострука. Нисам хтео да контрапропагирам епископа Амфилохија и његов светоназор, иако заиста верујем да је сведочио хришћанску љубав у неправедној, ђиласовски речено, бесудној земљи. Хтео сам да мотивишем људе да погледају филм и да им пренесем неопходно знање како би могли да га разумеју као пропагандни памфлет. Ко погледа тај филм без неопходног предзнања, сасвим сигурно ће стећи погрешну представу о митрополиту Амфилохију. Надам се да сам бар делимично успео да понудим интерпретативно предзнање и уравнотежим гледање овог филма.

(Аутор је мастер/професор филозофије и аналитичар друштва)


[1] Коментар на вест https://www.antenam.net/comments/215242

[2] https://www.youtube.com/watch?v=8uB_7JEniSk

[3] http://veseljkokoprivica.blogspot.com/2012/05/amfilohijeva-sabrana-nedjela.html

(скраћено АСН)

 [4]  https://www.antenam.net/stav/150634-spc-kao-osmi-putnik-na-crnogorskom-drzavnom-brodu

[5] https://www.antenam.net/stav/215638-rtcgspc-pomaze-bog

[6] https://bit.ly/3Bc0x7x

[7] https://www.antenam.net/stav/215636-bal-vampira-na-balkanu

[8] https://www.antenam.net/stav/213278-zasto-cetinje-ne-moze-pasti

[9] https://www.antenam.net/stav/213120-okupacija-cetinja-seek-and-destroy

[10] https://bit.ly/3Bg88St

[11] https://www.antenam.net/stav/213042-dragan-bursac-desant-na-cetinje

[12] https://www.antenam.net/stav/213252-belvederska-noc

[13] https://www.antenam.net/stav/212200-zasto-treba-biti-na-cetinju

[14] https://www.antenam.net/stav/212505-sila-i-prevara-su-nasa-nacija

[15] https://bit.ly/3mamDmN

[16] https://www.in4s.net/pogledajte-ko-je-ideoloski-otac-mila-djukanovica-video/

[17] https://yuhistorija.com/serbian/kultura_religija_txt00c1.html

[18] https://www.antenam.net/istorija/218078-crna-goro-definisi-naziv-svog-jezika

[19] https://bit.ly/3GjqNAz

[20] https://www.antenam.net/stav/149372-lincovanje-istine

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће на референдуму 16. јануара бити усвојене измене Устава?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер