понедељак, 23. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Три ослобођења Београда
Куда иде Србија

Три ослобођења Београда

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
недеља, 15. децембар 2013.

Aко је неки град на планети Земљи симбол живота, то је сигурно Београд, једно од најстаријих и најнеобичнијих насеља у Европи и у свету.

Ово насеље се вековима налази и опстаје на раскршћу путева који повезују западну и средњу Европу са Егејским и Црним морем и Блиским истоком, на граници Истока и Запада, где је Истоку Запад а Западу Исток, на месту судара, али и загрљаја цивилизација. Због тих судара и загрљаја Београд је био мета у чак 115 ратова, тј. сукоба у којима је страдао, али се и подизао из пепела као Феникс.

Београд није ни било лако освојити – тек је сваки трећи покушај нападача бивао успешан. Управо због тога, приликом сваког освајања града, као рефлексија победничког беса, Београд је редовно рушен, и то врло темељно 44 пута, по чему је сигурно јединствен пример у свету, нажалост. Једноставно не постоји град на планети Земљи који је толико пута разаран и обнављан као Београд!

Наслеђе Београда 21. века је Београд који је током претходног 20. века био жестоко бомбардован и разаран у пет наврата, у Првом светском рату 1914. и 1915. од стране царске Аустроугарске и Немачке, у Другом светском рату 1941. и 1944. од стране нацистичке Немачке и Американаца и Британаца као савезника, и на заласку века, али и миленијума 1999. године од НАТО пакта, најмоћнијег војног савеза у историји човечанства.

Ниједна престоница, нити било који други град у прошлом столећу није имао тако горко искуство, нити усуд да свака генерација његових становника мора да прође кроз страхоте бомбардовања и разарања свог града као Београд.

За разлику од претходних векова, када су освајачи долазили са Истока, у 20. веку су дошли, сви редом, са хришћанске стране – са Запада. Они који су вековима Београд сматрали за предграђе хришћанства, као хришћани су га разарали нимало хришћански.

Почетком прошлог века, Мајским превратом 1903, Краљевина Србија променом своје националне и државне политике постаје центар за ослобођење и уједињење свих јужнословенских народа. Србија је као јужнословенски Пијемонт постала толико привлачна свим Јужним Словенима који су живели у Аустроугарској, а који су чинили скоро половину становништва, да се моћна царевина осетила угроженом српском моћи и вољом за остваривањем јужнословенске идеје и стварањем заједничке државе свих Јужних Словена. Аустроугарска је у време пред Велики рат имала скоро 53 милиона становника на простору од близу 700.000 км2. Демографски састав је био следећи: Словени 23,5 милиона (45%), Немци 12 милиона (23%), Мађари 10 милиона (19%), Румуни 3 милиона (6%) и остали 2,5 милиона (5%).

Краљевина Србија је пред балканске ратове 1910. године имала непуна три милиона становника, а Београд око 100.000.

Следећи „највише интересе Царевине“, Аустоугарска је од почетка прошлог века само вребала прилику да „дисциплинује“ Србију, да је војнички сломи и покори, како би тиме угасила све тежње за националном самосталношћу јужнословенских народа, који су вековима живели као њени поданици, и осујетила српске намере према тадашњим Аустроугарским територијама и народима.

Непосредан повод за напад Аустругарске на Србију је било убиство аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године у Сарајеву. Само месец дана касније, 28. јула 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији и – истог дана напала Београд.

Гранате испаљене током ноћи 28/29. јула са аустругарских војних речних бродова, монитора, на Београд, и започете борбе за искрцавање на Савско пристаниште били су први хици и прве борбе вођене у Првом светском рату, који ће постати, до тада, највећи војни сукоб у историји човечанства.

Прва људска крв која се пролила у том, испоставиће се, суровом рату, проливена је на – београдским улицама.

Тог првог дана рата, Београд се сам бранио. Зато што није била довршена мобилизација, војске једноставно није било, али су се због пуцњаве са аустругарских монитора самоорганизовали жандарми са линија, комите (четници) и трећепозивци који су били код својих кућа и имали пушке. Они су спречили покушај једне непријатељске јединице да се искрца на Велику Аду Циганлију.

За време Церске операције, која је трајала од 12. до 24. августа, Београд је био изложен јаком рушењу од артиљерије аустроугарске 2. армије. Тих дана је био рањен и принц Ђорђе Карађорђевић, док је обилазио браниоце на Калемегданској тврђави.

Током септембра је аустроугарска артиљерија повремено бомбардовала Београд, најављујући крваву јесен. Генерал Гоглија, командант аустругарске посаде у Земуну је упутио 22. септембра око 17 часова један монитор под белом заставом ка старој Сава-капији, где је било остављено овакво писмо:

„Команданту града Београда! Данас до 6 часова по подне имате ми предати Београдску тврђаву, да је не бих даље рушио, и у знак предаје, уместо српске заставе, истаћи ћете бео барјак. А Ви, са Вашим штабом, бићете примљени на земунском пристаништу и у знак почасти оставићу Вам сабљу.“

Мајор Јоксим Гајић, командант градског одсека је љутито наложио да се на бедемима Београдсе тврђаве поред постојеће истакну још две српске заставе, а онда наредио да „целокупна артиљерија отвори ватру на земунско пристаниште“ чиме је растерао мониторе.

У другој половини новембра се ситуација веома погоршала јер су надмоћне Поћорекове дивизије продрле дубоко у Србију. Скраћујући операцијски фронт за око 40 км у намери да колико толико одржи целину фронта према непријатељу, Војвода Радомир Путник, начелник Штаба Врховне команде српске војске, преузима сву одговорност на себе и доноси одлуку о напуштању престонице, па је крајем новембра из Београда почела евакуација војске и државних надлештава.

Када су непријатељи тек 1. децембра приметили да су Срби „тихо“ напустили београдске положаје, посебно на Београдској тврђави, отворили су јаку артиљеријску ватру. Како нису добили „ватрени одговор“, несметано су током ноћи између 1. и 2. децембра запосели напуштени Београд.

Већ 3. децембра су слабије снаге аустроугарског 5. корпуса, на челу са генералом Либеријусом Франком, „победоносно и свечано“ умарширале у скоро празан Београд. Генерал Франк је исти дан одржао параду и подигао царску и краљевску заставу на Београдској тврђави. Поводом тога, цар и краљ Фрања Јосиф, који је тог дана обележавао годишњицу ступања на престо, изјавиће „ ...да се та застава одатле уклањати неће...“

Царевину је захватила неописива еуфорија. Из Беча и Пеште је експресно организовано двадесетак возова за излетнике који су желели да виде освојени „древни српски град“. Не знам само да ли су у оквиру те, на брзину склепане „београдске туристичке туре“, била планирана „разгледања“ врхунских домета аустроугарске културе у облику вешала, која су од првог дана десетодневне окупације „радила“ на Теразијама, Чубури, Карабурми и Горњем граду.

Док је почињало царско славље, на опште изненађење свих, и непријатеља и пријатеља Србије, тог истог 3. децембра, кад је аустроугарска војска тек ушла у Београд, почела је српска контраофанзива. Увече у 19.45 часова су почели да стижу први извештаји о томе Поћореку и Франку, који су били потпуно затечени вестима. Војвода Путник је, после стратегијског повлачења, Поћореку приредио и друго стратегијско изненађење.

Тако је почела Београдска операција, прва битка за ослобођење Београда у прошлом веку.

ПРВО ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1914.

Трећег децембра 1914. године у 7 сати ујутру је Прва српска армија кренула у напад са положаја код Горњег Милановца, са задатком да што пре овлада развођем Колубара – Западна Морава, односно положајем: Голубац – Проструга – Сувобор – Маљен. Постављени задатак је извршен већ до 5. децембра.

У време када су царске јединице „парадирале“ Београдом, Поћорекова војска је у страховитој противофанзиви Прве армије и јединица Друге и Треће армије, доживела комплетан пораз на Сувобору и Колубари, а њени разбијени остаци тражили спас у паничном бекству преко Саве и Дрине. У оквиру те тријумфалне офанзиве српских армија, трупе одбране Београда су извеле операцију која је била саставни, али и завршни део чувене Колубарске битке. Успешним извођењем Београдске операције је не само ослобођена престоница, већ је тиме завршена и Колубарска битка, као и рат у Србији 1914. године.

Завршне борбе за ослобођење престонице су вођене од 11. до 14. децембра. Једанаестог децембра почиње напад српских снага на аустроугарску 5. Армију. Трећа српска армија 12. децембра заузима Мељак, Друга армија стиже до Погледа, а јединице Одбране Београда између 11. и 12. децембра снажно нападају Стражу и Липу. Тринаестог децембра у 7 часова изјутра јединице Одбране Београда започињу нови обухватни напад на Липу и Пландиште, и заузимају их до 10 часова. У тим тешким борбама јуначки гине мајор Ристо Сандаљ, командант батаљона трећепозиваца. Даљим освајањем Ковиона и Крајкове баре је пробијен непријатељев фронт. Код Раље су јединице Одбране Београда уз садејство са снагама Друге армије добиле битку, чиме су преко Авале отвориле пут српским армијама према Београду. У току тог продора је заробљено преко 3000 аустрогарских војника.

Царској Врховној команди стижу врло неповољне вести са балканског војишта и она тражи од генерала Поћорека безусловно избегавање пораза 5. армије, чиме би се предупредио потпуни пораз на Јужном војишту. Да би бар донекле ублажио „рђав утисак“ о поразном исходу чак три узастопне офанзиве на Србију, Оскар Поћорек одлучује да држи српску престоницу, и поред извештаја команданта 5. армије да је у расулу, и да је „спала на свега 40.000 бораца“. Поћореково упорно настојање да по сваку цену задржи Београд, као „награду“ за огромне губитке балканских снага у Србији током 1914. године ће довести до катастрофе те армије. Због дефинитивно неуспешног похода на Србију, овај германизовани Словенац који је патолошки мрзео Србе, „за награду“ је пензионисан на самом почетку Првог светског рата

Иако је 14. децембра ујутру специјалним возом (локомотива и један вагон) лично стигао у Земун да непосредно „сними“ ситуацију, није могао да уради ништа на спасавању 5. армије која је из сата у сат трпела тешке ударе.

Код Сремчице је српска Комбинована дивизија првог позива пробила линију између 13. и 8. аустроугарског корпуса, а Дринска дивизија другог и Шумадијска дивизија првог позива су јуришем заузеле Петров гроб и сломиле отпор 9. дивизије, па је 5-та армија морала одступати у страшном нереду, без икакве могућности да поседне планиране положаје Железник – Петлово брдо – Торлак – Ерино брдо – Клупе. Истовремено, јединице Треће српске армије су потиснуле 13. корпус на линији Раковица – Кошутњак – Жарково. Иако жестоко тучене аустроугарском артиљеријском ватром са Торлака и два монитора са Саве, српске јединице се пробијају према Раковичкој шуми и Кошутњаку. Западни део Раковичке шуме пред вече заузима Дринска дивизија другог позива, а Баново брдо, потискујући непријатеља до јутарњих часова 15. децембра, заузима Комбинована дивизија првог позива, и одмах упућује један батаљон преко Топчидерског брда ка Београду.

Аустроугарски 8. корпус, ојачан 7. дивизијом и 104. ландштурмском бригадом је упорно бранио добро утврђене положаје на Торлаку, које је 14. децембра нападала Друга српска армија. Тимочка дивизија првог позива је наступала од Авале, а Шумадијска дивизија првог позива преко Ресника и Раковичке шуме. Шумадинци су „подилазећи“ Бањичком вису и Дедињу омогућили Тимочанима да пред мрак заузму врло важне торлачке положаје.

Степа Степановић

Борбе за Торлак, Кумодраж и Љубин гроб су имале изузетан значај и симболику српског страдања у Првом светском рату. Кумодраж је родно место војводе Степе Степановића, и његово „поседовање“ је имало посебну психолошку тежину за обе зараћене стране. Срби су га ослободили малтене у једном даху. А на Торлаку су се тукли Срби – против Срба, Срби са једне и Срби са друге стране – Дрине. Српски усуд у прошлом веку – брат на брата, свој на својега. Тимочка дивизија првог позива против Јелачићеве регименте.

Тог 14. децембра су се јединице Одбране Београда, по заузећу Авале, пребациле на пут Гроцка – Београд и нападале тада најорганизованију аустроугарску јединицу, 29. дивизију. Пошто је аустроугарски Комбиновани корпус успео да се пребаци током ноћи између 14. и 15. децембра понтонским мостом преко Саве и делом преко Дунава, тиме су окончана дејства јединица Одбране Београда у завршној фази рудничке контраофанзиве српских армија. Том приликом је заробљено преко 400 аустроугарских официра и око 3.000 подофицира и војника. Одбрана Београда је изгубила 40 официра и 4.349 подофицира и војника.

Главне снаге 5. армије се у потпуном расулу и паници ипак пребацују током ноћи преко три неоштећена моста на Сави. У тим тренуцима српска Врховна команда одлучује, како би се избегли непотребни губици и даља рушења Београда, да српске јединице не улазе у град. Ова одлука да српска артиљерија у ноћним условима не разара град је директно утицала на то да се више од половине људства 5. армије спаси. Други разлог због кога је командант те армије успео да од 51.000 својих људи тешком муком извуче близу 32.000 у тренутку њеног потпуног колапса је то што српска артиљерија није имала панцирна зрна па су аустроугарски монитори слободно прилазили обалама и дејствовали снажном ватром.

Када су јединице елитне српске Коњичке дивизије 15. децембра, наступајући од Славије ка Калемегдану, пришле мостовима на Сави, непријатељ их је тачно у 10.45 часова све дигао у ваздух, не обазирући се што су преко њих још прелазили њихови заштитни делови. Људи, коњи и возила су летели на све стране у набујалу и мутну Саву са сва три моста.

Ратни дописник америчке агенције „Јунајтед прес“, који се налазио у Поћорековом штабу је између осталог записао и следеће: „Пут којим су се Аустријанци повлачили из Србије, представља стазу страхота. То је стаза обележена телима мртвих и умирућих људи...који су потпуно полудели услед претрпљених патњи.“

Нешто пре него што је непријатељ срушио сва три савска моста, у Београд је ушао стари краљ Петар Први са своја два сина.

Београд је први пут ослобођен у Првом светском рату 15. децембра 1914. године.

Тиме је победоносно завршена чувена Колубарска битка. „Та најславнија победа српских снага у Првом (Великом) светском рату остварена је у последњем тренутку, захваљујући беспримерном пожртвовању, издржљивости и ненадмашној маневарској способности српских јединица, које су очајничким напорима браниле своју част, понос, достојанство, нацију, веру и прадедовска огњишта.“(Крсман Милошевић, историчар и генерал ЈНА у пензији).

Иза ове епопеје с почетка Првог светског рата, на прагу стварања прве заједничке државе свих Јужних Словена, остао је управо у борбама за ослобођење Београда 1914. горак укус спознаје међусловенског, а пре свега српско-српског и српско-хрватског братоубилаштва. Иако је ово и велика и важна тема из тог доба, која ће доминантно обележити следећих сто година на југословенским просторима, поменућемо само неке чињенице.

Будући да су били најбројнији део становништва жуто-црне империје, Словени су чинили и већи део аустроугарске војске. Због изузетног расположења према Србији и идеји уједињења свих Јужних Словена у једну државу после сјајних победа у балканским ратовима, у Србији је владало уверење да Словени у аустроугарској војсци неће љуто ратовати са Србима као Немци и Мађари.

Међутим, за разлику од Чеха из Осмог (прашког) корпуса аустроугарске војске, који су се или слабо борили против Срба или су се предавали, Хрвати поготово, Словенци такође, али и Срби који су живели у Царевини – нису.

Словенима у аустроугарској војсци није било лако. Сурово су кажњавани за сваку ситницу, Срби поготово. У походу на Србију 1914. Срби су увек били у првим редовима, а иза њих Хрвати и Мађари. Свако од њих ко би оклевао да пуца на своју браћу, или би пуцао у вис био би убијен отпозади, слеђа.

Ван тога, у ситуацијама заробљавања већег броја аустроугарских војника, ипак су се ретко јављали као добровољци за прелаз у српску војску. По завршетку Колубарске битке и ослобођењу Београда, у српском заробљеништву је било 600 официра и 43.317 подофицира и војника. Од 20.000 Словена, било је више од 10.000 Хрвата. У српске добровољце се пријавило свега 450 Срба и само 22 Хрвата.

С друге стране, према неким подацима, до краја Првог светског рата у Хрватској и Босни и Херцеговини је било мобилисано најмање 500.000 војника.

Најелитније јединице аустроугарске војске у рату са Србијом су биле оне које су чинили Хрвати, Словенци, Личани и Далматинци, који су кренули на Србију нахушкани невероватном мржњом својих продатих политичара, улизичких новинара и католичке курије. Јелачићева регимента (пук),у којој је било доста Срба, тринаести загребачки корпус као „најхрватскија“ војна јединица (која је починила стравичне злочине у Мачви), четрдесет друга домобранска тзв.“вражја“ дивизија (у којој су против Срба ратовали и Тито, и Влатко Мачек, али и Србин Светозар Прибићевић, и то као добровољац!) чији је део била и „српска“ 79. личка пешадијска пуковнија, као и Друга босанско-херцеговачка регимента, су се жестоко бориле против српске војске било где до краја рата – а војници се ретко предавали. Али зато су „уредно“ пљачкали Србију и чинили невиђена злодела над недужним становништвом, од Мачве до Београда, све до 1918.

И били за то - богато награђивани. Укупно, за све четири године ратовања, официрима и војницима босанскохерцеговачких пукова је било додељено 33.318 златних, сребрних и бронзаних медаља за храброст. Од укупно подељених 106 златних медаља муслимани су добили 63, Хрвати 38, и - неколико Срба. Од јединица, 2. босанскохерцеговачки пук је добио чак – 42, као апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци.

Али, уз медаље и плен од бесомучног пљачкања, у Србији их је чекала и трећа награда – смрт. Тако је Јелачићеву регименту прво разбио чувени Гвоздени пук на Гучеву, а онда је збрисана са лица земље на Торлаку, приликом ослобођења Београда. Хрвати, Словенци и убоги Личани су се ропском мржњом у нискости поданичких душа борили против Срба скоро до последњег човека.

ДРУГО ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1918.

„Друга београдска операција“, битка за коначно ослобођење Београда, самим тим и читаве Србије, почела је, практично, пробојем Солунског фронта. После артиљеријске припреме која је почела 14. септембра 1918. у 8 часова на целом фронту, Прва и Друга српска армија, ојачане са две француске дивизије, савладале су грчевит бугарски отпор, пробиле фронт, а од 20. Септембра предузеле снажно гоњење ка Вардару.

Пробој фронта је натерао бугарско-немачке снаге да се хитно повлаче. Друга армија је већ 25. септембра заузела Штип, затим Кочане и Овче Поље. Прва армија је ослободила Велес. Ослобођено је и Скопље. После 15 дана ратовања, Бугарска је капитулирала 29. септембра. Првог октобра је ослобођен Ниш.

Неуспех на Македонском фронту је означио почетак краја. Разбијене непријатељеве јединице су се повлачиле и са Албанског фронта преко Црне Горе и Босне у правцу Мађарске и Аустрије. Преко Београда се повлачила немачка војска, коју je енергично гонилa Првa армијa.

Док се током септембра месеца главнина окупационих снага, видећи крај рата, повлачила из Србије, у окупираном Београду је трајала бестидна пљачка, која је припремана још с пролећа 1918. систематским пописивањем покретних добара, која ће се износити „по реду“ из Србије приликом повлачења аустроугарске војске. Великим лоповима крађе ни у поразу и расулу није било доста. Још у време завршетка припрема за пробој Солунског фронта, у највећој тајности је непријатељ завршио попис „покретног блага“. Да би пљачкање текло неометано, сакупљено је 250 талаца под претњом да ће сви бити побијени ако би грађанство спречавало „храбре“ аустроугарске војнике у пљачкању Београда.

А крало се и отимало, и неорганизовано и организовано – све одреда. Војници су клали живину, односили бурад, корита, разбијали и ломили прозоре и оно што нису могли да понесу. Организовано, камионима, аутомобилима али и волујским колима се, ето стицајем околности, баш у Вуковар пренело, да човек не поверује шта све. „Једанаест вагона експлозивног материјала, 113 вагона провијанта, 50 вагона шина, 1.125 вагона житарица, 140 вагона соли, 22 вагона празних буради, 50 вагона разних руда, 56,5 вагона дасака, 30 вагона монополске робе, 133 вагона разноврсног намештаја (клавира, лустера, ћилима и др.), 122 вагона цемента, 20 вагона керамике, велики део електричног и водоводног уређаја Београда који се могао понети, 7 вагона бакра, много вина и ракије...“ Ово последње да се „прослави пљачкање“, шта ли?

Оно што нису опљачкали Аустријанци, довршили су Немци, пљачкајући током последњег дана боравка на територији Београда све радње од Теразија до Славије, прекинувши струју и воду, порушивши Железничку станицу и мост на Сави.

Када су у пештанском пристаништу заробљени бивши гувернер Србије фон Реме Беренфелдски и његов начелник штаба пуковник Хуго Керхнаве, изјавили су да су по добијању наређења за евакуацију, у Јужну Мађарску послали „све што се могло превести лађом или железницом: 4.000 вагона жита, 10.000 вагона стоке за клање, 10.000 комада рогате марве, 10.000 свиња, 4.000 оваца, 15 вагона кукуруза, огромне количине оружја и муниције...“ (Г.Шкриванић).

 

Петар Бојовић

Од ослобођења Ниша 1. октобра, српска Прва армија ће следећих месец дана енергично гонити немачку 11. армију, дефинитивно наступајући према Београду. Време и темпо повлачења Немаца нису одређивали њихови команданти, већ нестрпљиви ослободиоци. Командант 11. армије, генерал Штојбен, процењујући да се услови за организовану одбрану Београда погоршавају из дана у дан, 26. октобра доноси одлуку да се његова армија без застоја повуче иза Дунава, Саве и Дрине. Фелдмаршал Кевеш се сложио са том одлуком јер је остатак поражене војске требало сачувати за последњу одбрану Монархије.

Када је окупатор 28. октобра отпочео убрзано повлачење, читава Прва армија се једноставно „стуштила“ према Београду. Тог дана су армијске претходнице ушле у Велико Орашје, Паланку, Тополу и Горњи Милановац. Ноћу је Коњичка дивизија ушла у Пожаревац, а 29. октобра избила на ушће Мораве у Дунав. Тиме се Прва армија убрзо нашла пред истуреним положајима непријатеља испред Београда, на линији Умчари – Космај.

После незадрживог налета елитних српских дивизија Дунавске, Моравске и Дринске, 1. новембра ујутру, на улицама Београда су се појавиле прве комите, а око 10.30 у град је продро коњички ескадрон Дунавске дивизије и избио на Калемегдан. Већ око 13 часова последњи немачки делови су напустили Београд, рушећи за собом железнички и понтонске мостове.

Командант армије, војвода Петар Бојовић је стигао одмах иза челног одреда. Око 15 часова Моравска и Дунавска дивизија су се налазиле на линији Велики Врачар – Бањица – Топчидерско и Баново брдо. Београд је био ослобођен.

Главни град Србије је био прва и једна од највећих урбаних жртава у Првом светском рату. Коначно се десило уједињење и стварање државе Јужних Словена, и Београд је постао престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Председник Француске Републике је две године после ослобођења, 21. децембра 1920. одликовао Београд за храбро држање у рату „Крстом витеза легије части“.

Трећег новембра је читава Србија била ослобођена, уз страховите губитке. Мала, али поносна Краљевина је изгубила 1.244.000 људи (842.000 цивила и 402.000 војника), што значи 43% својих грађана, уз материјалну штету од око шсст милијарди златних франака. Овакав демографски колапс се десио само једном у средњем веку у немачким и западним словенским покрајинама током Тридесетогодишњег рата од 1618. до 1648.

Главни град Србије је био прва и једна од највећих урбаних жртава у Првом светском рату. Уједињењем и стварањем државе Јужних словена Београд је постао престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Председник Француске Републике је две године после ослобођења, 21. децембра 1920. одликовао Београд за храбро држање у рату „Крстом витеза легије части“.

Први рат у историји који ће добити глобални карактер, Први светски рат, почео је на београдским улицама. На његовом крају, и Београд и свет су изгледали битно другачије. Читава подручја широм света су била потпуно уништена. Преко 30 држава је учествовало, широм планете, у овом рату са више од 70 милиона људи под оружјем, и више од 15 милиона убијених, 20 милиона рањених и око 10 милиона умрлих од болести и глади.

Београд је мучно и тешко дочекао слободу, и имао пред собом за нови живот без разарања, само двадесетак година.

ТРЕЋЕ ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1944.

У Европи је нови, још већи глобални рат од претходног, већ беснео скоро две године, кад је на ред дошла и Краљевина Југославија. Београд и београђани нису мировали с пролећа 1941. Двадесет седмомартовске демонстрације против потписивања пакта о приступању Југославије Тројном пакту, савезу фашистичких сила, су што спонтано, што организовано, на скверу пред Вуковим спомеником окупиле око 100.000 манифестаната. Када је огромна маса народа кренула данашњом Улицом 27. марта, тај број се брзо удвостручио. Изгледало је као да је цела престоница на ногама. Тако величанствен и масован скуп није виђен до тада у Београду који је имао око 340.000 становника.

Београд је у ноћи између 26. и 27. марта био поприште војног државног удара, због потписивања срамног пакта, што је народ са одушевљењем прихватио. Поред дела официрског кадра, против приступања Тројном пакту су отворено иступили Српска православна црква као и Комунистичка партија Југославије, која је на овим демонстрацијама изашла из „илегале“, јер су међу бројним говорницима који су се обраћали народу били и чланови КПЈ.

У жељи да се град некако сачува од могућег али и очекиваног немачког напада, Београд је проглашен „отвореним градом“, што га није спасило бруталног шестоаприлског бомбардовања 1941. Следеће три и по године Београд је живео, како је знао и умео, под нацистичком чизмом. У окупираној Европи, Београд је био једини главни град који је имао не један, већ два концентрациона логора – Старо сајмиште и Бањички логор. Смрт је била свакодневни први комшија.

Сањајући слободу, Београђани су, као и претходна два пута када је град ослобађан – чекали јесен. И дочекали је 1944.

Немци су на свим фронтовима били у дефанзиви. Крај Трећег Рајха је био тако очигледан. У сврху одбране нацистичке Немачке почело је извлачење група армија „Е“ из Грчке. Да би обезбедило транспорт својих снага са југа, немачко командовање је формирало борбену групу „Фелбер“, која је имала задатак да „брани Србију“ до пристизања тих снага, након чега би се организовао скраћени фронт на линији: Дунав – Велика Морава – Западна Морава. Због таквог плана, посебан значај је имао шири мостобран јужно од Дунава и Саве, са Београдом као оперативно-стратегијским чвором. Његовим падом, битно би се умањиле стратегијске могућности немачке Врховне команде, а врата према Панонској низији би била отворена.

Процењујући велики политичко-стратегијски значај Србије, а посебно Београда, Врховни штаб Народно-ослободилачке Војске Југославије је благовремено усмерио своје главне снаге према том простору. Јединице НОВЈ су у лето 1944. водиле тешке борбе са немачким и квислиншким снагама, створивши при томе велику слободну територију у западној Србији, Шумадији, Топлици и источној Србији, одакле је наступала Црвена армија.

Непосредно пре почетка операције за ослобођење Београда, наредбом маршала Тита, снаге НОВЈ су 15. септембра 1944. године биле груписане у две армијске групе. Прва армијска група (командант генерал Пеко Дапчевић), имала је у свом саставу Први пролетерски корпус и Дванаести корпус НОВЈ и била је усмерена на дејство према Београду. Другу армијску групу (командант генерал Коча Поповић), су чинили Тринаести и Четрнаести корпус НОВЈ и имала је задатак да јужно од Ниша затвара моравски правац онемогућавајући пробијање непријатеља према северу, да прихвати совјетске трупе из Бугарске и Румуније, и онда садејствујући са њима наступа према централној Србији и Београду.

Успешним дејством и Прве и Друге армијске групе НОВЈ у западној, јужној и источној Србији и избијањем јединица Трећег и делова Другог украјинског фронта Црвене армије на југословенско-румунску и југословенско-бугарску границу, немачке снаге на Балкану, око 350.000 војника, су се нашле у изузетно тешком положају.

Према совјетским подацима, јединице Трећег украјинског фронта, пре свега Четрдесет шеста, Педесет седма и Седамнаеста ваздухопловна армија са Дунавском ратном флотилом су имале 2.200 топова и минобацача, 149 чувених каћуша, 358 тенкова и самоходних артиљеријских оруђа, 1.292 авиона и око 80 бродова (углавном монитора).

Маршал Тито је 21. септембра отпутовао у Москву где је постигао споразум о заједничким дејствима НОВЈ и Црвене армије, па су тако почеле операције за коначно ослобођење Србије. Прва армијска група НОВЈ је почетком октобра наступала из западне Србије и Шумадије ка Београду и избила на линију Топола – Младеновац – Обреновац. За то време су јединице Трећег украјинског фронта, продором из Бугарске, са јединицама Другог украјинског фронта из Румуније, избиле на линију Дунав – Штубик – Бор – Зајечар као и на Тису.

У Аранђеловцу Штаб Прве армијске групе 6. октобра прима наређење од маршала Тита да та „армијска група, заједно са трупама Црвене армије, учествује у нападу на Београд“, са жељом врховног команданта да у Београд прво уђу јединице НОВЈ, с чиме су се Совјети сложили.

Борбе за непосредно ослобођење Београда су почеле 28. септембра. Тог дана су јединице Црвене армије ушле на југословенску територију. У офанзиви до 10. октобра, оне су заједно са јединицама Четрнаестог корпуса НОВЈ напредовале око 130 км ка југословенској престоници, ослобађајући 6. октобра Панчево. Београд је био све ближи.

 Истовремено, из западне Србије су према Београду наступале јединице Прве армијске групе НОВЈ. У битку за ослобођење Београда је било укључено девет дивизија НОВЈ: пет из Првог пролетерског корпуса и четири из Дванаестог корпуса НОВЈ. На простору Велике Плане су 10. Октобра јединице Првог пролетерског корпуса први пут дошле у борбени додир са трупама Црвене армије и ту успоставиле садејство.

Избијањем дивизија Прве армијске групе НОВЈ јужне и југозападне стране ка Београду као и преласком дивизија Педесет седме армије и Четвртог мотомеханизованог корпуса Црвене армије преко Велике Плане и спајањем тих војних групација у захвату комуникације Крагујевац – Младеновац – Београд, створени су услови за извођење Београдске операције. Тиме су немачке снаге биле пресечене на два дела.

Снагама које су остале северно од Петровца, Младеновца и Обреновца командовао је Штаб армијске групе „Felber“. Та армијска група је имала две корпусне групе: „Stettner“ источно од Велике Мораве и „Schneckenburger“, која је бранила шири реон Београда. У њеном саставу је било око 30.000 људи у 40 до 50 батаљона пешадије, четири тенковска батаљона, 12 до 16 дивизиона земаљске артиљерије са око 200 оруђа и 5 дивизиона противавионске артиљерије.

Због огромног значаја који су придавали Београду, Немци су благовремено утврдили већи број одбрамбених појасева у околини и у самом граду. Спољни одбрамбени појас се ослањао на Обреновац, Моштаницу, Рушањ, Ритопек и Авалу. Према изричитој наредби тај мостобран „...се морао упорно бранити...“ до доласка корпусне групе „Stettner“ и снага групе армија „Е“ са простора Краљева и Крагујевца.

Одбрамбени појас на прилазима граду се протезао на кружној линији од Саве до Дунава ослањајући се на упоришта – Чукарицу, Баново Брдо, Кошутњак, Дедиње, Бањички вис, Коњарник, Велики Врачар, са стрељачким рововима тзв. пуног профила. У граду су изграђени многобројни лаки и тешки бункери са постављеним топовима. Неке зграде су уређене за одбрану а многе су миниране. Град је био подељен на следеће „чворове одбране“ – Калемегдан, Теразије, рејон Савског моста, Главна железничка станица, зграде министарстава, Стари двор, хотел „Москва“, биоскоп „Београд“, палата „Албанија“, Народна скупштина, Пошта, Бајлонијева пијаца, Прва мушка гимназија, Велики Врачар и Чукарица. Током борби се показало да су то била последња упоришта немачке одбране.

Београдска операција је изведена у три етапе.

Прва етапа (11–14. октобар) обухвата борбе за спољну одбрану Београда. После упорних борби у току 11. и 12. октобра ослобођени су Топола и Младеновац на десном крилу Прве армијске групе НОВЈ, заједничким дејством Прве, Пете и Седамнаесте дивизије Првог пролетерског корпуса НОВЈ и јединица Четвртог мотомеханизованог корпуса Црвене армије. Током 12. октобра, Пета дивизија је продужила продор правцем Врчин – Лештане – Мали мокри Луг, а њена Прва бригада према Смедереву где је успостављена веза са Петнаестом механизованом бригадом Црвене армије.

На левом крилу Прве армијске групе НОВЈ, дивизије Дванаестог корпуса заузимају 11. октобра Буковик и Јасенак и блокирају Обреновац са Тридесет шестом дивизијом. Три дивизије продужавају наступање према Београду и уз оштре борбе, упркос јакој артиљеријској ватри са Аде Циганлије и Бановог Брда 14. октобра избијају пред Чукарицу (Шеснаеста дивизија) и Жарково (Једанаеста и Двадесет осма дивизија).

Главнина Прве пролетерске дивизије НОВЈ и Четвртог мотомеханизованог корпуса Црвене армије је наставила напредовање комуникацијом Младеновац – Београд док је Шеста дивизија НОВЈ подирала правцем Рипањ – Рушањ – Ресник. Код Раље и на Авали су Немци покушали да пруже снажнији отпор али су их јединице Прве пролетерске дивизије са деловима Двадесет Прве и Двадесет треће дивизије НОВЈ као и јединице Тридесет шесте тенковске и Четрнаесте механизоване бригаде Четвртог корпуса Црвене армије, уз подршку артиљерије (око 650 топова и минобацача), разбили предвече 13. и током ноћи између 13. и 14. октобра заузели Авалу, последње упориште спољне одбране Београда.

На Авали је, у подножју споменика Незнаном јунаку, борећи се фанатично са својим војницима, смртно рањен немачки генерал Вили Шнекенбургер, командант корпусне групе.

На другој страни, Прва бригада Пете дивизије НОВЈ и Петнаеста механизована бригада Црвене армије су 13. октобра заузеле већи део Смедерева, али су морале да се повуку после контанапада моторизованог пука немачке дивизије „ Brandenburg“, који је наставио наступање ка Гроцкој и Београду. Прва крајишка и Петнаеста механизована бригада су наставиле бочна дејства на немачки пук у намери да зауставе његов улазак у Београд.

Владимир Жданов и Пеко Дапчевић

Док се то догађало, главнина корпусне групе „Stettner“ се повлачила према Београду, водећи „заштитничке борбе“ против јединица Четрнаестог корпуса НОВЈ и Седамдесет петог корпуса Црвене армије. Борбе за Пожаревац су вођене 13. и 14. октобра, а знатно успорено одступање Немаца према Смедереву је уследило тек 15. октобра.

Током прве етапе Београдске операције, јединице Прве армијске групе НОВЈ и Црвене армије су разбиле спољну одбрану Београда брзим наступањем и смелим нападима и заузели скоро све прилазе граду пре доласка корпусне групе „Stettner“ од Пожаревца, чиме су пресудно утицале на даљи ток операције. Усиљеним маршевима, без моторизације, савлађујући очајнички снажан отпор утврђеног непријатеља, избиле су на „капије“ Београда.

Друга етапа (14–18. октобар) обухвата борбе за сам град које су трајале четири дана. Ову, по значају изузетно важну, веома тешку и сложену етапу је карактерисала употреба великог броја разнородних јединица НОВЈ и Црвене армије, и “испреплетаност“ праваца њихових дејстава на периферним и централним деловима града, на релативно малом бојишном простору, а поготово специфичности борбе у насељеном месту у облику урбаног ратовања, што се раније на овим просторима није дешавало.

Генерал Пеко Дапчевић је 14. октобра издао добро запамћену заповест: „После спајања са совјетским трупама и чишћења непријатељских упоришта од Тополе до Београда, наше јединице се налазе заједно са совјетским мотомеханизованим корпусом на прилазима главном граду наше Отаџбине. Наш корпус и јединице Дванаестог корпуса, добиле су задатак да заједно са мотомеханизованим јединицама корпуса Црвене армије, ликвидирају немачке окупаторске трупе и њихове помагаче у Београду...“. По подне тог истог дана је извршен непосредни напад на Београд, неједновремено, већ по времену пристизања појединих дивизија.

Заједнички оперативни план за ослобођење града су усвојили у Јајинцима командант Прве армијске групе НОВЈ, генерал Пеко Дапчевић и командант снага Црвене армије у Београдској операцији, генерал Владимир Жданов. Замисао је била да се „расецајућим ударима“ главних снага са фронта, пробије унутрашња линија немачке одбране, брзим продором избије на Саву код Чукарице, железничког моста и и кроз центар на Калемегдан, заузме „из покрета“ мост на Сави, раздвоје немачке снаге по деловима, а онда „блокирају и униште“ одвојене групе.

Напад је изведен у четири ударне колоне, како би се што лакше раздвојиле немачке снаге у граду и на минимум свело рушење улица и појединих објеката. Пета дивизија је, сходно томе, наступала правцем Булевар Краља Александра – Краљице Марије – Цара Душана; Прва пролетерска дивизија правцем Бањица – Дедиње – Љутице Богдана – Аутокоманда – Крунска – Дечанска – Калемегдан; Шеста пролетерска дивизија правцем Топчидер – Краља Милана – Кнеза Михаила – Горњи град; Дванаести корпус (Једанаеста, Шеснаеста и Двадесет осма дивизија) правцем Баново Брдо – десна обала Саве – Главна железничка станица – Савско пристаниште; Тридесет шеста дивизија је тог дана ослободила Обреновац и задржана је у том рејону; Двадест прва дивизија је остављена у рејону Бели поток – Зуце – Лештане за обезбеђење правца од Смедерева и као резерва.

На свим правцима и секторима су се развиле тешке борбе. Југословенски и совјетски борци су храбро кидисали на немачке војнике који су се врло упорно и зналачки бранили. Стрељачки стројеви елитне Прве пролетерске дивизије, као и увек уз громогласни поклич „Урааа“, и уз совјетске тенкове и механизацију заузимају Бањички вис и Дедиње. На површину од само четири квадратна километра сручила се „гвоздена киша“ пројектила из 300 топова и 24 каћуше. Немци су и поред овог артиљеријског пакла пружали очајнички отпор у добро изграђеним и „начичканим“ бункерима, рововима и траншејама, уз тенкове, па су њихове линије освајане четворочасовним јуришима до касно по подне, после претходног дејства топова, минобацача и пламенобацача.

Ослободиоци на Булевару

Скоро без предаха, Прва пролетерска дивизија је уз совјетске тенкове отпочела борбе за утврђену Аутокоманду током ноћи 14. и 15. октобра. За то време је Тринаеста механизована бригада кренула ка Хиподрому, а Четрнаеста преко „Мостара“ ка Врачару

После вишечасовне борбе Шеста личка дивизија заузима Топчидерско брдо и Железничку станицу „Топчидер“. Налазећи се под снажним притиском, Немци се повлаче на Сењак и Чукарицу где их дочекују бригаде Дванаестог корпуса НОВЈ после претходног заузимања Макиша.

Падом Аутокоманде је омогућен директан продор ка Тргу Димитрија Туцовића где је ујутро 15. октобра избила Осма црногорска бригада, а онда Крунском улицом наставила ка Теразијама, које су освојене у позним вечерњим сатима после крвавих уличних борби, са обострано великим губицима.

Без довољно информација о продору ослободилачких снага у град, немачко командовање усмерава главнину својих снага које су се повлачиле из Смедерева, према „Цветковој механи“, да би некако ухватило „везу“ са „својом одбраном“ Београда. Немци ту „налећу“ на Десету и Четврту српску бригаду, јединице Пете личке дивизије и делове Четрнаесте мотострељачке бригаде Црвене армије. Део крајишника продире уз жестоке борбе преко Великог и Малог Мокрог Луга до Звездаре, а део брзо продире Булеваром Краља Александра уз садејство са црвеноармејцима. Избијајући на Вуков споменик, ту разбијају немачку моторизовану колону која је покушала пробој кроз центар града према Сави после сламања на Звездари.

На левом крилу дивизије Дванаестог корпуса су водиле жестоке борбе за Жарково, Баново брдо и Чукарицу где су Немци жилаво бранили мостобран око понтонског моста преко Аде Циганлије, подржавани ватром своје артиљерије са Бежанијске косе. Због тога су јединице Дванаестог корпуса пренеле тежиште борбе на ноћна дејства. Тако је и Шеснаеста дивизија ноћу 14. 15. октобра прдрла на Чукарицу и потиснула Немце у фабрику шећера, чукаричку тунел, основну школу и цркву, док су делови Једанаесте и Двадесет осме дивизије са црвеноармејцима заузели Жарково. Двадесет прва бригада Двадесет осме дивизије уз подршку совјетски јединица продире до Трга бранилаца Београда, Сарајевске, Савске и Улице кнеза Милоша.

Током следеће ноћи, између 15. и 16. октобра Пета бригада из Једанаесте дивизије заузима Баново брдо, а Прва и Друга бригада из Шеснаесте дивизије уз подршку црвеноармејаца продиру до Главне железничке станице.

У то време се из Пожаревца према Београду извлачила несређена и развучена корпусна група „Stettner“ коју су снажно потискивале јединице Четрнаестог корпуса НОВЈ и Седамдесет петог стрељачког корпуса Црвене армије. Када су немачке заштитнице напуштале Пожаревац 15.октобра, њихове претходнице су избиле на прилазе Београду. На простору Малог Мокрог Луга њихов предњи одред је разбила Четврта крајишка бригада из Пете дивизије НОВЈ.

У покушају да се некако пробију у Београд, Немци су са 99. пуком 1. брдске дивизије и 92. моторизованом бригадом напали и одбили Пету бригаду Двадесет прве дивизије заузимајући Липовицу, ту бивају задржани, али се ипак 2.500 војника пребацило у град. Та немачка борбена група се до поноћи 15/16. октобра пробила до Великог Врачара, „Цветкове механе“ и Коњарника. Та „бреша“ код Малог Мокрог Луга је благовремено затворена брзим прегруписавањем наших и совјетских јединица, чиме је спречен даљи продор Немаца у Београд. Ради уништења тих немачких снага, из уличних борби у граду су извучене три бригаде Прва армијске групе, Четрнаеста механизована и делови Тридесет шесте тенковске бригаде Црвене армије и упућене ка Великом Врачару и „Цветковој механи“, са крајњом идејом „окружења и уништења“ немачке армијске групе „Stettner“ у реону Болеча. Ту где се и пробила ова немачка борбена група, ту је и опкољена, разбијена и већином уништена 16. октобра.

Како снаге корпусне групе „Stettner“ нису успеле да се пробију у Београд, командант групе је одлучио 17. октобра увече да прегрупише своје снаге и изврши пробој између Авале и Врчина ка Обреновцу. Према таквој одлуци је образовао борбене групе „Vittmann“ (98. и 99. ловачки пук) за пробој између Авале и Врчина; „Hillebrandt“ ( 92. mоторизована бригада и 1. и 2. пук „Brandenburg“) за обезбеђење десног бока из правца Београда и „Langrock“ (54. ловачки и 116. извиђачки батаљон, делови 117. ловачке дивизије) за обезбеђење левог бока и позадине од Гроцке и Ритопека.

Током ноћи 17/18. октобра је група „Vittmann“ напала Једанаесту дивизију и Прву бригаду Пете дивизије у селу Зуце. Ово је био само спорадичан успех немаца јер су сви прилази Моштаници, Рушњу, Мељаку, Врчину, Рипњу, Калуђерици, Пиносави и Заклопачи били запоседнути и „затворени“ од стране јединица НОВЈ и Црвене армије.

Док се ово догађало на ширем подручју Београда, у самом граду су вођене тешке и крваве борбе. Јуришне групе Прве и Шесте пролетерске и Двадесет осме ударне дивизије и јединице Црвене армије су „чистиле“ улицу по улицу, кућу по кућу, из којих су Немци пружали очајнички отпор упркос снажном дејствовању тенкова, артиљерије и минобацача. У тим тешким борбама, Прва пролетерска дивизија је , уз подршку делова Тридесет шесте тенковске бригаде Црвене армије заузела до мрака 16. октобра све што јој се нашло на путу – Прву мушку гимназију у Улици Цара Душана, као и Електричну централу, па избила до Народног позоришта, да би сутрадан стигла и на „тако далеке“ Теразије, где је заузела Игуманову палату.

Прва пролетерска дивизија је 18. октобра заузела зграду Народног позоришта и избила пре Краљев Трг (данас Студентски трг). Истовремено, Шеста пролетерска и Двадесет осма дивизија су водиле тешке и исцрпљујуће борбе за сваку зграду министарстава у Немањиној, Кнеза Милоша и Сарајевској улици. На Чукарици су црвеноармејци одбацили из окружења Основне школе Немце који су упорно бранили мостобран.

Исти дан, у реону Болеча, Двадесет прва дивизија НОВЈ је потпуно разбила борбену групу „Langrock“. У тој великој победи заплењено је чак 200 топова, 80 тенкова, 1.500 моторних возила, много оружја и опреме, и заробљено преко 1.100 немачких војника.

И поред овако тешких губитака, Немци се нису предавали. После жестоких борби које су вођене током целог 18. октобра, преко Зуца, кроз насталу „брешу“ код Шупљег камена, од близу 20.000 људи, колико је пред Београдску операцију ова немачка групација имала, из обруча на Авали се извукло око 3.000 до 4.000 војника. Пораз нациста је био потпун.

У коначном билансу, током друге етапе је заузет већи део града и коначно сломљен покушај немачке корпусне групе „Stettner“ да се од Смедерева пробије у Београд и споји са својим снагама. Тиме је, без сумње, одлучен исход Београдске операције. Ову етапу је карактерисало и веома брзо и умешно маневрисање снагама Прве армијске групе НОВЈ и Црвене армије, чиме су паралисани сви покушаји Немаца да се пробију у град. Оперативно и тактичко садејство јединица НОВЈ и Црвене армије се одвијало успешно и потпуно. С друге стране, испољена спорост у извлачењу корпусне групе „Stettner“, уз непримерен борбени поредак у покушајима продора у град, битно су допринели тешком поразу Немаца.

У трећој етапи (18–22. октобар) настављено је уништавање опкољених немачких снага на простору Авале и Врчина. Због огромних губитака, Немце је захватило расуло и масовно предавање војника. Поједине групе су покушавале да се пробију било куда, при чему је у једном таквом покушају погинуо и други немачки генерал, командант корпуса Валтер Штетнер 18. октобра. До краја 19. октобра, читава окружена групација је уништена, уз учешће и наоружаног становништва.

Београђани су, нестрпљиво чекајући слободу, масовно пружали подршку и помоћ јединицама НОВЈ и Црвене армије. Од раније организоване, активирале су се бројне ослободилачке групе наоружаних грађана, од којих су три биле најмасовније са преко 2.000 бораца. Посебно се истицала група од око 200 активиста отпора са Пашиног брда. Београђани су пружали драгоцене информације ослободиоцима, збрињавали рањенике, спашавали Београдски водовод, Главну телефонску централу, Радио Београд, мост на Сави – и пуцали.

У центру града је 19. октобра Прва пролетерска дивизија, уз подршку тенкова и артиљерије Црвене армије, заузела палату „Албанија“, хотел „Москва“ и Управу града, где су Немци пружали најјачи отпор. У исто време, Шеста пролетерска и делови Двадест осме дивизије су заједно са црвеноармејцима заузели рејон око Минстарства саобраћаја и хотел „Београд“.

У граду се водила борба за сваку кућу, двориште, ограду. У многим кућама, припремљеним за одбрану, вођене су борбе за сваки спрат, за сваку собу. У ситуацији када су поједине улице често прелазиле из једних у друге руке, борци здружених снага су показали велико јунаштво али и сналажљивост. Партизани су неустрашиво јуришали на немачка утврђења и освајали их не штедећи своје животе, док су специјализоване јединице црвеноармејаца уклањали мине које су Немци „посејали“ по читавом граду. Према совјетским подацима, у граду је уклоњено 3.179 мина и 3.540 разних врста експлозива у тежини преко 28 тона, а уклоњене су мине из чак 845 објеката, укључујући 85 административних зграда. Немци су очигледно били решили да или одбране Београд по сваку цену, или да га потпуно сруше.

Под огромним притиском Немци су се повлачили према Калемегдану и старом Савском мосту код Главне железничке станице. Током ноћи 19/20. октобра отпочели су напуштање Београда, повлачењем на леву обалу Саве. Око 2 часа, 20. октобра, Прва дивизија и Инжењеријска јуришна бригада су уз совјетске тенкове заузели Доњи и Горњи град, а око 6 часова и Калемегдан. Генерал Пеко Дапчевић је у свом извештају маршалу Титу јавио : „Међу српским топовима из Првог српског устанка сада леже модерни немачки тенкови и топови“.

Последње борбе су вођене око Главне железничке станице и моста на Сави који су општим јуришом заузети уз подршку авијације Деветог авиокорпуса Црвене армије. До 19 часова су протеране последње немачке снаге са Чукарице на леву обалу Саве.

Тиме је Београд био ослобођен. Потпуно је очишћен од свих остатака непријатељевих јединица после борби за Земун у ноћи 21/22. октобра, када су Немци ујутру, 22. октобра око 9 часова кренули у повлачење према Руми.

На овим просторима, у борбама за Београд 1944. године, виђена је највећа концентрација војне силе (људство и оруђа) икада. Извршена је до тада највећа концентрација снага НОВЈ на једном операцијском правцу, која је први пут изводила тако велику операцију у непосредном садејству са јединицама Црвене армије. Користећи раније стечена искуства у борбама око насељених места, јединице Прве армијске групе су се изванредно снашле у изузетно тешким условима борби за Београд. У десетодневним општим, а у седмодневним непрекидним уличним борбама, успешно су користиле снажну подршку тенкова, артиљерије и инжињеријских јединица Црвене армије. Са високим борбеним моралом, ванредном сналажљивошћу и испољеном храброшћу, освајале су улицу по улицу, упркос упорној и одлучној одбрани Немаца. Борци Црвене армије су користећи убитачну ратну технику опет настојали да се град максимално поштеди од рушења.

Москва је поздравила заузимање Београда са 24 плотуна из 324 топа.

После три и по године окупације, Београд је био коначно ослобођен од немачких окупатора и њихових помагача. Према званичним подацима, у борбама за град немачка војска је имала велике губитке. Погинуло је 16.800 Немаца, а скоро 10.000 војника и официра је заробљено уз губитак велике количине оружја, муниције и возила.

Јединице НОВЈ су изгубиле 2.994 бораца и старешина,а Црвене армије 960 бораца и официра.

Те 1944. године Личани су поднели не мале жртве у борбама за ослобођење Београда, учествујући у десетак војних јединица НОВЈ, имајући посебан мотив да тако осветлају образ својим очевима и дедовима, који су само тридесет година раније срамно ратовали против своје браће за исти град а на рачун туђина.

Ослобођењем Београда и потпуним разбијањем немачких војних снага, познатих као група „Ф“, дефинитивно је пропао немачки план консолидације фронта у Србији. Сем Немаца, из Београда су истерани сви квислинзи који су тесно сарађивали са окупатором. Био је то дефинитиван крај Недићеве владе и љотићеваца. Са војничке и политичке сцене, нестале су и четничке формације.

Извлачење немачке групе армија „Е“ из Грчке је ослобођењем Београда и стварањем нове велике слободне територије у Србији онемогућено. Она је „набачена“ на заобилазни и тешко проходни правац преко Босне, што је било од изузетног значаја за наставак даљих операција у Југославији као и за јужно крило општег фронта Црвене армије према Немачкој. Победа у Београдској операцији је изазвала нов борбени полет за коначно ослобођење земље које се десило седам месеци касније, последње у Европи, шест дана после капитулације Немачке, 15. маја 1945. године.

После рата, Влада Демократске Федеративне Југославије је одликовала орденима и медаљама 2.000 совјетских војника и официра. Звање народног хероја Југославије је добило 13 совјетских војника. Указом Президијума Врховног савета СССР 19. јуна 1945. године је установљена медаља „За ослобођење Београда“ којом су одликовани сви учесници те операције. Велики број војника Трећег украјинског фронта и 300 војника НОВЈ су одликовани разним совјетским орденима и медаљама. Највиша одликовања СССР-а је добило и 46 генерала и официра НОВЈ, а маршал Тито је одликован Орденом Суворова првог реда.

Иза медаља су остале – страшне жртве. Гледано у целини, Београд је током НОР-а претрпео огромне људске и материојалне губитке. Процењује се да је у Београду и Земуну у току рата изгубило живот између 90.000 и 100.000 људи. Београд је остао, добрим делом, без своје младости, јер је највећи број страдалих имао између 18 и 30 година.

Јесени у Београду су посебно лепе и шаролике, а најлепше када са њом у град стигне и – слобода. Београд би стога можда требао да слави Дане ослобођења Београда у прошлом веку, 20. октобар, 1. новембар и 15. децембар, а не један датум.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Београдска операција 1944, VII, 1964.

2. Београд у рату и револуцији 1941–1944, Београд, 1971.

3. Војна енциклопедија, I, Београд, 1970.

4. Енциклопедија Југославије, I, Загреб, 1955.

5. Историја народа Југославије, 1 и 2, Београд, 1960.

6. Историја српског народа, Београд, 1994.

7. Милошевић К., Одбране Београда кроз векове, Београд, 2012.

8. Митровић А., Србија у Првом светском рату, Београд, 1984.

9. Петрановић Б., Србија у Другом светском рату, Београд, 1992.

10. Ћоровић Б., Историја Срба, Београд, 2005.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер