|
 Рат у Европи је могућ, а поновно наоружавање и опасно неповерење на нашем континенту, које је изгледало као да је превазиђено, враћа се са осветом, ексклузивно за РТ Балкан опомиње Кај-Ахим Шенбах
Говорећи на Институту за одбрамбене студије и анализе Манохар Парикар у Индији 22. јануара 2022, немачки вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах, тада заповедник Морнарице, усудио се да каже како Путин "вероватно заслужује поштовање". Назвао је Русију старом и важном земљом, додавши да се "треба позабавити руским акцијама у Украјини", али и да је за Кијев "полуострво Крим нестало: Никада се неће вратити — то је чињеница."
Високи НАТО официр, месец дана пре избијања сукоба на истоку Европе, због тога је постао прва жртва европске посвећености рату. Повукао се са функције 24 сата након говора у Индији. Претходно се немачка влада оградила од Шенбахових коментара, а у ту суботу увече, нешто раније, украјинско Министарство спољних послова саопштило је да је позвало немачку амбасадорку Анку Фелдхузен да истакне "категоричку неприхватљивост" Шенбахових коментара.
Вицеадмирал Кај-Ахим Шенбах након пензионисања се није обраћао преко западних мејнстрим медија. Позив за разговор из Београда је, ипак, прихватио.
Питамо га на почетку разговора: Да ли бисте данас изговорили оно што сте рекли у Индији у јануару 2022?
Да, апсолутно. Осим тога, ствари које сам рекао у Индији такође су већ изречене пре избијања рата. Иако је то био трочасовни догађај, цео спор је био у две-три реченице извучене из контекста. Подметнуто ми је и отпустили су ме из морнарице.
Рекао сам тада, и још увек верујем у то, да државе треба да третирају једне друге као једнаке. А шеф државе заслужује поштовање и ако се не слажете са његовим ставовима. У то време то се односило на Владимира Путина, не као особу, већ као председника Руске Федерације.
Друго што сам рекао је да нисам мислио да ће Руска Федерација добровољно вратити полуострво Крим Украјини. Укратко, речено је, "Крим је отишао и неће се вратити". Нисам изразио подршку овом ставу, већ сам само дао своју политичку оцену овог територијалног питања. Сада су сви догађаји показали да сам у праву.
Поново се од једног броја политичара чује да је Русија слаба а да су Путинове црвене линије фикција и да не постоје?
Најопаснија ствар коју можете да урадите у овој ситуацији је да потцените свог противника, да га "вербално надговорите" или да заиста сматрате да су његови напори у наоружању занемарљиви. За то не морате цитирати Клаузевица, великог пруског стратега. Ипак, у недавној прошлости чуо сам многе такозване врхунске политичке и војне представнике да говоре управо то. Сматрам да је то политичка и војна глупост.
Руска Федерација је све, само не слаба, и ту не мислим само на нуклеарно наоружање Москве. Чак и ако нас неке тактике руске војске и операције московског министарства одбране на истоку Украјине повремено натерају да се мрштимо, Украјина се суочава са надмоћним противником.
А црвене линије Кремља?
Процењивати цитиране "црвене линије" руског председника као непостојеће је такође непромишљеност и игра политичке будалаштине. Ове претње Владимира Путина су део политичке комуникације, укључујући и интерну комуникацију.
Ако Запад верује да једноставно може да прави корак за другим само зато што је Москва оставила без реакција прелазак раније дефинисане црвене линије без одговора, није озбиљно управљање конфликтом, а камоли стратешки инстинкт. У једном тренутку, лук ће бити преоптерећен и ескалација рата ће се проширити на државе које раније нису биле укључене. Тада ће бити прекасно за дебату о евентуално погрешно протумаченим црвеним линијама. Циљ нација, посебно УН, мора бити мир, а не како постепено ескалирати рат без пробијања бране.
Шта је показала украјинска трагедија и где је у том рату изгубљен војнички резон?
Мислим да нисам једини који признаје да се рат могао избећи. Такође мислим да Руска Федерација није себи учинила никакву услугу овим оружаним сукобом. Све стране губе, а велики победник је Кина.
Ова трагедија показује да су људи након завршетка Хладног рата погрешно проценили дешавања у земљама.
Ко је и како погрешио?
Запад је направио грешку што није исправно протумачио и искористио испружену руку Русије. Уместо тога је уследило проширење НАТО-а, уз коришћење тадашње слабости Москве.
То је била пропуштена прилика, не толико за пријатељство, колико за стратешко партнерство са Русијом, посебно против растуће нове светске силе Кине.
Како гледате понашање Русије?
Русија, с друге стране, није искористила демократско реструктурирање своје земље и огромна средства и потенцијал који је ослобођен у том процесу да развије политичку и економску противтежу Западу, али и Пекингу, иако се, уз мало политичког и историјског знања, може разумети зашто се Русија тако позиционирала.
Да ли је велики рат у Европи данас немогућ?
Рат у Европи је могућ, а поновно наоружавање и опасно неповерење на нашем континенту, које је изгледало као да је превазиђено, враћа се са осветом.
Како може да се заврши ова ноћна мора и шта сви актери сукоба треба да ураде да се рат оконча?
Примарни циљ мора бити постизање прекида ватре. Наравно, ово није велика спознаја. Да би се то постигло, обе стране, Украјина и Русија, у идеалном случају морају унапред да именују заједничког преговарача коме обе стране верују. Према мом мишљењу, то искључује неку западну нацију, или чак и Кину. Можда се такав партнер може наћи на Глобалном југу. Међутим, обе стране такође морају бити спремне да воде преговоре без предуслова. Мора се успоставити праћење (фронт) линије са представницима обе зараћене стране и УН (а можда и ОЕБС), а дуж линије контакта мора бити успостављена зона без оружја. Након тога, преговори о новом мировном поретку морају да се одвијају на неутралним локацијама.
Кристина Лалић Спирковић
(РТ) |
.jpg)
Бојно поље“ је данас много шири појам од украјинске (тачније, „новорусијске“) равнице и приморја. Поприште је читав свет – а нарочито главе, мозак, ТВ, мобилни телефони и свест људи
Но од модалитета његовог (принудног) слања у историјску пензију зависиће да ли ћемо и у наредних четврт стољећа – као што смо од 2000. – живјети у лажидржављу, да ли ћемо на себи испробавати заумне идеје бездржавља, или напокон повратити државу чију су обнову и очување наши, од нас разумнији, смјелији и часнији преци, крвљу плаћали
Читајући поново књигу Е. Х. Кара „Двадесетогодишња криза 1919-1939“ није тешко уочити злокобне сличности између структурних карактеристика тадашњег међународног система које су довеле до Другог светског рата и данашњих које као да нас воде ка новом глобалном рату
Бурсаћ и Грухоњић сасвим озбиљно предлажу да НАТО отпочне нуклеарни рат с Русијом. Ова наша двојица Стрејнџлава изгледа да немају никакав страх – обитавање у секти истомишљеника, као и увек, доводи до бујања радикализма и преласка на све екстремније позиције. У овом случају, на позиције које су сасвим удаљене од здравог разума и од елементарне људскости.
Промена мора бити брза и темељна, из основа. Време је за оне које имају амбиције и умећа да воде дугорочне развојне политике, усредсређене на што потпуније искоришћавање домаћих ресурса, и на што снажније подстицање приватног српског капитала, чврсто везаног за домаће потенцијале
Уставни основ за доношење Акта о промени Устава садржан је у члану 203. став 6. Устава, према којем Народна скупштина усваја акт о промени Устава двотрећинском већином од укупног броја народних посланика и може одлучити да га и грађани потврде на републичком референдуму
Неочекивани резултати првог круга избора у Румунији донели су у политички фокус питања о томе зашто је румунски народ идеолошки подељен између тврдог национализма и либерализма.
Вашингтон и Брисел желе да, после свих грешака које су овде направили, хитно затворе „српски проблем“ пре него што Руси сломе кијевску хунту. То је оно што Милош Ковић назива америчким моделом пацификације: „дођу, побију, протерају и опљачкају, а онда траже да се помирите са реалношћу“. Али, све то у данашњем времену је рачун без крчмара. Охридски рачун без крчмара.
После слома Сирије, многи су почели да бацају дрвље и камење на Русију, тврдећи да је она главни кривац за пад режима Башара ел Асада
Али, са Русијом није тако. Јер, када нуклеарне главе једном почну да падају, више нема тог Esc које може да заустави катастрофу. То би требало да схвате и наши ратни хушкачи, који непрестано навијају за нуклеарни удар на Русију
Такви људи данас одлучују о судбини америчке, а и глобалне сиротиње. Ентони за њих пева "брину што се сагорева угаљ, али не и људи који га копају". Интернетом кружи прича да је – насупрот миту о Роберту Џонсону – Оливер обећао Богу да ће се посветити музици и ширењу добрих идеја, ако му помогне да се отрезни и среди
