понедељак, 19. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > О психолозима у политици
Културна политика

О психолозима у политици

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
недеља, 08. јул 2012.

У Краљевини Југославији професија психолог се тек назирала, па психолога није ни било у политичком животу. Први разлог, и то мучан, за сусрет психолога с политиком у ФНР Југославији био је Информбиро 1948. године. Психолози који су осуђивани због тога су били: Јован Митић (завршио психологију после робије), Велимир Филиповић (пре рата завршио краљевску војну академију, а психологију после робије), Галиб Сулејмановић (на робију отишао као студент, један тих и по нарави благородан човек који је, изгледа, до краја живота веровао у неку своју слику о Совјетском савезу као у неку утопију), и напослетку Никола Богдановић из Црне Горе.

Студентске демонстрације 1968. биле су „прослава” двадесетогодишњице Четрдесет осме, у којој су, као чланови Савеза Комуниста Југославије, учествовали Иван Ивић, Радојица Бојановић, Бора Кузмановић, па и Жарко Кораћ..

Деведесетих година прошлог века, уз вишестраначки живот долази и нова генерација психолога који се ангажују у политици као опозиционари. Неки оснивају или учествују у оснивању нових странака (Кораћ – Социјалдемократска унија, Жарко Требјешанин – Српска либерална странка, Кузмановић – Демократски центар). Неки су само чланови странака, с нижим или вишим партијским функцијама (Мила Алечковић Николић, Тинде Ковач Церовић члан ГО ДС), с краћим партијским стажом (Алечковић, Требјешанин) или дужим партијским стажом (Борис Тадић, Александра Јанковић, Кораћ, Кузмановић). Неки или неке биће на државним функцијама а да при том нису ни у једној странци (Мирјана Васовић – помоћник министра за образовање и културу СРЈ, Љиљана Баћевић – амбасадорка Србије у Грчкој).

Борис Тадић, као министар одбране, па затим и дугогодишњи председник Србије, али истовремено и Демократске странке, и Жарко Кораћ, као једнодневни вршилац дужности премијера (17 – 18. март 2003) и дугогодишњи помоћник премијера Србије учинили су Србију, колико је мени познато, јединственом државом на свету, јер су јој се „десили” психолози на највишим државним функцијама.

Шта јавност мисли о нашим политичарима, па и психолозима међу њима, углавном знамо. Учинила ми се вредном идеја да сазнамо шта психолози мисле о колегама који су политички ангажовани, па смо почели мини анкету (непосредно пре другог круга избора), са само два питања која се тичу разлога и мотива укључивања психолога у политички живот и оцене квалитета њиховог политичког рада (шта су добро, шта лоше, а шта недовољно добро урадили као политичари).

Александра Јанковић, Мила Алечковић, Мирјана Васовић, Жарко Требјешанин и Бора Кузмановић били су захвални и компетентни саговорници у овој причи. До Бориса Тадића се, једноставно, није могло доћи, Тинде Ковач Церовић није ни одговорила на мој позив.

Мирјана Васовић поставља основно питање да ли је постотак психолога који су ангажовани у политици у нас знатно већи од постотка других професија (економиста, правника, социолога и слично), а Требјешанин каже:

„Психолога у политици има мало у односу на њихов број у Србији, и сви су у различитим странкама. Ако у Србији има две до три хиљаде психолога, а сваки хиљадити је нешто познатији у политици. У односу на друге професије, то је веома мало. У Скупштини има далеко више правника, економиста, лекара. Некад чланови опозиционих странака, од 2.000 су на власти, или у странкама при власти.”

Међутим, ако се у обзир узму и локални ниво и ранија времена, Бора Кузмановић сматра да је знатан број психолога ангажован у политици и каже:

„Нисам сигуран да има много заједничког међу њима. Сви смо ми посебне индивидуалности, често и с различитим идеолошким уверењима. Можда смо осетљивији на људске проблеме, и можда смо мало толерантнији, али и ту има изузетака. Нисам сигуран да је претерано уопштавање оправдано.”

Мотивација појединца за политичко ангажовање и активизам, како наводи Мирјана Васовић, различита је и подразумева како личне особине и вредности (тежња за моћи, угледом и друштвеним престижом, активизам, амбициозност, компетитивност), тако и инструменталну вредност одређених политичких ставова у данашњим друштвеним околностима, када живимо у „економији оскудице“, а истовремено се „власт ваља улицом“ (то подразумева просту корист, лукративност, функционалност за постизање „опипљивих“ друштвених награда).

Наводећи разлоге уласка психолога у политику, Жарко Требјешанин не мисли да су у политику улазили из приземних разлога, због привилегија, већ зато што сама професија, слично социолозима и социјалним радницима, не оставља људе равнодушним према неким питањима од општег интереса. Социјална психологија, као грана психологије која се најбрже развија и има најинтересантнија достигнућа, добра је основа за бављење политиком. Требјешанин наглашава следеће:

„Бора Кузмановић је, као социјални психолог, требало да има ту потребу да се активно укључи у политику. То ми је с те стране разумљиво, па бих очекивао чак и више психолога у политици него што их има.”

Требјешанин се у политици кратко задржао, „увидевши”, како сам каже, „да то није за њега”, и вратио се на факултет.

Мила Алечковић износи своје мишљење:

„Психолози, под условом да нису корумпирани људи, имају природну предност у бављењу политиком, јер познају законе људске психе и законе могуће манипулације, што је врло важно будући да је данашња светска политика (мислим на тзв. искључиво финансијске демократије у којима је народни референдум укинут), нажалост, готово увек чиста манипулација (то јест чиста психологија, или психопатологија), у којој некадашње одреднице лево-десно више не значе ништа...Ако под политиком не сматрамо употребе и злоупотребе друштвених положаја, онда могу рећи да се политиком бавим од времена студентских дана.”

Мила Алечковић  била је у политици непуних годину дана као члан ДС-а, уочи распада СФРЈ, и онда се вратила академском позиву.

Александра Јанковић почела је активно да се бави политиком још 1991. године, што образлаже на следећи начин:

„Немам права да останем по страни, да паметујем из фотеље и изигравам 'негованог' дисидента. Могло би се рећи да сам у политику ушла када је политика ушла у живот сваког од нас. На питање зашто сам, као психолог, ушла у политику, одговор је једноставан: по природи свога посла и опредељењу да сагледају људске проблеме и помогну да се промени незадовољавајуће стање, психолози природно налазе и своје место у политици... Психолози уче комуникационе технике и пролазе едукацију која им омогућава да пажљивије саслушају другог, покажу стрпљење и разумевање за његов проблем, уз спремност да помогну онолико колико је у њиховој моћи.”

Бора Кузмановић почео је да се бави политиком још као студент.

„Већина нас била је левичарски оријентисана – трагала је за неком варијантом хуманијег, аутентичног социјализма, 'социјализма са људским ликом', како се у то време говорило. У том трагању и критикама, први озбиљнији сукоб између студената и власти избио је 1966. године, пошто је на Филолошком факултету одржан протест против рата у Вијетнаму... У тзв. студентским догађајима 1968. учествовао сам већ од 2. јуна увече, када смо се сукобили с полицијом – најпре код Радничког универзитета, а потом, у мрачној ноћи, код подвожњака, где је на нас пуцано. Као последица таквог опредељења уследиле су казне – Ивић, Бојановић и ja су искључени смо из СК.”

Студент левичар се касније, као професор, окренуо демократским странкама, чак је покушао да оснује Југословенски демократски центар, у чему га је спречио Зоран Ђинђић. Био је посланик ДС у Скупштини Србије и члан Извршног и Главног одбора ДС. У саставу ДОС-а био  је посланик у Скупштини СРЈ. Као члан Социјалдемократије, безуспешно је покушао да уједини странку са СДУ колеге Жарка Кораћа. Није се кајао ни због одласка из политике, ни због учешћа у њој. Каже да је то било значајно искуство за њега као социјалног психолога:

„Видео сам како ствари изгледају изнутра. О тим више тамним него светлим странама могла би се испричати посебна прича. Када ме питају зашто сам мењао странке, одговарам: да оне не би промениле мене, да сачувам своја уверења и нека морална начела. Странке често прагматично мењају своју политику, али не тако ретко и најтемељније принципе.“

Ако поставимо питање шта карактерише и какав утицај има политичко ангажовање психолога у нашем политичком контексту, добијемо одговоре који досежу разнолико до дубоких нивоа употребе и, нажалост још више, злоупотребе психологије и психолошких знања у нашем политичком животу.

Будући да се кратко бавио политиком, Жарко Требјешанин је на ту тему, а посебно о Борису Тадићу и Жарку Кораћу, рекао следеће:

„Борис Тадић је баш имао прилике да се покаже као политичар. Мислим да је побољшао слику о Србији у свету користећи и дипломатске и психолошке вештине. Допринео је да се запате демократске вредности у нас. Човек који се залаже за демократију и сам мора да буде довољно толерантан... С друге стране, Тадић је многе ствари могао да уради боље и надам се да је и он схватио да ће његова странка морати да се мења“.

Требјешанин наставља:

„У многим стварима не могу да се сложим с колегом Кораћем. Био ми је много ближи док је припадао опозицији. Ја уопште не знам ко је у тој странци. Не знам, искрено, ниједног човека. Могу, као колега, да будем задовољан што је био потпредседник Владе, али његову странку не само да не познајем, него се бојим да мало ко уопште познаје ту странку, њен програм, колика је њена снага, да ли уопште има Главни одбор. Ми знамо његово мишљење и ничије више, тако да на неки начин може да се стави знак једнакости између странке и њега.“

 Мила Алечковић је, живећи у Француској, учествовала у кампањи Сеголен Ројал и била члан клуба пријатеља Доминика де Вилпена. Припадник је антиглобалистичке оријентације од самих њених почетака. На претходним изборима у Русији била је слободни посматрач председника Путина, окупивши политички ангажоване независне европске интелектуалце. Радила је на „повезивању српског расејања с најобразованијим људима у свету и са светским геополитичарима, борећи се против носталгичног провинцијализма, а за политичко образовање наше дијаспоре по моделу Јерменског, Грчког или Кинеског конгреса.

„Преко покрета жена 'Анти-Нато Женес', као председница, повезала сам се са свим антинато покретима у свету. У Србији никад нисам учествовала ни у једној власти”, истиче Мила Алечковић.

Ипак, она мисли да је најбоље што је урадила у политици то што је написала стотине текстова о односу политике и психологије на свим светским сајтовима и на мноштву језика. Коментаришући политички рад колега психолога, каже:

„Иако ценим мајку досадашњег председника Србије, управо као особу из нашег заната, о његовом раду у политици мислим све најгоре. Ја иначе у политици не верујем људима који пре тога нису имали било какво дело.”

Говорећи о свом раду у политици, Александра Јанковић истиче:

„Била сам посланик у два мандата, од којих је један био 'скраћен', од 1992. до 1993, а други до 1996, када сам, због извесних размимоилажења у ставовима, напустила и странку (СПО) и политику. Двехиљадите сам ушла у Нову Србију… После месец дана боравка у парламенту, схватила сам да је мој поновни улазак у политику био тек тријумф наде над искуством, те сам се вратила на психијатрију, за коју сам сматрала да представља значајно здравију атмосферу од скупштинске. Но када се политика на најдрастичнији начин поново умешала у мој живот, тако што сам посао аутора и водитеља емисије 'Саборник' изгубила по политичкој процени врхушке РТС-а, опет сам ушла у фронталну борбу као посланик Нове Србије од 2008. до 2012.

Мислим да је оно што сам добро урадила везано за подизање свести о важности исправног дефинисања нашег националног и духовног бића. Искрено верујем да су Срби велики народ, огромних потенцијала, и заиста сам непоправљиво заљубљена у Србију. Жао ми је што нисам могла више да помогнем и што сам и сама морала да се повучем пред окошталим медиокритетским политичким структурама. Што се других колега тиче, њихов рад нисам пратила довољно да бих могла да га проценим. Са изузетком, наравно, Бориса Тадића, о коме сам сасвим довољно говорила у свакој прилици. Да сам на његовом месту, тим пре што сам психолог, саму бих себе послала у историју, како би Србија имала будућност.”

О Тадићу је у једној прилици рекла:

„Он је човек пројекат, кога су изабрали светски моћници, а подржали домаћи тајкуни. Он, једноставно, одговара прототипу модерног политичара. Пре свега има физичке предиспозиције, лепо изгледа, па се допада домаћицама. Чак је и Ђинђић својевремено говорио да му личи на барбику, а Берлускони га је назвао Џорџом Клунијем… Највећа холивудска звезда у Србији управо је њен председник Борис Тадић.”

Бора Кузмановић о колегама и Тадићу каже следеће:

„Успешност психолога у политици је различита, зависи и од појединца и од неког сплета околности, али и од критеријума успешности. У првом периоду ангажовања радио сам оно што сам желео, са уверењем у исправност свога деловања и са спремношћу да трпим последице, што се и десило. У другом периоду био сам ужасно незадовољан не само стањем у друштву него још и више односима у странкама, где није било ни другарства ни унутарстраначке демократије, о чему се врло мало прича, није било ни солидарности. Сусретао сам се с већом себичношћу него раније, с бескрупулозном борбом за моћ и привилегије, с хипокризијом. Схватио сам да те ствари иду уз професионалну политику, да се ја ту не осећам угодно, а ипак сносим део одговорности за лоше друштвене токове, да својим присуством покривам нечије лоше и штетне потезе и – повукао сам се. У погледу прагматичне политике, нисам био успешан. Свакако да је у тој прагматичној политици најуспешнији Борис Тадић. Почео је такорећи ни од чега, из неког другог ешалона ДС, и остварио то што је остварио. Таква прагматична политика подразумева и разне људске и моралне цене.”

Тинде Ковач-Церовић, државни секретар у Министарству просвете, самозадовољни је носилац посла око реализације стратегије реформе школства, за коју Требјешанин каже да је у целости добра, али и да ту има има много ствари које му се не допадају.

Ако одемо мало даље од еснафске теме, чућемо како је проф. др Мијат Дамјановић, бивши декан ФПН-а у Београду, својевремено изговорио тешку и пророчку реченицу:

„Чињеница је да ниједна реформа образовања у овој земљи није успела.”

Проф. др Александар Липковски, бивши проректор Београдског универзитета и помоћник министра просвете за високо образовање, тврди да је реформа просвете после Петог октобра била политичка реформа и да увоз реформе просвете долази из више центара Запада, али да у ствари потиче из мондијалистичког круга чији је извршилац за источну Европу Џорџ Сорош. Александар Липковски директно оптужује Тинде Ковач за скандалозне промене које ће коначно упропастити и средње и високе школе у Србији.

Мирјана Васовић сумира тему следећим речима:

„Психологе, у нас, као браншу, карактерише нека врста 'експертског елитизма' (као што је то случај и с лекарима), који се често манифестује у мистификацији овог позива. Било да то потиче од самих психолога, или их људи тако доживљавају, влада опште мишљење да они имају одговоре на сва питања. Тај 'психолошки редукционизам' постаје делотворан посебно у ситуацији када ни обични људи, а ни политички експерти и аналитичари, не могу да објасне сложене и веома конфузне (а по друштво погубне) ствари и догађаје који се одигравају на политичкој сцени (таквих је у нас подоста). Тада се, уместо анализе политичких процеса и институција, посеже за тумачењима из области индивидуалне психологије; објашњења се траже у личним карактеристикама, мотивима и, најчешће, у  индивидуалној патологији политичких актера. Узроци стања у друштву не приписују се политичким, историјским, економским и другим околностима и утицајима, већ се у целости приписују личним особинама политичара, пре свега негативним. Ту је један број наших психолога нашао добру инспирацију за политичко деловање и не мање добро ухлебљење. Наиме, оваква индивидуалистичка интерпретација политике најчешће служи у сврху политичке пропаганде – пре свега у сврху сатанизације политичких ривала и противника.

Неки психолози користи стручно образовање на тај начин да своје 'политичке анализе' темеље на клиничкој, психијатријској аргументацији. Уместо примене важећих модела из области социјалне и политичке психологије, које би требало да знају и којима је могуће тумачити неке феномене политичког опредељивања и понашања(наиндивидуалном иколективном макронивоу), они дају тумачења политичких процеса постављајући дијагнозе 'на даљину', без икаквог стварног увида у индивидуалне мотиве и психолошка стања анализираних политичких актера. То значи да политичка опредељења политичара или неке њихове политичке одлуке не процењују са становишта корисности или штетности по друштво и државу (за такво нешто они нису ни квалификовани), већ их, злоупотребљавајући струку, приписују индивидуалној патологији и поремећајима карактера. При том, јасно манифестују своје страначко опредељење (партијност, пристрасност, навијање за једну – пре свега властодржачку страну, тј. заговарање официјелне политике), што је у супротности са захтевима професионализма. Такође, они који су ангажовани као експерти у министарствима често подређују критеријуме стручности политичким критеријумима, критеријумима 'политичке коректности', тј. ономе што је у датом тренутку политички пожељно и опортуно. Производ тога је да свако тумачење и предлог за решење проблема који се односе на свакодневну, практичну политику подижу на идеолошки ниво. Стручно и научно знање претварају у догму. На тај начин психолози злоупотребљавају своју експертску моћ, покушавајући да је преточе у политичку. И стога, психологизација политике коју је могуће разумети и опростити када је реч о обичном човеку, у случају психолошке бранше, тражи јасан етички суд и осуду.“

РЕГИСТАР ИМЕНА:

- Проф. др Мирјана Васовић, Факултет политичких наука, Београд, предмет: социјална и политичка психологија;

- Проф. др Мила Алечковић Николић, Академија за дипломатију и безбедност, предмет општа психологија;

- Доц. др Тинде Ковач-Церовић, Филозофски факултет, Београд, предмет: педагошка психологија;

- Др Љиљана Баћевић, Институт друштвених наука – Центар за политиколошка истраживања и јавно мњење, Београд;

- Александра Јанковић, психолог, завршила Филозофски факултет у Београду, радила у здравству;

- Проф. др Иван Ивић, Филозофски факултет, Београд, предмет: развојна психологија;

-Проф. др Радојица Бојановић, Филозофски факултет Београд, предмет: психологија међуљудских односа;

- Проф. др Бора Кузмановић, Филозофски факултет Београд, предмет: социјална психологија;

- Проф. др Жарко Требјешанин, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Београд, предмет: општа психологија са психологијом личности;

- Доц. др Жарко Кораћ, Филозофски факултет, Београд, предмет: психолошке школе и правци,

- Борис Тадић, психолог, завршио Филозофски факултет у Београду, магистар, професор психологије у Првој београдској гимназији.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер