среда, 17. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Тржишна цена Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Пурић   
субота, 14. јул 2012.

Колика је заправо тржишна цена Србије? Ко су заправо потенцијални купци? Са запада или истока? Колика може да буде цена државе, која већ најмање три деценије не може да пронађе већински, општеприхваћен консензус за своје државне и националне приоритете? Има ли уопште неку озбиљну цену земља у којој родитељи могу да кажу деци: „Ваша деца стићи ће стандарде из нашег детињства за 30 година“? Вредност нашег БДП од око 35 милијарди евра је само 0,002 процената БДП који има ЕУ. Та једноставна чињеница говори много и о нама, али и о њима. Сви наши политичари ову цифру морају добро да запамте, и са поштовањем да се односе према њој. Толико мала и безначајна економија не завређује било какву озбиљну расправу на економском небу Европе и поготово света. Кад би они хтели са мало новца, по њиховим критеријумима, могли би да нас економски подигну за кратко време много. Зашто неће? Историјски заустављени привредни развој, санкцијама и бомбардовањем, не помиње се при било каквој анализи данашњег стања у Србији. А требало би бар зарад чистих рачуна.

Зашто је онда Србија понекад важно место у њиховим очима? Ако нисмо економски интересантни, да можда нисмо политички? Да ли смо постали полигон на коме се померају војно-политичке црвене линије у међународним односима? Постали смо пример, или повод за мењање историје. Над нама се често тестирао нови светски политички поредак. Први светски рат, наводно је почео због нас. Черчил и Стаљин су преко наших територија цртали своје црвене линије. Онда смо црвеном марамом самоуправљања махали мало на исток мало на запад. После смо се „храбро“ супротставили глобализацији Империје на врхунцу њене моћи. Зато смо последњих двадесетак година тако често били у главним електронским вестима светских (западних) медија Си-Ен-Ен и Би-Би-Си, и на насловним странама Зидојче цајтунга, Тајмса, Њујорк и Вашингтон поста, Монда..

И онда колика може да буде цена Србије кад се данас, и поред свега што има, у њој умире од глади? 

Растурање несврстане Југославије, осим што је значило дељење националног корпуса Срба у више држава, било је и добар пример како пролазе они који не слушају велике, поготово кад су објективно мали и незаштићени. Нашли смо се под директним ударом, јер смо им се сами препоручили. Идеалан пример, поготово несврстаном свету чији смо лидер, док је било Тита, били. Морало се свету обзнанити ко је главни газда на Планети. Први смо у свету бомбардовани од НАТО пакта без одлуке УН. На нама је тестирано насилно отимање дела територије без наше, и сагласности Савета безбедности УН. Технике и технологије насилног наметања империјалног глобализма , поготово материјалне и медијске, добиле су свој идеални полигон за тестирање баш код нас.

Све ово горе, највише говори о српској политичкој „елити“[1], која нас је водила последњих стотинак година. Ове садашње живимо. Ових дана после двоструке посете мандатара Дачића Русији, Американци послаше јаке људе да нас неколико дана обилази и изазивају интерес новинара до лудила, шта ће они овде? Да можда опет треба да послужимо некима као пример? Или је то можда опроштајна посета од дела њиховог дворишта које су „уредили“?

Осам милиона становника живи на површини од око 88.000 км квадратних на 45 упореднику северне географске ширине, што омогућава да четири пута током године наш организам, али и свих живих бића на овим просторима, мења се и због чега је генски потенцијал најквалитетнији, како је то наука 21. века утврдила. Малине, вишње, беби биф, телећа бокс кожа и други светски најквалитетнији производи то свакако потврђују. Вулканско порекло великог дела Србије носи у себи многобројне руде и минерале, а на брдовитим пределима та земља представља злата вредну подлогу, која нашем воћу даје најбоље особине које кроз комбинацију четири годишња доба и пуно сунца, али и влаге. Кроз њу протиче највећа европска река Дунав, а највећа балканска река Сава улива се у њега, усред најлепшег града и природног средишта југоисточне Европе, Београда. Преко њене територије пролазе неки од најважнијих копнених и ваздушних путева од запада ка истоку или обрнуто. Велике (за наше појмове) плодне равнице на северу, преко благо заталасане Шумадије иду ка југу и великом (опет по нашим виђењима) Копаонику и Шари. Велики водотокови Дрине у себи скривају огромне количине не само ендемских врста младица, већ и обновљиве, данас толико тражене енергије. На овом простору може се произвести хране и енергије, основних људски потреба, за бар пет пута више људи од тренутног броја њених житеља. Тако рећи идеално место за квалитетан живот. И да има добру цену.

И онда колика може да буде цена Србије кад се данас, и поред свега што има, у њој умире од глади? Данас је Србија место где је 400.000 деце без три оброка дневно, а скоро милион становника је испод границе сиромаштва. Данас у Србији има преко милион незапослених, а само у последње две године 400.000 радника је изгубило посао. Данас је у Србији четири милиона становника на граници сиромаштва, а званична статистика лаже да је потрошачка корпа 30% нижа од оне коју је евростатистика казала. Тако нас наравно лажу и о броју незапослених, и о дуговима које су направили у последњих 10 година. Данас народ у Србији масовно не може да плати ни најосновније комуналне рачуне, а хлеб и млеко постају намирнице које се купују на граме. Данас је у Србији плата, ко има среће или партијске везе да било шта ради, најнижа на Балкану. Данас је у Србији најнижа потрошња меса по становнику у Европи, а воће постаје луксуз који је чак и деци тешко купити. Данас је Србија место где стари људи умиру од хладноће, а млађи у пуној снази дижу руку на себе, јер себи и породици, поготово деци не могу да обезбеде ни храну. Данас у Србији недостаје и газа за нај безазленије операције, а школски систем је сваке године, бар два три пута у расулу. Све ово наравно улази у цену.

Одређена је граница кривих и правих мањина (лимит 15%), где су Срби сврстани у криве мањине, којих је превише у стварности, а нигдје их у институцијама система. 

Има ли, и коју цену држава, у којој председници не преносе на наследника никаква сазнања и своје сугестије о најбитнијим државним и националним питањима, по изјави Томе Николића? Земља у којој су једни за небеску, а други за земаљску Србију. Неки трећи би и за једно и за друго, али да они одреде који су проценти једне или друге.

Србија је земља где је систематски уништена производња увозом енормних количина робе, са потцењеним курсом еура, који диктирају најмоћнији тајкуни у спрези са владајућом кликом. Та политика са укидањем свих врста заштите домаће индустрије оставила је без посла 1.000.000 радника. Бескрупулозна приватизација, парама сумњивог порекла, уништила је сваку помисао да се можемо прикључити развијеном свету. Србија је и место где је производња(у којој се једино ствара нова реална вредност) на 60% из 1989. године или мања од предратне 1998.

Србија је и место где је уништен домаћи финансијски систем и где доминира страни банкарски капитал који у сваком тренутку својим повлачењем може да уништи нашу привреду. Тадић је у Бечу 2009. године потписао обавезу, да те стране банке, сваке године у Србији остваре најмање профит кроз камате од 250 милиона евра. Стране банке, кроз тзв. репооперације, исисавају сваку пару наше привреде и грађана, јер су камате које код нас плаћа држава највише у Европи.

Српска пољопривреда је уништавана зарад могућности да се увозе пасуљ, лук, шаргарепа, јабуке, крушке па чак и млеко. И све то у интересу оних који владају Србијом, да ли јавно или из сенке сасвим свеједно. То је онда свакако основ и за багателну цену плодне земље по Србији. Због накарадне пољопривредне политике наши сељаци немају никакав економски интерес да раде на њој. У земљи, како сада већ и доскорашњи властодршци говоре, са највећим потенцијалом у пољопривреди, јавља се несташица млека и прети несташица хлеба. Прехрамбени производи скупљи су код нас него на западу!?

Србија има најскупљу супер бирократизовану државу која запошљава партијску номенклатуру и скида кожу тотално посрнулој привреди и сиромашном становништву. Спрега законодавне власти, која стално доноси нове законе и прописе, да се морају платити нови намети под претњом драконских казни, јесте најдрскији начин узимања пара за себе и потребе своје партијске касе. Србија је место од кога беже скоро сви потенцијални инвеститори, због уцена којима су изложени. Корупција је системска у Србији, не само по речима директорке агенције за борбу против корупције Зоране Марковић, већ и по много важнијем мишљењу ЕУ дежурних администратора.

И како је све то могуће? Како досадашње блиско искуство говори они кажу имају 126 посланика! То су исти они посланици који су изгласали законе за приватизацију, по којима је у бесцење распродата, и неразумно потрошена вишедеценијска мука и зној нас и наших очева. То су исти оних 126 који су гласали да се Србија задужи за додатне десетине милијарди евра, које су они потрошили, без икакве видљиве користи по грађане, за њих је било и то доста. То је истих оних 126 који су изгласали да се створе небројане агенције, и друга државна тела, где њихови партијски другови имају плату по десет, петнаест хиљада евра месечно. То је истих оних 126 посланика који већ десетак година не усвајају завршни рачун државе, а за то кривично дело гоне се и кажњавају хиљаде малих предузећа и њихови власници. Све нам то улази у цену.

Да ли су безидејни Тадић (његова реакција кад је коначно признао да је криза) и његова околина свесно направили најгори цивилизацијски промашај? Тврдити да кризе нема, па да нам је то велика развојна шанса, па да смо кризу први у свету победили, и да можемо што више да се задужујемо, свакако је превара и економски злочин према грађанима Србије. Питање, које само наивни постављају, јесте: Да ли су то урадили из незнања или свесно? Наравно да је свесно. Удружили су се са њима, у намери да се Србија нађе у оваквом и оволиком дужничком ропству. Уместо да су скупи кредити улагани у инфраструктуру, производњу, а поготово у пољопривреду, неразумно су трошени у одржавање власти и корупције. За ове четири године још више су нас увукли у дужничко ропство које се не опрашта, а дало је чак и формално-правну могућност нашим повериоцима, да нас и на силу „дотуку“. Изгубивши било какву могућност да бар и минимално одлучујемо о својој, а поготово судбини својих потомака, сад немамо алтернативу. Тадићева последња четворогодишња власт, била је намерно обарање цене Србије, по истом моделу као у свим нашим приватизацијама: што горе стање у фирми, цена нижа. То је било само продужавање агоније, које је довело до још већег наглог пада цене Србије.

Има ли, и коју цену држава, у којој председници не преносе на наследника никаква сазнања и своје сугестије о најбитнијим државним и националним питањима, по изјави Томе Николића? 

Има ли онда нешто што у Србији вреди? Србија има резерве угља и осталих сировина на Косову за бар 4000 милијарди долара по америчким проценама. Србија има Војводину која може да произведе 100 милијарди пољопривредних производа годишње, што је за 30 година еквивалент косметским богатствима. И какве везе са нашом ценом има најављено улагање Медлин Олбрајт и Весли Кларка у косметске енергетске потенцијале? Није чудно што нам на Космет не дају, а ускоро можда нећемо моћи ни у Војводину, из истих материјалних разлога. Србија има милион хектара необрађене земље, што у холандском случају значи 75 милијарди годишњег прихода од пољопривреде. Да имамо бар пола од тога пред приступни фондови ЕУ били би нам смешна сића, а не без алтернативни пут. Да ли нам је и због тога намерно од њих обарана цена?

И шта би купац могао да очекује? Држимо најнижу цену, али опет нема ко да купи.Чекају да нам још падне цена, или да тотално уђемо у њихов систем, где су они апсолутне газде. Они који данас купују и граде производне капацитете, користе самоубилачку конкуренцију сиромашних и презадужених земаља по свету. Никако да нам утврде цену, коју ни сами ми не знамо.

А шта би било кад би сами били свој купац? Отплатимо зеленашке кредите, скинемо дужничку омчу око врата и постанемо нормална држава. Постоји реалан излаз који једино ми, грађани Србије можемо остварити. Потребно је да разумемо да су нас политичке елите водиле погрешно. Не постоји могућност да се досадашњи систем поправи или дотера. Хоћемо ли бољи живот, морамо коренито променити досадашњи систем и филозофију на којој је настао. Средства за производњу углавном су уништена или су у туђим рукама. Једино земља, ако је убрзано не покупују странци, остаје у нашим рукама. Однос према том једином не потрошеном ресурсу је однос према себи и поготово следећим генерацијама. Уређено задругарство на основама енглеског, норвешког, аустријског или другог успешног модела обезбеђује посао за бар 400.000 људи, и толико потребне количине првокласне пољопривредне робе. Квалитет који имамо, и континуитет који се тим робама можемо постићи на тржишту Европе, Русије и Блиског истока, гарантује повећан девизни прилив и постепено извлачење из дужничког ропства. Промењен однос према раду сваког незапосленог појединца, прихватање послова који се тренутно могу отварати у Србији, важан је предуслов за извлачење из кризе.

Да би се могло нормално живети, мора се прилагодити свеукупни државни апарат економским моћима становника Србије. То ће да боли, поготово све оне до сада привилеговане, а непотребне државне службенике. Грађани нису били свесни, да је у свету рад и однос према раду, добио нову источњачку цену, којој се сви морамо прилагодити. Заједнички адвертајзинг свих политичких странака, заснован на конкретним проверљивим информацијама, представља шанса да грађани поверују у ту идеју. А њихова вера покреће планине и мења токове река. Избалансирана улога тржишта, али и одговорне социјалне државе једина су гаранција опоравка. Некад су Кинези учили од нас, а дошло је време да поред позитивних западних искустава, проучимо и систем нове доминантне светске економије, да би нашли праву меру свега.

Ако је ми купимо, нећемо моћи по тој обореној минималној цени. Платићемо најскупље, али ће наши потомци живети нормално. Дужни смо да платимо цену и изборимо се за извеснију будућност потомака. Бела куга веома брзо узима свој данак. Влада која се формира мора разумети светске процесе, потребе свог становништва и услове у којима живимо. Мора се пронаћи начин како да нам повериоци допусте да се извучемо из дужничког ропстава. И црни робови некад су скупо плаћали свој откуп. Данас је Обама председник Америке


[1] Ђорђе Вукадиновић, текст написан поводом књиге „Како су моје љубави постале веће, највеће“ Милана Пурића

„Једна од највећих и најпогубнијих мана политичке елите и државног руководства Србије свакако је недостатак свести о току историјских, епохалних догађаја који обележавају време у коме живимо. Милошевићу се често пребацује, као његов најкрупнији политички грех и историјски хибрис, „одсуство свести о паду Берлинског зида“, и савремени политиколози и теоретичари државе то веома радо истичу и подвлаче. Са друге стране, наша, савремена, „постпетооктобарска“, „демократска“ елита, у том смислу ништа није одмакла од „кривца за све српске проблеме“. Као Милошевић пре њих, они су блажено несвесни повесних догађаја и тектонских поремећаја на светској геополитичкој сцени, одржавајући провинцијалну веру у глобализацију, „крај историје“ и „светско слободно тржиште“, без икакве представе да њихово време има своје „Берлинске зидове“, који ништа мање не означавају улазак глобалног друштва у следећу фазу историјског развоја (или деградације, зависи како се гледа). Темељне преседане, у лику америчког „рата против терора“, Путиновог „Минхенског говора“, или катастрофалног слома светске привреде, они посматрају са истим оним тупим неразумевањем, које је комунистичку бриократију умируће Југославије навело да пружи подршку својим руским парњацима, током последњих дана СССР.“

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер