среда, 11. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Културна политика

47 Ронина и Срби

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
петак, 14. фебруар 2014.

У биоскопима широм Србије и Републике Српске се ове зиме приказује филм Карла Ринча „47 Ронина“, са Кијану Ривсом у главној улози. У филму „Универзал пикчрса“, који траје два сата, поред Ривса, запажене улоге играју и познати јапански глумци Хиројуки Санада (Кураносуке Оиши), Ко Шибасаки. Таданобу Асано, Ринко Кикучи и Џин Аканиши (Ћикара Оиши). Сценарио за овај историјски акциони филм са „испадима“ у научну фантастику, зачињену митским зверима и чаролијама мењања облика, написали су Крис Морган и Хосеин Амини. О чему филм говори?

О одбрани части, о достојанству, верности, праведности, храбрости, освети и поштовању моралних начела. Сценарио је базиран на истинитој причи, веома познатој и поштованој у Јапану, о освети 47 самураја за смрт њиховог господара која се завршила њиховим колективним самоубиством. Својеврсна трагедија 47 Ронина је с временом постала једна од најпопуларнијих тема у јапанској уметности уопште, а Ринчов филм је прво уметничко дело западне културе која се тиме бави.

Овај изузетан чин феудалних јапанских ратника је после само две седмице фебруара 1703. претворен у „кабуки“ и „бунраку“ позоришне представе, које су власти убрзо забраниле. Међутим, подаље од Токија, у Осаки и Кјотоу су ипак игране врло сличне представе. Преко Филипина, Маниле, прича о 47 Ронина је почела да се шири по читавој Азији.

Да би могла без цензуре (део о понашању власти) да се игра скоро 50 година после самог догађаја, аутор најпознатије представе тог доба, из 1748. године, Такеда Изумо је сместио радњу у 14. век. Та поставка је и дан-данас врло популарна у Јапану и игра се са малим адаптацијама већ више од 250 (!) година.

47 Ронина су врло брзо постали једна од најпопуларнијих тема за „ukiyo-e“, специфично средњовековно јапанско сликарство на дрвеним плочама, које су прославили велики мајстори Хирошиге, Кунисада, Хокусаи, Утамаро, Тојокуни, Јошитоши и Кунијоши.

У Јапану је снимљено шест играних дугометражних филмова о 47 Ронина. Први још пре 100 година (!), између 1910. и 1917.

За потребе „пумпања“ патриотско-ратног морала, милитантне власти Јапана су 1941. наручиле снимање филма о 47 Ронина који је приказан у биоскопима недељу дана пре напада на Перл Харбур. Интересантно да овај филм, као део јапанске ратне пропаганде, није могао да се прикаже у САД све до седамдесетих година прошлог века.

Легенда јапанског филма Тоширо Мифуне је глумио у филму о Ронинима 1962. (који је био релативно пријемчив за западну публику). Мифуне се појављивао касније у неколико телевизијских верзија ове исте приче.

Најозбиљнији филм о 47 Ронина на јапанском језику је снимио 1994. Кон Ићикава. Главну улогу је глумио познати глумац Кен Такакура. Уз много награда и номинација у Јапану, филм је убрзо приказан у Европи, на 51 интернационалном филмском фестивалу у Венецији, по специјалном позиву организатора, добивши сјајне критике, али се није приказивао по биоскопима.

После „кабуки“ и „бунраку“ позоришних представа, „ukiyo-e“ сликарства, дугометражних играних филмова и на десетине телевизијских серија, прича о 47 Ронина је 1997. у Токију изведена и као опера, убедљиво и свеобухватно показујући снагу специфичне етике чина саможртвовања верних самураја која неуморно храни јапански дух већ више од 300 година.

Западни свет је за 47 Ронина сазнао 1822. из књиге „Илустрације о Јапану“, Ајзака Титсинга, амбасадора Холандије, који је живео и радио у Јапану 80 година после освете верних самураја.

Филм Карла Ринча се приказује широм света од 25. децембра прошле године, у британско-мађарско-америчкој копродукцији. Квалитет филма је у различитим културним срединама другачије доживљен и оцењен, али је у сваком случају први пут заинтригирао светску, па и нашу јавност, причом о 47 Ронина.

47 РОНИНА

Средњовековни Јапан је био царевина, феудална држава којом је владао „Шогун“, најмоћнији војсковођа који је често имао већа овлашћења и од самог цара. Потчињени феудалци („даимјо“) су према Шогуну имали војну обавезу „санкин котаи“, која је подразумевала церемонију поздрављања и прихватања Шогуна и његових званичника, даривање одређеним поклонима и уступање одређеног броја својих војника („самураја“) за Шогунову војску.

На западном делу Хоншу острва су великаши Камеи и Асано Наганори 1701. требали да сачекају и поздраве шогунову свиту коју је предводио Кира Јошинака, носилац високе титуле „Козуке-Но-Суке“ као главни организатор протокола и церемонија у опхођењу према Цару и Шогуну. Уместо да младог феудалца Наганорија учи само протоколарним стварима, Кира је, незадовољан поклонима које је добио, тражио још, отворено захтевајући мито. Асано одбија да му да новац, увређен Кировим ниподаштавањем вредности поклона које је добио. Природно непристојан и арогантан, навикнут на корупцију, Кира почиње да вређа и понижава Наганорија називајући га „сељачином без манира“. Дотле стоички подносећи све увреде, Асано, иначе врло моралан „конфучијаниста“, губи контролу и усред царског дворца Едо потеже бодеж тешко ранивши Киру, посекотином по лицу. Стража их брзо раздваја, и Кира остаје жив.

Како је у оквиру Едо замка било забрањено било какво агресивно понашање, па није смео да се потеже ни самурајски мач „катана“, Асано је практично извео самоубилачки чин. Казна за напад је била „сепуку“, ритуално самоубиство, на западу познатије као „харакири“, које је Асано храбро извршио. Уз казну за извршиоца, обавезне су биле и драконске казне за чланове породице, одузимање имања и робе, растурање личне војске њиховим рашчињавањем. Самураји су постајали „Ронини“ (у преводу са јапанског – „људи таласи“), ратници без господара

Оиши Кураносуке Јошио, главни Асанов саветник и заповедник његових самураја, је одмах склонио господареву породицу на сигурно, пре него што су стигли државни чиновници да буквално затворе, тј. преузму Наганоријев замак по „бакуфу“ (државним казненим) правилима.

Не само да је да је верни Оиши сачувао Асанову породицу и део иметка, већ је и организовао самураје да убију Киру, да се освете за смрт господара. Асано је имао више од 300 самураја, који су без њега постали „Ронини“, самураји без господара, што је била велика деградација ових ратника у Јапану. Нису могли, или врло тешко, да служе неког другог господара, па би их као „Ронине“ људи изнајмљивали да се боре за њих, као плаћеници, неки би радили као занатлије, трговци, земљорадници. Са Оишијем је, после међусобне заклетве, у освету пошло 46 „Ронина“, знајући да је казна за такво дело – смрт.

Иако су били под присмотром, да би заварали владине службенике, који су их пратили и „шпијунирали“, распршили су се по Јапану, напуштајући своје породице, радећи све и свашта. Неки су се и разводили, спасавајући тако животе својих супруга (па и своје деце), да оне не морају да имају обавезу да изврше ритуално самоубиство као и њихови мужеви, после планираног Кириног убиства. Саможртвовање жена самураја, женски „харакири“ се називао „Ђигаи“. Да би им тело остало достојанствено и после одласка у смрт, женама су биле, у јапанском седу на коленима, везане ноге. Посебним мањим бодежом („танто“), истим којим би мушкарци себи засецали стомак, оне су једним покретом пресецале себи југуларну вену (v.jugularis externa) на врату. То би чиниле да прате супруга самураја у чину очувања части породице, или да после изгубљених битака својих мужева спрече да буду силоване.

Оиши је, као најсумњивији, морао и највише да се претвара да је постао пијанац, да посећује јавне куће, чак се и преселио у Кјото. Да би био што уверљивији, стварно би се напијао, па се десило да га је једне ноћи, док је пијан лежао на улици, извређао неки човек. Врло љут због самурајевог пијанчења, што је доживео као немање храбрости да освети свог господара, човек га је шутнуо ногом у лице и пљунуо га. У средњовековном Јапану самураји су били заиста посебна ратничка каста. Додирнути лице ових ратника је била велика увреда, а камоли ударити га, и то ногом. А тек пљунути у лице. Оиши је све то истрпео, знајући шта је циљ таквог његовог понашања.

Недуго после овог инцидента, Оиши се развео од своје жене, да би сачувао породицу. Када је сину оставио да бира, да иде са мајком и сестром или да се бори са њим, млади Ћикара је остао уз оца.

Други Ронини су прерушени као радници и трговци упознавали Кирину кућу и људе који га чувају. Један је отишао тако далеко да је оженио ћерку градитеља куће, да би се домогао њених планова. Када су сазнали све што им треба, одлучили су се за напад после 21 месеца чекања и живљења неких других живота.

Био је уторак, 30. јануар 1703. године. Иако ратнички кодекс самураја „бушидо“ не препоручује, али и не брани убиства небораца, Оиши је својим верним саборцима изричито наредио да поштеде жене, децу и беспомоћне. Уз снежну вејавицу, пред јутро, 47 Ронина је упало у Кирину кућу. Мада се добро крио, пронашли су га. Оиши је, поштујући његово дворско звање клекнуо на колена пред њим, рекавши му да су дошли да освете свог господара Наганорија, и понудио му да он, исто као и његов господар, изврши „сепуку“ и ипак часно оде у смрт. Кира је преплашен, дрхтећи од страха, ћутке клекнуо на колена и – одбио понуду. Оиши му је одрубио главу и Ронини су кренули тамо где су морали.

Иако је тек свитало, вест о Кирином убиству и извршеној освети се брзо ширила. Носећи Кирину главу на Асанов гроб у храм „Сенгаку-ђи“, 47 Ронина је поносно и одлучно корачало око десет километара, пролазећи кроз центар града. Људи су излазили на улице да их поздраве, да им се поклоне, нудећи им и храну и пиће (!). Када су спустили Кирину главу на Асанов гроб, помолили су се, оставили све паре што су имали за храм, затраживши унапред пристојну сахрану и молитву за њих.

Док су се враћали из храма, подељени у четири групе, прошли су поред стража четири великодостојника. Нико их није дирао. Предали су се сами, поштујући закон и ред у држави.

Званичници шогуната су били у дилеми. Шта радити са 47 Ронина? С једне стране су поступили по „Бушидо“ начелима, осветивши смрт свог господара, а с друге стране су прекршили закон, јер су освете биле строго забрањене, чиме су нарушили ауторитет власти. Дивећи им се, становништво је написало мноштво петиција у њихову одбрану. Као и обично, било где на свету, није се десило то што је пук желео и захтевао. Осуђени су на смрт због убиства као „Ронини“, самураји без господара. Међутим, да не би били смакнути као криминалци, да би као самураји сачували част и образ, одобрено им је да изврше „сепуку“, што је њих 46 и учинило. Оишијев син, Оиши Ћикара је имао само 15 година када је ухапшен, и тек напунио 16 на дан када је извршио „сепуку“. Сви Асанови самураји су накнадно сахрањени испред његовог гроба.

Терасака Кићиемон, 47-ми „Ронин“ је после Кириног убиства послат у Ако да јави о извршеној освети, и стицајем околности, Шогун га је помиловао. Умро је у 87. години живота и сахрањен је поред својих другова.

Супруга Онодера Јунаија, једног од 47 Ронина, такође је извршила „ђигаи“.

Гробови 47 Ронина су убрзо постали место великог поштовања и скупљања људи приликом молитви. Један од оних који је посетио гробове је био и човек из Сацума префектуре који је, испред Оишијевог гроба, молио за опроштај за своје непримерено понашање према њему, вређање, шутирање и пљување, и грешку што је помислио да Оиши није прави самурај. Онда је извршио „сепуку“ у знак извињења за своју охолост. Сахрањен је поред Ронина.

Освета и саможртвовање 47 Ронина је вратила, и каснијом формалном одлуком Шогуната, поштовање имена и поседа Асано Наганорија, али и част осталим његовим самурајима – као и посао. Јер служили су „осрамоћеној“фамилији Асано, па због тога нигде нису могли да нађу посао као ратници, већ су правили и продавали рукотворине, једва преживљавајући.

Гробови 47 „Ронина“ у храму „Сенгаку-ђи“, у Токију, су више од 300 година својеврсна школа моралног васпитања милиона Јапанаца. У храму се чувају одећа, оружје и оклопи славних самураја, којe су сами правили, да не би изазвали сумњу код власти својим изгледом. У славу „националних легенди“ који су најпознатији пример поштовања самурајског кода части, храбрости и верности, сваке године се 14. децембра у храму одржава фестивал који подсећа на овај изузетан догађај.

БУШИДО

Ратник феудалног Јапана је био дивљег изгледа. Обучен у доста тешко ратничко одело и наоружан убитачним оружјем, у сваку битку је улазио са решеношћу да се бори до краја, до смрти. Храброшћу и истрајношћу, он је своју борилачку вештину, а верност још и више, учинио бесмртним. Из данашњег угла гледано, био је у сваком погледу „професионалац“. За свој „рад“ је био награђен посебним титулама и статусом у друштву, земљом као и новцем.

Зван је „буши“ (термин који се први пут појављује у јапанској историји још 721.г.н.е, дакле пре скоро 1300 година), док се термин „самурај“ обично употребљава за означавање типа бушија из периода Муромаћи (1392 – 1573), чији почетак коинцидира са временом Косовског боја 1389. Бушијев систем вежбања је био познат као „бугеи“ – „ратничка вештина“. Бугеи су основани и развијани у традиционалним, породично организованим групама званим „рју“. Окренути и предани породици, ратници су примарно из ње носили осећај верности и припадности, који је у послу којим су се бавили развијен до апологетике припадности њихових живота својим господарима, а тиме посредно и држави, чији су симболи, као део државног апарата и били њихови господари, Заклетва на верност је давана доживотно.

„Нећемо умрети мирно, али ћемо умрети поред нашег господара. Ако идемо у мора, наша тела ће покрити вода, ако идемо у поља, преко наших беживотних тела трава ће расти.“

Самураји нису били само „војници за једну употребу“, јер су поред борилачког образовања учили и аранжирање цвећа („икебана“), церемонију пијења чаја, калиграфију, „хаику“ поезију, философију и сликање, чиме су се дефинисали као смирени и поверљиви ствараоци истовремено изузетне срчаности али и високе образованости и моралности. Током Камакура периода (1185 – 1333), концепт верности и храбрости постаје све важнији. Ратна правила која је написао Јоримото доносе прве моралне стандарде који као кодекс феудалне етике достижу националну свест Јапана око 12. века. Ратнички кодекс Муромаћи и Азући-Момојама (1573 – 1600) није имао посебан назив којим би се препознао, али је израз „кјуба но мићи“ („пут лука и коња“) био њихово изједначавање са концептом који је касније назван „бушидо“ - „пут ратника“ ( од „буши“ ратник и „до“ пут).

Бушидо или „ратнички пут“ је, у ствари, био природан развој вековног војничког искуства, који се сумирао из јапанске културе спојене са етичким и философским утицајима Азијског континента. Философски корени бушидоа су понајвише конфучијанизам, таоизам и будизам. Рани развој бушидоа усваја и шинто идеје, врло блиске конфучијанском моралу који се односио на верност и поштовање предака. Таоизам бушиду доноси примат неговања тела а не ума, што је посебно важно за вежбање борилачких вештина, а будизам, између осталог стоичко владање собом када се човек сусреће са недаћама“. Жене нису биле третиране другоразредно, већ се од њих тражило да покажу исту храброст и верност као и мушкарци.

Бушиима је дат статус друштвеног слоја, али су такође и натоварени оптерећењима живота који је очекиван таквим статусом.

Припадност највишим сталежима јапанског друштва и у оквиру тога апсолутно посебан статус самураја, као ратничке касте, и главног ослонца феудалне јапанске државе, су дефинисали, поред животних привилегија, и два нихилистичка друштвена механизма – „кирисуте гомен“ и „сепуку“. Наиме, званичном државном дозволом је самурајима била дата повластица за својеврсно господарење туђим животима људи из народа – „кирисуте гомен“ или „убити и наставити даље“, тј. право да неваспитаног и неучтивог човека могу да убију на месту, а да нико није смео да их омета у томе. Невероватно је, али истинито, да је само строгост ратничког кодекса спречавала дегенерисање овакве повластице у својевољност. „Сепуку“ је била друга „повластица“ самураја да једино они могу да поврате изгубљену част ритуалним самоубиством.

Бушидо никада није био писани кодекс и преношен је директно са учитеља на ученика, тј. са вође на следбенике. После четири века практичног упражњавања „ратничког пута“, тек је први Токугава владар, Иејасу, када је постао Шогун 1603. одредио статус бушија у делу „Заоставштина Иејасуа“, а Цунемото Јамамото чувеним делом „Хагакуре“ помогао рођење бушида, који као појам и као кодекс понашања ратничког сталежа Јапана (слично европским витезовима) дефинитивно одређује дела и дужности самураја од почетка 17-ог века.

Иназо Нитобе у књизи „Бушидо – ратнички кодекс“ је забележио основе Бушида, на јединствен начин, наводећи седам карактеристичних врлина и 5 главних захтева или принципа сједињених под појмом „Дођокун“, које је захтевао бушидо.

Седам врлина су:

1. Праведност, искреност („Ги“). Непоштење и преваре не чине праведност.

2. Храброст („Ју“). Врлина која је изазивала национално дивљење. Старо начело бушија каже: „Буди погођен стрелом у груди, никад у леђа.“ (И европљани имају сјај изузетности. Чувена је она изрека Спартанаца, старија од бушијевих речи: „Са штитом или на штиту“, а изненађујуће су снажне и истовремено мало познате оне речи Велшана: „Нека сва крв буде испред тебе.“)

3. Доброта („Џин“). Добронамерност и „осећање за бол“ другога.

4. Учтивост – уљудност („Реј“).Самураји су високо ценили ову врлину јер је дисциплиновала душу и усавршавала јединство тела и духа.

5.  Истина или честитост („Макото“ или „Шин“). . Самурајима је лаж била испод части и сматрало се да води ка бесрамној смрти. Истинољубивост је брат близанац праведности. То је „духовна одбрана личности заснована на поштењу“. Ово правило је дало полета изразу „Буши но ићи-гон“ који је подразумевао да је писани завет непотребан зато што је реч ратника била довољна. Од почетка отварања Јапана према свету, поготово према САД, самураји који су се бавили разним пословима су обично пропадали зато што нису тражили писане уговоре.

6. Част („Меијо“). За одбрану части су узимани или давани животи, јер је једино частан живот – живот.

7. Верност („Чуги“) или оданост, приврженост и дужност („Чу“). Самурајева оданост је била непоколебљива. Чак и када би господар био поражен, самурај не би мењао своју верност, не би је нудио другом господару.

Пет главних захтева су:

1. Верност

Верност према господару и љубав према домовини

Верност и поштовање према родитељима

Верност према себи која се огледа кроз вредноћу у животу

2. Учтивост, уљудност, културно понашање

Љубав

Умереност

3. Храброст

Стоицизам и хладнокрвност

Стрпљивост и издржљивост

Сналажљивост

4. Искреност и отвореност

Част

Праведност

5. Скромност, умереност

Чистоћа.

И европске душе могу да носе цветове са мирисом бушида. Тако, по Жан Мари Гијоу, „наша тежња за личним природно пуним и интензивним животом може нас одвести моралним нормама и држањима као што су оданост и пожртвовање за друге људе.“

Гијо каже и да “за другог човека, за сарадњу и саучешће с њим, ми такође осећамо природну потребу – у намаима више суза него што нам је потребно за сопствене патње и више радости у рeзерви него што оправдава наша сопствена срећа...Када смо сами, и уколико мислимо само на себе, ми нисмо потпуни. Егоизам је једно сужавање осиромашење сфере наших активности које води паралисању самог живота. У алтруизму, у оданости другом, наш сопствени, лични живот се узвисује, постаје богатији и пунији.“

„КРАЉИЧИН“ ПРАКТИЧНИ ИМПЕРАТИВ

Етика је термин који је Аристотел први увео у филозофију. Пошто је реч грчког порекла, није ни чудо што данашњи Срби никада нису чули за њу, па не знају шта значи. Кад не знају шта значи, онда и не могу да се понашају тако. Мислим – етички. Или морално. Код Аристотела је та реч означавала расправу о моралу, врлини, добру, срећи. Код неких данашњих Срба, политичке квази-елите посебно, означава расправу о неморалу али и делање још дубље у том истом.

Е, некада није било тако. Имали су Срби краљицу, Мајку Јевросиму која је изговорила најсажетији категорички императив српског народа, легендом њој приписан: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди бога истинитога...“

Заправо је то практични императив српског народа који захтева једнака права за све људе. Не може се рећи када је тачно настао, али у сваком случају је стар око пет векова (!). Интересантно је да настаје отприлике у време настајања Бушида у Јапану. Чињеница да није дело једног или неколицине мислилаца, већ је опште прихваћено народно предање, које се кроз векове одржало, потврђује његову ваљаност. Данашњи Срби (она иста политичка квази-елита поготово) треба само да га поштују и да по њему делају у свакодневном животу.

Да се подсетимо, јер то Србима увек треба. Према предању, њега изговара краљица Јевросима, која заклиње сина, Краљевића Марка, да праведно пресуди коме припада српско царство после смрти великог цара: царевићу Урошу или неком другом претенденту на престо Немањића, од којих је један Краљевићев отац, а остали стричеви. Краљица заклиње сина: „Марко сине, једини у мајке,

 Не била ти моја храна клета!

 Немој, сине, говорити криво,

 Ни по бабу, ни по стричевима,

 Већ по правди бога истинитога!

 Боље ти је изгубити главу,

 Него своју огрешити душу!“

Ове високо моралне речи, по неким својим одликама подсећају на категорички императив Имануела Канта. Историјски гледано, краљичин императив се јавља пре Кантовог, мада свакако није био, а могао је, да буде узор Кантовом, међутим на њихову сличност вреди указати стога што он говори о слободи и хуманој, етичкој универзалији пониклој у двема различитим и независним срединама и зато може да послужи као потврда тезе, а у даљем исходу и као основа за морално васпитање. Ова етичка универзалија се протеже до Јапана и чврсто додирује са Бушидо кодексом.

Овде ваља нагласити да појмови – слобода, хуманост, једнакоправност – заузимају веома важна места у Кантовом тумачењу императива, баш као што је случај и с краљичиним императивом.

Јер ништа се не сме прогласити за универзални закон што не води рачуна о правима других. Ех, да је Уго Чавез жив, па да поклања америчким председницима књиге, као што је умео Џорџу Бушу. И то комплет: Кантова „Критика практичног ума“,„Бушидо – ратнички кодекс“ Нитобеа и српске епске песме. Па после да дође у службену посету Србији, да нашем врлом руководству поклони исти комплет, по могућству на ћирилици, и да их онако уз пут пита да ли да и Венецуела почне да признаје Косово као државу, као што они чине, или да је и даље не признаје, као што је и ОН чинио.

Вратимо се Канту. Ниједан философ новог века, пре Маркса, није оставио толико трага у историји етике као Имануел Кант (1724 – 1804), оснивач немачке класичне идеалистичке философије. Рођен двадесетак година после легендарне акције 47 Ронина, на супротном крају планете, у другачијим друштвеним и културним околностима, он је широј публици постао познат као моралиста, као мислилац који је глорификовао моралну дужност и морални закон, постављајући човеку строге моралне захтеве, али и развијајући му веру у сопствену моралну свест, у могућност његовог моралног самоопредељења.

Чувене су његове мисли у „Критици практичног ума“:

„Две ствари испуњавају душу увек новим и све већим дивљењем и страхопочитанијем што се више и устрајније размишљање бави њима: ЗВЕЗДАНО НЕБО НАДАМНОМ И МОРАЛНИ ЗАКОН У МЕНИ.“

С васпитног гледишта, веома је значајно Кантово глорификовање осећања дужности, захтев да се та иста дужност врши ма шта говориле наше наклоности и стицај околности. Овим је Кант јако близак философском систему Бушида. Истичући ово, не смемо заборавити на злоупотребе кроз историју, па и у данашње време,јер је Немачка своје строго „схватање дужности“ испољавала као безобзирно гажење и рушење слободе и права других народа. То су бар Срби добро осетили на својој кожи. А и Јапан се није прославио у Другом светском рату.

У сваком случају, својим позивањем на универзалну моралност, Кант је поборник мира и једнакости у правди. Краљица Јевросима још и више. Несумњиво да су категорички („не треба да лажем макар ми лаж не нанела ни најмању срамоту“) и хипотетички императив („не треба да лажем ако хоћу да останем частан“), као и осећање дужности, стубови Кантове етике. Суштина пак српског категоричког императива је настајање у страдању, у данима који по својој свирепости немају такмаца у историји, када је дивљи освајач гушио идентитет читавог народа, који је ипак смогао снаге да и тада остане морално чист.

Изванредно је поучно да мајка Јевросима још пре пет стотина година не признаје „етику и правду посебних околности и било каквог одступања од једноначелног морала“. Она једноставно каже: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу!

Треба поново нагласити да овај српски категорички императив није написао један или више мислилацаца, већ га је читав један народ у данима страдања пројектовао у лик праведне мајке и вековима га одржавао као своју највећу светињу, иако није имао снагу писаних закона, па се доиста може рећи да је време показало његову ваљаност. Легенда се одржала током столећа у присуству истог непријатеља, док је Србија била под окупацијом, као што је на други начин и данас.

Упркос страшним притисцима освајача током векова српски народ није мењао своју поруку која је и универзална, али је и националног карактера. Речи мајке Јевросиме показују визију правде у старим временима која је још увек ваљана и која се може препоручити и данас, јер је у сваком случају краси зрело, аутономно-морално суђење.

Дакле видимо да етички архетип постоји у Срба. И то није проблем. Проблем је (не)делање. А питање је и где су наши „Ронини“? Изгубили се појединачно у нашој славној прошлости. Милош Обилић, Кнез Лазар, војвода Стеван Синђелић, војвода Танаско Рајић, мајор српске краљевске војске Драгутин Гавриловић, пилоти 6. ловачког пука Војске Краљевине Југославије, први народни херој (још за живота) Југославије Петар Лековић, мајор Југословенске народне армије и последњи народни херој Југославије Милан Тепић (“Синђелић новога доба“), знани и незнани припадници Војске Југославије из времена НАТО агресије 1999...А данас?...Где су?...Ово мора да је време и земља за њих, зар не? И за неке нове Марије (Бурсаћ, прве жене која је проглашена за народног хероја Југославије) ...

И за подстицајне примере. Свих којима је стало до Србије, па и Вођи. Шогуну или Вожду. И доиста, Вожд, где нам је? Неће бити да треба да нас воде три вожда, као никад до сада кроз нашу историју? А и каква су та три вожда ако су бивши комунист(и) и четнички војвода у мировању?

Прича о моралу у Србији 2014. очигледно није пријемчива прича. То је прича којој ово време није, а сва времена јесу, јер Срби у другој деценији овога века губе и главу. а и греше душу.

Озбиљна тема за есеј, за студију, за књигу, за државни акциони план. За сваког од нас понаособ. Да будемо бољи него што јесмо, јер ћемо једино тако постојати. Иначе – биће, да нас неће бити.

Није згорег подсетити на циљеве моралног васпитања, које би, с обзиром на тренутно стање нације могло да се уведе и као посебан предмет у школе, јер би требало да буде саставни и суштински део целокупног нашег васпитања. Ако се морална страна личности често изједначава са личношћу у целини, онда се и циљ целокупног нашег васпитања мора тако формулисати – васпитати моралну личност.

Морал је део друштвене свести, исто као што су и наука, филозофија и религија. Као део друштвене свести, идеологије једне класе, једног друштва, морал је увек друштвено условљен и одређен. Србија данас, каква год да је, мора да ревитализује процес и задатке моралног васпитања барем кроз три односа:

1. Однос према држави Србији, у целини, као однос према својој домовини, развијањем српског патриотизма, осећања заједништва српског народа и националних заједница које живе у Србији и развијање радних навика и дисциплине. Није згорег да се у Србији и ради више, зар не?

2. Однос према другим људима, заснован на хуманизму, који подразумева неговање „заборављених“ категорија понашања, као што су другарство, пријатељство, коректан однос према другом полу, поштовање човековог рада.

3. Однос личности према самој себи, који подразумева учење и развој моралне свести,  и то такав развој чији је циљ јединство између моралне свести, савести и понашања у свакодневном животу.

Озбиљни и неодложни домаћи задаци за сваког од нас понаособ. Од најобичнијег радника до оних који воде ову државу. Поновићу, зато што је животно важно, да будемо бољи него што јесмо, јер ћемо једино тако постојати. Иначе – биће, да нас неће бити.

Литература

1. Богатиновски Златко - „Етички принципи Карате-До-а“, СИА, Београд, 2000.

2. Draeger F.Donn, Smith W. Robert – Asian Fighting Arts. Kodansha International Ltd., Tokyo and Palo Alto, 1970, III izdanje.

3. Фунг Ју-Лан – „Историја кинеске филозофије“, Нолит, Београд, 1977, II издање

4.  Nitobe Inazo – „Bushido, The Warriors Code“, Ohara publications, Burbank, 1971.

5. Opšta enciklopedija „Larousse“ – Vuk karadžić, Beograd, 1971.

6. Павићевић Вуко – „Увод у етику“, Култура, Београд, 1962.

7. Поповић Бошко – „Увод у психологију морала“, Научна књига, Београд, 1977, II издање.

8. Сузуки Д.Т. и Фром.Е. – „Зен будизам и психоанализа“, Нолит, Београд, 1977, III издање

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер