четвртак, 20. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Зашто Руси не купују српске медије?
Политички живот

Зашто Руси не купују српске медије?

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
петак, 30. октобар 2015.

Ова најновија распродаја српских медија само употпуњује иначе већ црну медијску сцену - готово сви национални штампани и електронски медији у Србији у власништву су страних компанија. Највеће и најутицајније медијске куће у власништву су немачких, швајцарских, а однедавно и америчких компанија, а поједине су сакривене иза грчких.

Медијске компаније са сумњивим власничким структурама имају власништво над готово свим националним медијским кућама. О странцима да и не говорим. А онда се поставља суштинско питање: Ко креира јавно мњење у Србији? Па странци и домаће медијске слуге.

Медији представљају национално добро једне државе. Закон о радиодифузији је написан и осмишљен тако да штити грађанство, између осталог, од јавног пропагирања неморалности, али, што је политички посебно важно, и могуће манипулације јавним мњењем које долази из других држава. Волшебно, закони су далеко од очију јавности на брзину измењени и изгласани.

Ситуација је другачија у сувереним државама, где су национални медији у апсолутном власништву домаћих компанија јер се на тај начин спречава манипулација јавним мњењем. Међутим, захваљујући Савету РРА и сличним институцијама, готово сви национални медији се налазе у власништву страних компанија.

Посебно је алармантно то што је  Амерички фонд „ККР инвестмент“, на чијем челу је бивши шеф ЦИА генерал Дејвид Петреус, од октобра 2013. до данас, за непуних годину и по дана, ставио под своју контролу значајан део српских медија.

Американци су прво у октобру 2013. купили СББ, највећу мрежу кабловске телевизије у Србији, за невероватних 1,2 милијарде евра, које је ККР платио инвестиционом фонду  МЕП.

Само неколико месеци касније, у фебруару 2014, Петреус и његов „ККР инвестмент“ купују 51 одсто „Гранд продукције“, чиме постају већински власници „Гранд продукције“ преко које остварују контролу и над ТВ Прва. Цена никада није званично објављена, али је у медијима објављено да су власници „Гранда“ Брена, Боба и Саша Поповић добили укупно 15 милиона евра.

Затим су у октобру 2014. основали и своју ТВ Н1, која ради под окриљем ЦНН.

Е, а онда су у лето прошле године купили акције интернет портала дневног листа „Блиц“. Наиме, ККР је преузео 49 одсто акција у швајцарској компанији „Рингијер дигитал АГ“ која преко повезаних фирми контролише и интернет портал „Блица“ у Србији.

Подсећања ради, „Рингиер Аксел Спрингер“ (РАС) је једна од највећих медијских компанија у Србији. Та компанија издаје „Блиц“, „Ало!“, „24 сата“, „Ауто Билд“, „Блиц жену“, „Пулс“ и некада неприкосновено најбољи југословенски и српски политички недељник НИН. РАС такође има удео од 25% у штампарији „АПМ Принт“ која штампа готово све штампане публикације те компаније.

Одскора су, тврде добро упућени, у највећој тајности договорили и куповину тиражног београдског дневног листа!

Тако су американци, преко ККР-а, исплели паукову мрежу у српским медијима.

Што се Руса тиче, а по информацијама из релевантног регистра АПР-а, део „Политике“ је својевремено купила „Ист медија група“, чији је власник из Руске Федерације. И то је све.

Да у Србији нема руског медијског присуства кроз „Спутњик“ и „Фонд стратешке културе“ – не би било ничега. Срећа да ТВ „Раша тудеј“ („Русија данас“, програм на енглеском језику) може некако да се гледа, ко зна како, а и ко разуме енглески.

Да ли Руси имају паре да купе било који медиј у Србији – оговор је да. Да ли држава Русија има интерес да има своје медије у Србији – одговор је такође да. Да ли грађани Србије, кад већ не могу да сами буду власници својих медија, имају интерес да пре Руси него било ко купује медије у Србији – одговор је опет да. И тако много пута одговор „да“ на разна безбедносна, политичка, економска, културна, здравствена, научна па и спортска питања у вези са власништвом над медијима у Србији.

Да ли Руси купују медије у Србији – одговор је не. Зашто? То само они знају.

Не морају, као Американци, да троше ни 1,2 милијарде евра, ни 15 милиона евра. За мање од пола милиона евра могу да поседују нпр.„Танјуг“ и на десетине локалних медија и да тако плету своју паукову медијску мрежу у Србији.

Обичном смртнику у Србији је стварно несхватљиво да руска државна фирма „Гаспром“, може да буде генерални спонзор ФК Црвена звезда из Београда на три године поново, где вредност уговора о спонзорству износи по 4.5 милиoна евра на годишњем нивоу, значи 13,5 милиона евра укупно, а не може да се трајно купи неки медиј у Србији. За фудбал има – за медије нема.

За вредност трогодишњег спонзорства ФК Црвена звезда Руси су могли да купе и „Дневник“, и „Танјуг“, и „Студио Б“, и свашта још.

Јавни сервиси су скупа ствар. Нема препродаје играча и милионских зарада од трансфера, као у фудбалу. У Србији се показало да медијски бизнис који подразумева суштину јавног информисања а то је презентовање „благовремених, потпуних, тачних и прецизних“ информација и није неки бизнис, и да на томе баш и не може да се заради новац.

Али може да се обликује јавно мњење и то свеобухватно, поготово кад постоји потпуна контрола медија. А онда није уопште свеједно хоће ли Србија и даље ка ЕУ или ка Русији. Није свеједно ни Србији, ни Русији.

И још једна важна информација. Наличје медијске сцене Србије су – огласи. Оглашивачи у Србији на телевизијске рекламе годишње потроше скоро 90 милиона евра! Значи, зараде ипак има, и то не мале. То значи да постоји и реалан политички и економски интерес Руса да купују српске медије. Још само да се добије одговор на мистериозно питање зашто то не чине.

Што се нас у Србији тиче, јасно је да ако не знамо ко је власник медија, не знамо одакле и са којом намером долазе информације и у ком правцу може да се обликује јавно мњење у Србији. Ако је већина медија у Србији у власништву странаца из нама ненаклоњених земаља, и под контолом партија на власти које су прозападно послушничке – закључак је јасан. У Србији не постоје српски медији, тј. медији који ће изражавати и бранити интересе државе Србије. У Србији ће постојати само „страни медији“ који ће изражавати и бранити интересе – странаца.

Ако је тако, онда је ваљда боље да ти странци буду наши пријатељи – него наши непријатељи. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер