понедељак, 27. март 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Политички лексикон > Махмуд Ахмадинеџад - прави персијски Спартанац
Политички лексикон

Махмуд Ахмадинеџад - прави персијски Спартанац

PDF Штампа Ел. пошта
Миодраг Зарковић   
четвртак, 20. август 2009.

Највећи противници Махмуда Ахмадинеџада су луксуз, Израел и Америка. Тим редом. Са Вашингтоном би вероватно нашао заједнички језик, да није Израела. Са Израелом би можда и могао да сарађује на неком нивоу, када би Јерусалим успео да испуни макар минимум захтева Палестинаца. Али, у његовој борби против луксуза – нема компромиса.

У последње четири године, колико је председник Ирана, његова истрајност у избегавању сваког облика хедонизма више је него уочљива: упорно одбија да седи у ВИП одељењу председничког авиона; из Председничке палате изнео је античке, баснословно вредне персијске тепихе и послао их музеју; на почетку првог мандата, инсистирао је да остане да живи у својој скромној породичној кући, а када су га безбедносне службе натерале да се ипак исели, из безбедносних разлога, успео је да их убеди да пређе у обичну зграду у области коју могу лако да контролишу, а не у Председничку палату...

Знали су да га оставе да их чека пред вратима и по пола сата, само да би му ставили до знања шта мисле о њему – каже један од Ахмадинеџадових сарадника

Такав је био и раније, од малих ногу. Пре него што је постао председник, само једном је путовао изван Ирана, и то на неколико дана у Ирак! Они који га боље познају, сећају се да је увек истицао своје скромно порекло, толико да су га остали политичари често презирали због тога.

- Знали су да га оставе да их чека пред вратима и по пола сата, само да би му ставили до знања шта мисле о њему – каже један од Ахмадинеџадових сарадника.

Њему самом очигледно није сметало што су га потцењивали, већ је то искористио као своју предност. Сензационална Ахмадинеџадова победа на председничким изборима 2005. године у великој мери је заснована на његовом, сасвим оправданом и заслуженом, угледу "народског" човека који је фанатично посвећен исламу.

Ахмадинеџада, због таквог држања, светски медији често називају "Спартанцем", што је својеврсна иронија, када се има у виду да су Спартанци прославили свој начин живота управо битком у Термопилском кланцу, коју су водили против древних Персијанаца, од којих потичу данашњи Персијанци.

(Штавише, управо је Ахмадинеџадов кабинет јавно захтевао извињење од Холивуда, због начина на који су Персијанци приказани у филму "300".)

Али, колико је скроман у приватном животу, толико је у политици мегаломан. Опет, као стари Спартанци... Што је већи изазов, то је Ахмадинеџад спремнији да га прихвати. Поседује ону одлучност која, како се то песнички каже, може планине да помера. Колумниста "Вашингтон поста", који је септембра 2006. интервјуисао Ахмадинеџада, написао је следеће:

- Осећам код њега исту ону сигурност коју је показивао и Ајатолах Хомеини на почетку овог сукоба, касних седамдесетих: "Америка не може да уради ништа под милим Богом".

"Штребер" у детињству и младости

Махмуд Ахамдинеџад рођен је 28. октобра 1956. у градићу Гармсар, који се налази на ободу Велике слане пустиње, 82 километра југоисточно од Техерана. Становништво Гармсара се, због близине главном граду, већ деценијама масовно одсељава у Техеран, а Махмуд је тај пут превалио када је имао тек годину дана, тако да није неправилно сматрати га и рођеним Техеранцем.

Био је четврто од седморо деце својих родитеља. Његов отац Ахмад био је ковач који је једва састављао крај с крајем, не би ли прехранио бројну породицу. По доласку у Техеран, Ахмад је променио породично презиме из Саборџиан, што отприлике значи "фарбар тепиха", у Ахмадинеџад, што би се могло превести као "Мухамедова раса". Породица се населила у радничкој четврти Нармарк, где је Ахмад отворио занатску радњу за израду окова за врата и прозоре.

Деца су делила међу собом оно мало што су имала, па је Махмуд још у раном детињству "савладао" вештину скромности, која га одликује и данас.

О његовој младости се не зна много, али не зато што је он сакрива, већ зато што, по свој прилици, ту и нема шта да се зна. Ахмадинеџад је, наиме, одувек био фанатично одан исламу и његовим начелима, па је вешто избегавао све "замке" које хедонизам поставља пред младе људе. У преводу – његова младост можда није била досадна њему, али је сада досадна његовим биографима.

Махмуд је био добар и вредан ученик, касније студент. Родитељи су волели да им се деца друже са њим – описује Хадиан младалачке дане садашњег председника Ирана

Тада најбољи Махмудов пријатељ Насер Хадиан, данас професор на Техеранском универзитету, каже да њих двојица нису банчили по журкама, јурцали за девојкама и пушили хашиш, попут осталих Техеранаца њиховог узраста. Тинејџерске дане проводили су по библиотекама и учионицама, иако је то био период владавине шаха Резе Пахлавија, изразито прозападног државника под чијим је руковођењем Иран, а првенствено Техеран, много више личио на неку америчку државу, него на Блиски Исток.

- Махмуд је био добар и вредан ученик, касније студент. Родитељи су волели да им се деца друже са њим – описује Хадиан младалачке дане садашњег председника Ирана.

Махмуд је уписао машинство на Техеранском универзитету, док су Хадиана родитељи послали на студије медицине у Тексасу, САД. Али, Хадиан је тамо одустао од медицине и почео да студира социологију, која је додатно појачала његову посвећеност исламу и традиционалним вредностима. Нешто слично одигравало се и у глави Ахмадинеџада, који је, иако на техничким наукама, све више времена проводио размишљајући о религији. Два пријатеља су се непрестано дописивала, а свако писмо почињали су овако: "У славу господа, најмилостивијег и најосећајнијег..."

Када су сазнали за ову преписку, Хадианови родитељи више нису били тако срећни што се њихов син дружи са Ахмадинеџадом, а још више их је бринуло што се кроз социологију толико залудео религијом. Али, ништа више нису могли да промене.

Јесте терориста, није терориста

Са "штреберским" данима Махмуда Ахмадинеџада и Насера Хадиана дефинитивно је било готово 1979. године, односно доласком ајатолаха Рухолаха Хомеинија на власт. Јер, Хомеинијев долазак један је од најзначајнијих светских догађаја у 20. веку, познат као Иранска револуција!

Пре револуције, Иран је био потпуно прозападно друштво, краљевина чији су двор посећивале династије из целог света, централистичка држава чија је бирократија уживала бројне привилегије, док је народ углавном гунђао на посрнулу економију. После револуције, међутим, Иран је постао центар исламског света, извозник револуција, по многима и главни финансијер исламског тероризма.

У Ирану пре револуције, исламиста попут Ахмадинеџада није могао никако да напредује. У Ирану после револуције, Ахмадинеџаду су сва врата била отворена, што је он спремно искористио да гради политичку каријеру.

Према сведочењима неких од талаца, Махмуд Ахмадинеџад био је међу онима који су их 444 дана држали на нишану

Како је почео да је гради, велико је питање, јер никада до краја нису разјашњене оптужбе да је Ахмадинеџад учествовао у отмици особља америчке амбасаде у Техерану. Та отмица позната је по називу Криза талаца, а трајала је од 4. новембра 1979, када је група иранских студената и исламиста упала у амабасаду САД и заробила 53 тамошња службеника, до 20. јануара 1981. године, када су притвореници ослобођени.

Према сведочењима неких од талаца, Махмуд Ахмадинеџад био је међу онима који су их 444 дана држали на нишану. Неки чак тврде да је Ахмадинеџад био један од вођа отмичара, задужен првенствено за испитивања талаца. У прилог овој тврдњи, подносе фотографију која приказује три отмичара како једног од талаца, којем је преко очију стављен повез, спроводе до окупљених репортера и сниматеља. Отмичар који се налази лево од везаног таоца заиста личи на Ахмадинеџада, довољно да подгрева сумње, али недовољно да би отклонио све недоумице.

Сведочења ових талаца појавила су се 2005. године, када је Ахмадинеџад постао председник Ирана, а његове фотографије "инвентар" у већини светских медија. Међу петоро бивших талаца који су се јавили са тврдњом да су препознали Ахмадинеџада, најгласнији је био извесни пензионисани пуковник Чарлс Скот, који је децидирано изјавио: "Нови председник Ирана је терориста!"

Хтео да нападне и СССР

Са овим тврдњама слаже се и некадашњи ирачки председник Аболхасан Банисадр, који већ 28 година живи у егзилу у Паризу. Банисадр, који је био први председник Исламске републике Иран пре него што је пао у Хомеинијеву немилост и морао да побегне из земље, каже да Ахмадинеџад није био међу предводницима отмичара, али да јесте учествовао у отмици америчких дипломата, и то као веза између киднапера и Алија Хаменеија, тада утицајног техеранског свештеника, а данас ајатолаха.

(Додуше, Банисадр је пун информација које никада не добију потврду – тако је раније тврдио да је 1980. године изборни штаб Роналда Регана, тадашњег кандидата на председничким изборима у САД, договорио са Техераном да Криза талаца буде продужена до после избора, како би Реган могао на основу ње да сакупља поене против Џимија Картера.)

Није сигурна ни ЦИА, која је пре две године направила свој извештај у којем констатује да "са релативном сигурношћу" може да се закључи да Ахмадинеџад није учествовао у Кризи талаца

Остали таоци који су и данас живи, међутим, нису сигурни да је Махмуд Ахмадинеџад био међу организаторима њихове отмице. Не тврде да није, али не тврде ни да јесте ("Много више сам гледао у цеви које су биле уперене у нас, него у оне који су носили те цеви", сликовито је један од талаца објаснио због чега не може са сигурношћу да каже да ли је Махмуд Ахмадинеџад био међу отимчарима).

Није сигурна ни ЦИА, која је пре две године направила свој извештај у којем констатује да "са релативном сигурношћу" може да се закључи да Ахмадинеџад није учествовао у Кризи талаца.

Сам Ахмадинеџад, нормално, оштро демантује да је на било који начин учествовао у отмици особља америчке амбасаде, али, зачудо, исто тврде и доказани отмичари, иначе данас политички противници ирачког председника. Неколико њих за које се поуздано зна да су учествовали у упаду у америчку амбасаду – штавише, хвале се тиме – и који су сада супротстављени Ахмадинеџаду у политичком смислу, па би, према томе, једва дочекали да га компромитују, ипак су изјавили да ирански председник није био учесник отмице.

По још једној непотврђеној верзији Кризе талаца, која се налази у самом корену сукоба Ирана и САД, Ахмадинеџад је предлагао да отмичари упадну и у амбасаду Совјетског Савеза, исто као што су упали и у америчку.

Шеф тајне службе?

Уколико је и био уплетен у упад у америчку амбасаду, то никако није био најмилитантнији период у успону Махмуда Ахмадинеџада – много опаснији био је његов ангажман у ирачко-иранском рату, који је почео 1980. и беснео пуних осам година.

Kада је Хомеини затражио главу Салмана Руждија због његове књиге "Сатански стихови", Ахмадинеџад је, тврде "анонимни а поверљиви" извори, био тај којем је допао задатак да припреми и спроведе убиство британског писца

Као и многи исламисти надахнути Хомеинијевом Иранском револуцијом, Ахмадинеџад је као добровољац појурио у прве борбене редове. Али, запали су му "други борбени редови", односно, субверзивни и контраобавештајни задаци. Махмуд је, према опет непотврђеним информацијама које он сам негира, приступио специјалним обавештајним одредима Револуционарне гарде, чији је задатак био да организују акције изван иранске територије. Наводно, те акције подразумевале су и ликвидацију дисидената, који су из иностранства покушавали да организују рушење Хомеинијевог режима.

Гласине такође говоре да је Ахмадинеџад чак руководио овим операцијама у касним осамдесетим, па је тако био организатор и једног од најпознатијих атентата, у којем је убијен Абдорхаман Квасемлу, лидер иранских Курда, испред свог стана у Бечу јула 1989. године. Такође, када је Хомеини затражио главу Салмана Руждија због његове књиге "Сатански стихови", Ахмадинеџад је, тврде "анонимни а поверљиви" извори, био тај којем је допао задатак да припреми и спроведе убиство британског писца.

Ахмадинеџад, свакако, оштро демантује овакве наводе. Негде му и није тешко да увери јавност како му је све то подметнуто, јер је свима јасно колико је Америци стало до тога да га дискредитује и да америчке обавештајне службе не бирају средства не би ли поткопали Махмудову популарност у отаџбини. Ахмадинеџадов портпарол каже да је садашњи председник Ирана био, током осамдесетих, само добровољац у рату против Ирака, и то у редовима парамилитарне формације Басиџ, која се налазила под командом Револуционарне гарде.

Логика налаже да је Ахмадинеџад у револуционарним и ратним годинама ипак имао значајнију улогу од ове коју признаје, јер је ипак, крајем те деценије, постављен на место гувернера Макуа и Хоја, два града на северу Ирана. Те позицију нису биле изборне, Ахмадинеџад до њих није дошао тако што је победио на неким изборима, већ их је заслужио некако другачије. Како, може само да се нагађа...

Као гувернер се добро показао, па је после четири године напредовао и постао најпре саветник гувернера провинције Курдистан, затим саветник у Министарству културе и високог образовања, а на крају (1993.) и гувернер провинције Ардебил, која је тек била успостављена. У четворогодишњем мандату, чак три године награђиван је као најбољи гувернер Ирана.

Ахмадинеџад није допустио да се ове ратне и политичке "авантуре" одразе на његов академски пут – дипломирао је на машинству, после чега је, 1986. године, уписао и постдипломске студије. Три године касније постао је и предавач на Техеранском универзитету, а 1997. је докторирао на тему јавног превоза.

"Успут" је зачео и породицу – оженио се 1984. године и данас има два сина и ћерку.

Бесплатан градоначелник

Када је умерени Мухамед Хатани постао председник Ирана 1997, склонио је Ахмадинеџада са позиције гувернера Ардебила. Махмуд се онда повукао са јавне сцене и посветио професорском раду, предајући на Техеранском универзитету, где је остао све до 2003. Тада је уследио његов велики повратак у иранску политику.

Конзервативна коалиција Развој исламског Ирана имала је већину у Већу општина Техерана. За градоначелника престонице предложили су Махмуда Ахмадинеџада, који је прихватио дужност и за две године, колико је провео на том положају, успео да се наметне као лидер конзервативних снага у држави.

Посебно ефектна била је његова одлука да не прима плату као градоначелник, већ да бесплатно обавља функцију првог човека престонице, док ће се издржавати од примања са универзитета

Ахмадинеџадови претходници на месту градоначелника углавном су били умерени политичари, неки међу њима чак и реформисти, чије су мере згражавале исламисту као што је Махмуд. Зато је многе њихове мере поништио, а градске друштвене активности углавном је усмерио ка популаризацији ислама и традиционалних вредности. Примера ради, сви културни центри и простори служили су за молитву у време рамазана, укинуо је ресторане брзе хране, мушкарци који су радили у градској администрацији морали су да пусте браде и да носе дугачке рукаве, а такође су раздвојени лифтови за жене и лифтови за мушкарце у зградама градских и општинских власти. Исто тако, Ахмадинеџад је широм града поставио спомен обележја на жртве ирачко-иранског рата, иако је тај сукоб завршен деценију и по раније.

Сви ти потези били су праћени оштром реториком Ахмадинеџада, који је критиковао и нападао корупцију када год је могао. Посебно ефектна била је његова одлука да не прима плату као градоначелник, већ да бесплатно обавља функцију првог човека престонице, док ће се издржавати од примања са универзитета. Захваљујући готово аскетском начину живота, деловао је далеко уверљивије него други политичари који су обећавали борбу против корупције – њему је заиста било (и остало) немогуће пребацити да се богати на рачун политичке моћи.

А моћ му је расла, мере које је спровео у Техерану донеле су му популарност коју није имао док је обављао претходне јавне функције. Медији су га све више представљали као надолазећу снагу и могућег лидера конзервативаца у блиској будућности. Сав тај успех навео га је да се бори за нешто што до тада није никада заузимао – јавну функцију која се добија директно изборима. И то не било коју, већ најзначајнију могућу: године 2005, на опште изненађење, кандидовао се на изборима за председника Ирана.

Председник је "један од вас"

Махмудово "народско" држање учинило је чудо, пошто је зналачки искоришћено

Од када се докопао високе политике, Махмуд је имао само користи од сиромашног порекла и скромног начина живота. Али, никада му то није помогло као у кампањи за председничке изборе 2005. године, уочи којих је, упркос томе што му је популаност значајно скочила за две године на месту градоначелника Техерана, важио за апсолутног аутсајдера.

Нико није веровао да Ахмадинеџад, релативни анонимус, може да добије изборну трку у којој му је противник најтежи могући, бивши председник Акбар Расфанџани, врло корпулентна фигура иранске умерене сцене. Али, Махмудово "народско" држање учинило је чудо, пошто је зналачки искоришћено. Ахмадинеџадовом кампањом доминирала су два спота: у првом, он стоји у реду за ручак у некој кантини; у другом, шета се међу сиротињом, у најзапуштенијим квартовима Техерана. Порука бирачима била је суптилна, али врло јасна: ово је један од вас.

Ахмадинеџадов "уметнички саветник" је Џавад Шамакудари, који је режирао и ове спотове. Њих двојица познају се још са студија машинства. Шамакудари је у међувремену, за време иранско-ирачког рата, правио документарне филмове са првих линија фронта, као и игране филмове. Касније је био одушевљен када је чуо да Ахмадинеџад, одбија плату за посао градоначелника Техерана:

- Осећао сам да је Ирану потребан такав човек као предводник. Када сам чуо да се кандидовао за председника, понудио сам му своју помоћ.

Промоцију Ахмадинеџада Шамакудари је урадио савршено. Махмуд је широким народним масама представљен управо онако како његов противкандидат није могао. Зато је крајњи резултат избора, колико год неочекиван, ипак био логичан: са подршком чак 62 одсто изашлих бирача, Махмуд Ахмадинеџад је августа 2005. постао шести председник Ирана! Податак да је добио скоро дупло више гласова од Расфанџанија (17 милиона према 9,8 милиона) говори колико је иранском народу био потребан такав човек у таквом тренутку.

Израел стално на мети

Вашингтону су, са друге стране, увек потребни непријатељи на Блиском истоку, тако да је и за многе у Белој кући Ахмадинеџадова победа у ствари била радосна вест. Јер, уместо да смирује вишедеценијски сукоб са Америком, председник Махмуд почео је додатно да га распламсава. И то у два кључна питања: нуклеарни програм и Израел.

Иранска национална телевизија је, у прораму на енглеском језику, једну реченицу из Ахмадинеџадовог говора превела као: "Израелски режим мора бити избрисан са мапе"

Што се тиче нуклеарног програма, Иран инсистира да га не развијају за потребе наоружања, већ ради енергије. Вашингтон се, предвидиво, противи таквој аргументацији, оптужујући Техеран да припрема нуклеарни арсенал. Ахмадинеџад одлучно одбацује такве тврдње и уверава да 108 земаља подржава ирански нуклеарни програм, а у сваком случају нема намеру да га обустави (додуше, као председник државе нема законско право ни да га обуставља ни да га поспешује, пошто је нуклеарни програм у рукама Врховног савета националне безбедности, који је одговоран лично ајатолаху Хаменеију, а овај је још пре четири године изрекао фатву против нуклеарног оружја).

Што се тиче Израела, ствари су једнако запетљане. Крајем октобра 2006. године, Ахмадинеџад је учествовао на конференцији "Свет без ционизма", на којој је одржао говор који је експресно подигао цео свет на ноге. Иранска национална телевизија је, у прораму на енглеском језику, једну реченицу из Ахмадинеџадовог говора превела као: "Израелски режим мора бити избрисан са мапе".

Скандал светских размера избио је истог часа. Више од 100 чланова Представничког дома америчког Конгреса поднело је предлог да се Ахмадинеџад окриви за кршење Конвенције против геноцида, слично је реаговао и тадашњи канадски премијер Пол Мартин, док је премијер Израела Аријел Шарон захтевао да Иран буде избачен из Уједињених нација. Са свих страна стизале су осуде на рачун Ахмадинеџадове изјаве.

Чак је и ајатолах Хаменеи осудио такав иступ председника Ирана, речима да "Иран никада не прети другим земљама". Сличну реакцију имали су и палестински лидери, попут Саеба Ереката који је рекао да је њима циљ "да додају палестинску државу на мапу, а не да избришу израелску са мапе".

Ахмадинеџад и његов кабинет су на све ове оптужбе одговорили тврдњом да је председников говор погрешно преведен. Многи лингвисти дају му за право, пошто у перијском језику не постоји фраза "избрисати са мапе". Пре ће бити, кажу познаваоци персијског, да је Ахмадинеџад у спорном говору изразио наду да ће "ционистички режим у Израелу да се сруши сам од себе".

Шта год да је рекао, Ахмадинеџад је после овог говора само потврдио прво место на листи непријатеља САД, на којој је и пре овог скандала био високо котиран. Није се потрудио да сиђе са ње већ је, напротив, додатно изазивао Израел изјавама како је холокауст мит, измишљен како би се Јеврејима дала палестинска земља која им не припада.

(У последње време, мало је ублажио реторику по питању холокауста, пошто сада каже да верује да га је заиста било и да се све догодило управо онако како званична историја тврди, али се зато пита зашто су јеврејску државу направили на палестинској територији, а не у Европи која је починила тако страшне злочине према Јеврејима.)

Уста пуна Америке

Администрација Барака Обаме за сада не показује намеру да се оштрије сукобљава са Техераном, а и сам Ахмадинеџад је прошле године послао честитку Обами, када је овај победио на изборима

Американци знају да се њима ненаклоњени режими најлакше руше изнутра. Ахмадинеџад, међутим, зна да Американци то знају, па је до сада спремно дочекао сваки њихов покушај да га склоне са положаја. Власт му је била највише уздрмана после овогодишњих председничких избора 12. јуна, на којима је освојио други мандат, опет са 62 одсто подршке гласача: опозиција га је оптужила да је покрао изборе и организовала демонстрације, које су недељама биле ударна вест у целом свету.

Упркос томе што више нема наклоност ајатолаха Хаменеија, или барем не у оноликој мери у коликој ју је имао пре четири-пет година, као и томе што је опозиција, потпомогнута споља, била организованија него икада, Ахмадинеџад је опстао на власти. Немири, у којима је било и жртава, на крају су се смирили, а Махмуд Ахмадинеџад је 5. августа 2009. године, други пут у животу, положио заклетву као председник Ирана. 

Администрација Барака Обаме за сада не показује намеру да се оштрије сукобљава са Техераном, а и сам Ахмадинеџад је прошле године послао честитку Обами, када је овај победио на изборима. То је била прва таква порука размењена између Техерана и Вашингтона у последњих 30 година, али односи две земље тешко да се могу назвати коректним (поготово после демонстрација опозиције у Ирану, за чије инспирисање је Ахмадинеџад првенствено оптужио Белу кућу).

Као и многи други који се отворено супротстављају Вашингтону, Ахмадинеџад у овом тренутку највише може да рачуна на пријатељство Москве и Каракаса. Везе Русије и Ирана све су боље, Ахмадинеџад је чак формирао посебну канцеларију за релације са Кремљом. Такође, са Венецуелом и њеним председником Угом Чавезом остварио је стратешко партнерство, које, додуше, није испраћено у економском смислу, јер трговина између Ирана и Венецуеле још није на неком завидном нивоу. Свеједно, Венецуела је у Уједињеним нацијама гласала у корист иранског нуклеарног програма.

На Чавеза највише личи и у реторичком смислу. Не по ексцентричности, у којој је председник Венецуеле вероватно непревазиђен, већ по томе што може неуморно да критикује Америку, Израел и њихове савезнике. Ево, за крај, најпознатијих изјава Махмуда Ахмадинеџада:

- Како можете да докажете да нисте лоша особа? То је немогуће доказати!

- Верујемо да би визне режиме требало укинути како би људи могли слободно да путују где год желе.

- Нацијама са културом, логиком и цивилизацијом није потребно нуклеарно оружје.

- Само назадне, заостале нације праве нуклеарно оружје. А оне које праве све више нуклеарног оружја, док бране другима да га праве, такве су најзаосталије.

- Талас исламске револуције ускоро ће се проширити по целом свету.

- Свако ко признаје Израел гореће у пламену исламског гнева!

- Прави холокауст је оно што се дешава у Палестини, где ционисти користе бајку о холокаусту као средство за уцену и оправдање за убијање деце и жена и протеривање невиних.

Не постоји потреба за Сједињеним Америчким Државама.

- Да ли су напади од 11. септембра могли да буду изведени без сарадње са америчким обавештајним и безбедносним службама, односно њиховом дубоком инфилтрацијом? Наравно, ово је само академско нагађање. Али, зашто се многи аспекти тих напада крију? Зашто нам није речено ко је одговоран за то? Зашто одговорни нису узведени пред суд?

- Иран је спреман да знање о нуклеарном програму пренесе другим исламским земљама, према њиховим потребама.

- Не знам зашто неке државе одбијају да схвате да ирански народ не прихвата силу.

- Снажан Иран је најбољи пријатељ околним државама и најбољи гарант мира у региону.

- Амерички новинари долазе у Иран, где немају никаквих проблема и где могу да дођу до свих званичника. То није случај у САД. Они не дозвољавају нашим новинарима да одлазе тамо и постављају им разна ограничења.

- Погледајте шминку америчке администрације, погледајте њихово понашање. Гледајте како вређају моју нацију. Они желе да праве империју, а не да живе у миру поред других народа.

- Не постоји потреба за Сједињеним Америчким Државама.

Припремио: Миодраг Зарковић

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће на предстојећим председничким изборима бити другог круга?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер