петак, 23. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Глобализација и савремени спорт
Културна политика

Глобализација и савремени спорт

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
среда, 08. август 2012.

Савремени спорт, нарочито врхунски, препознаје се као национална, али и интернационална активност која хармонично спаја та своја два различита вида испољавања и организовања. Глобални економски простор, који се све више шири у интеграционим процесима великих светских економија, има пресудну улогу у  обликовању свих аспеката модерног спорта, угрожавајући ту хармонију науштрб националних спортских асоцијација. Интернационално се фаворизује и скоро изједначава с глобалним, па у тој новонасталој неравнотежи економска глобализација намеће спорту два доминантна, пре свега економска концепта: концепт производње и концепт потрошње.

Прихватање оваквог приступа спорту подразумева постојање „спортских производа”. Ако су сами спортисти постали један од најважнијих спортских производа, следи да је спорт потпуно дехуманизован, при чему спортиста и буквално постаје роба која има своју цену на тржишту.

Учествовање у врхунским такмичењима подразумева крајње професионално ангажовање и позиционирање на спортском тржишту, где спортиста има одређену комерцијалну вредност, а то је битна карактеристика производа. На својеврсној људској берзи су млади спортисти с добрим прогностичким показатељима, а поготово високо котирани су искусни спортисти. Постоји апсолутна паралела с тржиштем сировина, полуфабриката и готових производа у спорту, који чине процену комерцијалне тежине сваког клуба, те представљају највеће ставке финансијско-материјалног пословања.

Поред спортиста, по многим ауторима, главни спортски производ јесу сама такмичења и резултати који се на њима постижу. Код нас овакву тврдњу заступају проф. др Ненад Хавелка са Филозофског факултета у Београду и проф. др Љубиша Лазаревић са Високе спортске и здравствене школе у Београду. Комерцијализација такмичења постала је неминовност сходно самом броју надметања у разноразним спортовима, од малих локалних сусрета и националних првенстава и купова, преко великих регионалних и континенталних турнира и смотри (нпр. Медитеранске и Панамеричке игре), затим елитних светских првенстава и купова, до мегатакмичења попут Универзијаде и Летњих и Зимских олимпијских игара.

У савременом спорту целокупни клупски рад добија своју верификацију на такмичењима. С обзиром на глобални карактер врхунског спорта, спортска верификација истовремено је и тржишна. Тржиште одређује комерцијалну вредност свега у спорту – од цене улазнице за такмичења, преко разних предмета с клупским симболима и бојама, до цене трансфера појединаца, пре свега спортиста, а затим и тренера и осталих стручњака – лекара, физиотерапеута, спортских психолога, нутрициониста итд. Узгред, асортиман производа на спортском тржишту врло је разноврстан, уз умреженост на стотине хиљада малих, средњих и великих спортских организација – „произвођача” спортских програма и услуга. Те услуге, као врста спортског производа, разноврсне су колико и потребе оних којима су намењене и који их користе.

Такмичења анимирају широке слојеве љубитеља спорта у лику публике и навијача, који су, у ствари, новоформирани „потрошачи спорта”. Термин „љубитељ спорта” постао је део непрофитне прошлости спортских игара. С популарношћу такмичења, појединаца и тимова, линеарно расте и потражња спортских производа, јер је све више публике на стадионима и у разним спортским објектима широм света. Поред тога, радио и ТВ преноси, интернет и штампа, поготово тзв. спортска штампа, повећали су ширину спортског тржишта у размерама које су доскора биле непознате и невероватне. Ангажовање страних спортиста у оквиру националних такмичења у Северној Кореји изузетан је пример који потврђује ову тврдњу.

Међутим, парадигма производња – потрошња није остала само у оквирима елитног или врхунског спорта, где је најизраженија и најразноврснија, већ исте или врло сличне форме комерцијализације видимо и у тзв. стандардном спорту. Модел је суштински потпуно исти, било да је реч о бесплатној опреми, храни, стипендијама, награди од 100 евра месечно за тренирање и учествовање на такмичењима, до фантастичних 500.000 евра недељно у облику „плате“ разних фудбалера у великим и пребогатим клубовима.

Клубови лако могу да купују и продају спортисте и спортске стручњаке, понајвише тренере, јер је савремени спорт постао универзалан зато што је све што се тражи за успех потпуно исто у било којем крају света. Тако настају спортски и комерцијално-профитабилни тимови који су и сами „глобализовани”. Шпански фудбалски клуб „Барселона” јесте спортски колектив где играју или су играли фудбалери из великог броја држава са свих континената, који играчки и комерцијално-профитабилно вреди више од већине националних репрезентација. Није стога случајно што, као једна од водећих светских „спортских мултинационалних компанија”, тај клуб на својим дресовима не рекламира само „праве” водеће светске мултинационалне компаније („Тошиба”, „Опел”, „Сименс” итд), већ чак и светску организацију као што је УНИЦЕФ. Уз тако глобализован клуб, потпуно природно, иде и озбиљна светска организација за бригу о деци.

Комерцијализација је постала лице глобализације спорта самим тим што је спорт изашао на светско тржиште и изложио се утицајима сила које тамо владају. Данас су изградња спортских објеката и производња реквизита и опреме постали значајни сектори националних економија, али и глобалне економије. Атрактивност инвестирања у такве привредне пројекте тесно је повезана с масовношћу спорта, коју показује број активних спортиста и величина заинтересоване публике. Ту је и продуктивност спорта изражена у броју и квалитету такмичења, оствареним спортским резултатима, имиџу и броју популарних елитних такмичара. На крају, имамо оптимистичке процене економских стручњака и инвеститора у погледу степена сигурности улагања и вероватноће остваривања знатног профита.

Популарност спорта, клубова и појединих спортиста, као и учествовање на великим такмичењима, допринело је појави новог облика финансијског ангажовања великих фирми – спонзорства, које постаје значајан извор прихода спортских организација. Приход од спонзорства и реклама за поједине спортисте, клубове или савезе три пута је већи од осталих прихода. Стога није редак случај да велике фирме повећањем спонзорског улога преотму спортисту или спортски клуб од конкурентске фирме (на пример уговором о дугогодишњој сарадњи). Овакви случајеви су, нажалост, постали свакодневна појава и предмет расправа, а често и конфликата између спортиста или клубова и фирми.

Тај тренд промена у савременом спорту подигао је ниво аспирација привредника и политичара који у спорту, још и више него раније, виде погодно средство за остваривање циљева који су по својој природи изван спорта и апсолутно страни аутентичним спортским актерима.

Из спортске перспективе, промене које у савременом спорту настају са све већом комерцијализацијом и на њој заснованом професионализацијом, нису једнозначне. Чињеница је да су „изворни спорт” и аутентична спортска продукција јединствена социокултурна и психосоцијална појава. Спорт је данас, као и некад, израз или огледало културе и вредносног система свог друштвеног окружења, врло важан агенс социјализације нових генерација, али и нешто више од тога: он, једноставно, мења постојеће и ствара нове културне обрасце и вредности. Чак и у овој данашњој „технологизацији спорта”, када спортске активности називамо „продуктима и услугама”, спорт мора да остане јединствен у ономе што реално значи за људе – да буде хумана и етичка категорија људских активности. У противном, изгубиће душу и изворни смисао.

У психолошком смислу, комерцијализација и професионализација као део глобализације спорта јесу одвојени процеси, иако се у многим тачкама додирују и узајамно подржавају, директно условљавајући чињеницу да савремени спорт постаје све више и више пословна и комерцијална делатност, те да је све мање и мање оно што је некад био: игра и забава.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер