четвртак, 18. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Неолиберална хоботница
Савремени свет

Неолиберална хоботница

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Пурић   
недеља, 18. септембар 2011.

Створене у Рату за независност, САД су од млађег брата Енглеске с временом постајале старији брат, а потом и Велики отац породице. Земља је за десетине милиона гладних, али храбрих људи широм света постала једина велика, права шанса за остваривање личне и породичне стабилности, која се с временом по свету прочула као „амерички сан“. Срећни су били људи који су успевали да с породицама, или без њих, постану држављани САД. Кроз своју кратку (по цивилизацијским мерилима) историју, САД су показале да имају људе који одлично разумеју начине и методе којима се ствара сопствена држава. Освајање „Запада“, отимање земље и протеривање (или затирање Индијанаца) само су почетак дугог низа недемократских (по данашњим критеријумима) метода којима је најгрубља сила била начин остваривања личних и колективних циљева Американаца и Америке. Практична и прагматична новонастала нација почела је да ствара нове видове производње, и поготово нове технолошке поступке, који су с новим видом масовне производње, уз обимне природне ресурсе, стварали услове да на огромном и брзо нарастајућем тржишту земља економско-финансијски јача до степена кад је увршћена у ред највећих, али и најјачих држава света. Транзиција од суровог либералног капитализма после Великог рата, ка некој новој врсти друштвене расподеле богатства, ишла је преко Велике кризе 1929 – 1933. године. Усвајајући некад и болне одлуке које су за собом носиле бројна самоубиства многих немоћних да се снађу, Америка је ишла напред и, прилично удаљена од остатка света, поново се дизала на ноге, памтећи и у личној и колективној свести време тешкоћа које је имала после Великог рата. Када се у Европи већ голим оком могло видети да оснажена Немачка жели нову прерасподелу светских ресурса, поготово оних источно од њих, Американци су разумели шта се спрема. Гледајући једним оком на Немачку, а другим на исто тако сировински пожудни Јапан, желели су да, поучени искуством Првог рата, што дуже остану по страни, и користе погодности које могу имати без директног учешћа у новом великом војевању. Коначно свесни тога да рат ипак неће избећи, Американци су почели да спремају своју индустрију да се претвори у ратну машинерију, која је способна не само да се заштити већ и да направи нову геополитичку карту света у складу са америчким интересима. Када је после Перл Харбура увучена у глобалну игру, јасно је било да ће узвратити на начин како је то кроз своју кратку историју увек чинила. Створивши, колосалним напорима, прва на свету, најмоћније оружје до тада пронађено – атомску бомбу, није оклевала ни часак да стотине хиљада људи у тренутку претвори у пепео (несразмерно употребљена сила?), а да уз још стотине хиљада полако умирућих начини еколошку катаклизму (како се то данас каже), још увек до краја неиспитану. Оваква одлучност, створена индустријска ратна машинерија и резултати рата допринели су да Америка стане на чело западног света. Другу половину, опет резултатима рата, освојио је комунистички идеолошки систем СССР-а (Русије). Тако је почела да се ствара нова светска сцена на којој ће деценијама Америка играти главну улогу. Кроз све ово време Американци никако нису дозвољавали да други сметну с ума њихову војну силу (и спремност да је „васпитно“ употребе). Преко Корејске кризе, Кубанске кризе (ракетни нуклеарни спор са СССР-ом), Вијетнама (фингиран инцидент у Тонкишком заливу), Југословенске кризе (фингиране Меркале и Рачак), преко Ирака (фингирана опасност од оружја за масовно уништење), до Авганистана (терористичка опасност?), Либије (заштита демократије или спречавања стварања Афричке банке која би заменила Светску Банку и ММФ) и сутра Ирана, и још десетине других знатно мањих акција, стварали су слику своје војне свемоћи. То је сада већ и историјски, од самих Американаца потврђен системстварање кризе, уз управљање њеним током и производњу медијски пожељне виртуалне стварности, као и изговора за потоња стварна ратна деловања.

Створивши, колосалним напорима, прва на свету, најмоћније оружје до тада пронађено – атомску бомбу, није оклевала ни часак да стотине хиљада људи у тренутку претвори у пепео (несразмерно употребљена сила?), а да уз још стотине хиљада полако умирућих начини еколошку катаклизму (како се то данас каже), још увек до краја неиспитану.

Непосредно пред крај Другог светског рата почело је преобликовање дотадашњег света. Оснивањем УН (октобар 1945)глобално удружење влада које сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја и социјалне једнакости, са седиштем у Њујорку, започело је стварање институција које ће постати оквир глобалног америчког деловања. Створена је Светска банка (децембар 1945, седиште у Вашингтону), која је одговорна за обезбеђивање финансија и давање савета земљама како би се повећао економски развој и смањило сиромаштво, али и очувале међународне инвестиције. На крају је већ створени ММФ (јул 1944, седиште у Вашингтону), задужен за вођење адекватне економске политике, заокружио обликовање новог начина управљања планетом. Из ових финансијских институција биле су искључене совјетске државе јер њихов систем није био погодан због непостојања ренти и камата, што је супротно замишљеној концепцији и могућности владања преко финансија. Створени банкарско-финансијски систем на врху са Светском банком и ММФ-ом постао је најмоћније, ново осмишљено оружје за освајање света.

Потом се десио и званични пренос финансијских овлашћења, који је задуго најчвршће везао Америку и Енглеску, која је до тада представљала чвориште и чувара светског капитала (често добијаног од беспризорне колонијалне пљачке). На планини у непосредној близини Вашингтона, 1947. године, на састанку у Бретон Вудсу, дошло је буквално до примопредаје „златне акције“. Сви су могли по мало, а све је могао само један, Америка са златном акцијом. Седиште УН у Њујорку и њихово скоро потпуно финансирање било је главно оружје у рукама Америке, којим се наметнула као сила која одлучујуће и у највећем степену утиче на одлуке УН. То је значило да и земље (СССР, па потом и Кина) које су имале право вета нису увек користиле ту могућност, осим кад су у игри били баш њихови витални интереси. Са још два стуба створен је оквир за институционално деловање.

Основна полуга која је гарантовала нови начин управљања светским пословима била је војна сила, одлучно испољена бацањем А бомбе. Каубој је први потегао и показао колико је суров, било је 100.000 мртвих (и накнадно још више стотина хиљада) у секунди. У земљи где се одувек ценио онај који први потегне, ствари су долазиле на своје место. Јединствена војна машинерија створена у Другом светском рату није могла једноставно да се пошаље на отпад. Американци су одлично знали колико кошта таква машинерија и њено одржавање. Зато су јој нашли нови профитабилан посао. Тада, до максимума створен и ојачали војно индустријски лоби прагматично користи новонасталу светску комунистичку претњу, која је резултирала новим црвеним линијама по планети. Дисциплиновање Немачке и Јапана, чување Европе од већ означеног новог баука СССР-а, који је такође постао војни џин са империјалном амбицијом, постао је задатак моћне војне машинерије. Заоденут у „комунистичку идеологију“ стварања бескласног праведног друштва, СССР је постао стварна и реална претња дотадашњем и планираном новом поретку у свету. Тако је америчка војска добила реална задужења која су се могла допуњавати и увећавати, а и, што је посебно важно, бити високо профитабилна. У цвету индустријализације и огромних потреба за енергентима, војска, а посебно морнарица, била је преко потребна да чува и обезбеђује све путеве којима су се транспортовали енергенти, сировине и роба. С друге стране, Двајт Ајзенхауер, бивши председник САД, још је 1953. године први пут упозорио, а 1961. године у свом опроштајном говору јасно акцентовао опасност по америчку демократију од војно-индустријског комплекса, који чине највиши професионални војници и власничка и управљачка структура индустрије наоружања (Lokid Martin Northorp). Војно индустријски комплекс необично је значајан у свим земљама НАТО (војна индустрија је најпрофитабилнија легална делатност – ако се уопште за трговину смрћу може рећи да је легална). Слично као и у Америци, и друге земље НАТО-а стварале су такав лоби који се уклопио у систем. Војска је открила и претворила космос у најважнији сегмент нових најисплативијих комуникационих технологија. Својим технологијама најзначајније је допринела ступању на тло другог објекта у Космосу. Наравно да су све то, поред значаја за Америку и њене светске планове, немерљиви доприноси укупној светској цивилизацији. Тако је створен основни војни стуб новог светског доларског поретка. Најјача карта је на столу.

Поцепана колонијална карта света после Другог светског рата била је опет на столу. Некад моћне колонијалне силе биле су на страни победника само формално. У ствари, и победници Француска и Енглеска представљали су историјске губитнике, неспособне да сачувају дотадашње позиције. Развој авијације и телекомуникација, које су већ почеле да пристижу и у дотад најудаљеније делове света, почињале су да стварају простор за доскора немогућу мисију брзог глобалног директног деловања. Моћна Америка је у току Другог светског рата већ показала да је способна да за кратко време створи огромне аналитичко-оперативне тимове, способне да осмисле и реализују и најкомпликованије захтеве политичке и привредне елите. Тако су настали центри које је касније светско „народно приповедање“ (врло често иницирано и усмеравано баш из тих центара) називало разним именима: Трилатерала (сарадња САД, Европе и Јапана) “Комитет 300“, Влада у сенци, Билдербешка група (Рокфелер, Кисинџери други, организација политичара, представника војно-индустријског сектора, банкара, пословних људи), масони и остали. Свакако да такве творевине (организације) постоје и имају неке утицаје на поједина питања, али су далеко од стварно и пресудно одлучујућих. Поклопили су се заједнички интереси свих америчких грађана, појединачни интереси главних групе, и јаке америчке државе способне да оствари такве амбиције. Нарасла организације америчке супердржаве почела је да осмишљава и реализује и најсмелије замисли у потчињавању целог света њиховим потребама и вољи. Од таквог њиховог деловања корист су пре свега имале стотине милиона америчких држављана, који су до америчког сна сада лакше, брже и сигурније долазили. Уз њих је, свакако, и америчка друштвена елита дошла у позицију да уз огромно поверење и подршку народа капитализује своју политику. Тако уједињени имали су истоветне интересе да се такво стање заувек задржи.

Потом се десио и званични пренос финансијских овлашћења, који је задуго најчвршће везао Америку и Енглеску, која је до тада представљала чвориште и чувара светског капитала (често добијаног од беспризорне колонијалне пљачке).

Таква сила морала је да има и логично објашњење и општеприхваћену идеологију увијену у леп омот демократије попут најслађе млечне чоколаде како би нови конзументи доживели серотонински подстицај. И ако на крају таква чоколада квари зубе и скраћује живот, већина је радо једе. Нови концепт економије заснивао се на „неолиберализму“, који је прерастао у догму путем научно-медијске промоције и постао облик пожељан да се примењује у свим сферама друштвеног живота. Неолиберална концепција (идеологија) представљана је као научна (многобројни добитници Нобелове награде за економију, сетите се само и ко су носиоци Нобела за мир и како се они одређују), вредносно неутрална концепција заснована на емпиријски провереним подацима и на универзално важећим, општеприхваћеним, западноцивилизацијски верификованим вредностима и идеалима. Но иза јавне сцене неолиберализам одрађује свој посао, лажно приказујући и прикривајући интересе којима неки концепти и процеси служе. Врхунском медијском и „научном“ аргументацијом људи се убеђују да су ти процеси нужни, цивилизацијски оправдани, историјски детерминисани, аксиоматски утемељени. Десетине хиљада доктората написано је на тему генијалности те идеологије, а носиоци тако стечених титула били су обавезно професори економије на најпрестижнијим факултетима, најчешћи гости свих електронских и штампаних медија, како би лично уверавали грађане у ту смишљену обману. Најпогубнија по свет била је чињеница да су стотине хиљада младих економиста постајали њихове жртве и заиста су били уверени да чине добро свима проповедајући тако научене лекције. Сви који су имали другачији став и критички промишљали тај концепт били су изложени медијској сатанизацији и проглашавани за људе недобронамерне по напредан свет. То је подразумевало и готово свеопште изопштавање из јавног, поготово медијског простора. Неолиберални концепт подразумева укидање способности Владе (државе) да регулише друштвене токове. То се препушта тржишту, односно банкарском сектору у Волстриту и Лондонској берзи као врхунским жрецима система. Овај систем је направљен да би се из једног центра под управом САД одређивала свеопшта мера вредности долар, преко које се врши међународна размена свега, и који се штампа и приписује на рачуне под заштитом америчке А бомбе. То омогућава да се апсолутна моћ (фетишизирани новац) пренесе на Америку и америчке плаћене савезнике. Концепт богатства се лоцира на финансије (новац – моћ), а не на реалне ресурсе који дају производњу, науку, технологију, знање, истраживање. Тако банкарско-финансијски сектор (разгранат до невероватних капиларних димензија) постаје главно место манипулација и махинација, а у исто време и главни резервоар где се сакупљају приходи од камата и ренти, из којег се праве нови кругови свеопштег задуживања, већ ионако презадужених.

Овако створени идеолошки и војни предуслови омогућавали су да се у игру уведе нови Врховник. Овога пута то је постало тржиште, у складу с новом идеолошком концепцијом неолибералног система. На тржишту се, свакако, размењују разноразне вредности, а посредник у свему томе је новац као јединствена мера вредности. Берза је тржишно место где је могуће практично свему одредити цену било чега. И нормално је да резервна валута целокупног светског тржишта буде пореклом из економски најјачег и најстабилнијег места, што је Америка, свакако, била после Другог светског рата. И нормално је да тај новац буде наслоњен на нешто, од свих економских центара препознато, као што је злато, које се кроз целу историју показало као једина реална вредност која дугорочно никад није изгубила поверење од свих што су учествовали у привредним активностима и размени добара и услуга.

У међувремену трајао је Хладни рат за успостављање контроле на што већем делу планете између Истока (СССР-а - Русије) и Запада (САД), који је, свакако, био веома скуп. Потреба за новим огромним улагањима у опоравак разорених земаља после Другог светског рата изискивала је огромне количине новца, или те реалне робе и живог људског рада. Очекивања да се све може покрити из редовних економских активности и прилива тако створеног новца, из реалне економије (послова) у делу света којим је доминирао Запад, није могло на дужи рок да функционише. Само петнаест година после Бретон Вудса (1971. године), у мандату Ричарда Никсона, Америка (њен економски лоби) развезала је долар од његове дотадашње златне подлоге. На сцену тада још снажније ступају нови неолиберални идеолошки економисти, који пропагирају тотално повлачење државе из свих послова и препуштање свега тржишној утакмици. Створена је „економска“ неолиберална догма којом се прикрива прави циљ такве идеологије. Штампање милион долара у апоенима од 100 долара кошта 17.000 долара. А за тај тако одштампан милион долара добије се, на пример, 2.000 тона нафте (ако је просечна цена у овом периоду била 500 $/тона, или неких других реалних вредности). Е данасто више не функционише и то је прави узрок кризе. Док се не уреди нова мера вредности (а Кејнс и БРИК данас предлажу да то буде корпа најважнијих светских валута) за међународну размену, криза ће се учестало понављати.

Одмах после тога 1973. године дешава се први „нафтни шок“ када се цена барела нафте са 10$ пење на 100$ (цена од 10$ долара покривала је све трошкове експлоатације и осигуравала добит), и отпочиње једна велика обмана. Лажно упозоравајући да ће несташица нафте на свету сигурно настати већ око 2020. године, правдају такав раст цена. Добро, у најбољем маниру неолиберализма медијски пласирана лаж успела је да учини да свет олако прогута овако драстичну неистину. Наводно, Америка и цео западни свет био је у шоку и великој кризи због овог поскупљења. Заправо, на тај начин (кад се зна ко су стварни господари нафте) све земље, поготово неразвијене, које морају да увозе енергенте, постају трајни дужници увучени у бесконачно исцрпљивање својих ресурса (због задужености плаћаних по ниским ценама), зарад плаћања надуваних цена њима неопходне нафте. Јаз између поверилаца и дужника се продубљивао. За нови концепт било је важно направити дужника и ставити му омчу око врата, па га још више израбљивати (преписано из „књиге“ како раднику дати што више кредита како би што више радио без поговора и права на било какву жалбу, да не би све изгубио). Сервисирање дугова односи највећи део новостворених реалних вредности држава (а наравно и појединаца) дужника. Интерес је банака да дају што више кредита, да извлаче још више камата. Тако изнедрен (изнуђен) новац служи за куповину највреднијих природних ресурса (буквално физичких), а поготово потребних људи на разним нивоима. Они који стварају нову вредност од тога имају много мању корист од оних који су им дали кредите и увели их у дужничко ропство.

Глобална супердобит за САД био је простор створен за највеће нафтне западне компаније (Шеврон, Ексон Мобил, БП, Ројал Дач Шел, Коноко филипс), како би створиле монополе (олигополе), који ће у дужем периоду полако увлачити све земље које немају довољну сопствену производњу нафте (а таквих је највише) у дужничко ропство, што је у ствари крајњи циљ твораца таквог модела функционисања света. Количина долара, потребна да се пре свега пословање с нафтом прати, вишеструко се увећава и тако се ствара простор за доштампавање, уз нова „креативна“ решења емитовања новца, нових количина америчке валуте. То је идеалан простор за неконтролисано штампање зелембаћа који директно иду ка увећању могућности власника „штампарије“ да за себе одштампа (креира) и на светској пијаци набави за важну робу по багателној цени. За штампање једног милиона долара потребно је утрошити (папир, машине, радна снага...) само 17.000$. Лако је замислити колико је онда, такорећи бесплатно, могуће набавити реалних добара за десетине хиљаде милијарди тако одштампаних долара. Све је ово, наравно, покривено бескрајном „бригом“ Америке за цео свет и његов демократски развој, али за сваки случај подупрто енормном (како се за мале земље, које то исто чине, каже прекомерном употребом силе) војном снагом која се употребљавала за непоћудне (Кореја, Вијетнам, Југославија – Србија, Ирак, Либија...) како би остатак света имао пример пред очима. Наравно, још један извор долара, много мањи, било је прање новца остваривано широм света, а по рецепту и у организацији највећих америчких банака. Америчке банке су развиле веома сложен спектар различитих политичких концепција за трансфер незаконитих новчаних фондова у САД, инвестирањем таквих фондова у легитимне послове или у америчке државне обвезнице, и њиховом легализацијом на тај начин. Амерички сенатор Левин је у свом извештају истакао да се половина од 1.000 милијарди долара годишње опраног новца депонује на америчке банкарске рачуне. Неке процене кажу да је деведесетих година из земаља Трећег света и земаља источног блока у транзицији у америчким банкама завршавало и до 5.000 милијарди долара (где нестадоше српске паре извучене хиперинфлацијом?). С таквом количином долара, од свих признаваног и пожељног новца, могло се још детаљније посезати за новим и новим начинима имплементације неолибералног модела. Но и тако колосално нарасла новчана маса (моћ) морала је у једном тренутку да пукне јер иза највећег дела тог новца није стајала никаква кредибилност, било у реалној роби или реалној моћи да се то од већине прихвати. БРИК је постао окидач за демистификацију улоге долара у светским пословима, и његово постепено (јер њима тако одговара) свођење на реалну вредност.

Огромна количина неолибералног створеног новца омогућила је да се синхроно реализују и други сегменти пројекта дугорочне апсолутне доминације Америке на свету.

Но док је трајало, најлакше и најбрже капиталисање таквог стања, стварају се у енергетском (нафтном, нуклеарном) сектору прве мултинационалне компаније, које су осмислиле и разрадиле систем по коме ће се полако ширити капиларна мрежа исисавања реалних добара и људског рада, свуда по свету у разним областима, за добробит и што дужи опстанак тако замишљеног модела. У том послу, свакако, главни партнер им је била и остала Енглеска, која је своје вековно искуство у манипулацијама и контроли токова новца предала у руке Америци. Логичан след догађаја подразумевао је стварање мултинационалних компанија (олигопола) и у другим областима најважнијим за живот људи на планети. Прво су створене компаније које треба да доминирају у сектору хране (производња и прерада житарица, меса, млека), па потом и воде. Најновији потези чувеног ГМО „Монсанта“ само су огољено инсистирање на примени технологија које доносе што више новца, без обзира на ризике по целу људску врсту. Семе које само једном може да се користи за сада има ниску цену. Но право ропство настаје кад више не буде националних сорти и семена, па ће „Монсанто“, као ексклузивни власник сорти, сигурно знати да то наплати. Свакако се ту одлично види и распознаје (због чега?) америчка борба за поштовање интелектуалних права, иза којих се крије још један вид енормног узимања новца од оних који не могу ни на који начин да се одупру. Цена лекова у САД, према истим таквим (исти хемијски састав производа) у Индији, Пакистану или Бангладешу често је 1: 500. Ове мултинационалне компаније и оне из других области у ствари су истурени економски ешелон најмоћније силе на свету.

Огромна количина неолибералног створеног новца омогућила је да се синхроно реализују и други сегменти пројекта дугорочне апсолутне доминације Америке на свету. Друга, најважнија од свих препозната чињеница владања јесте седма сила оличена у глобалној доминацији Си-Ен-Ена, Би-Би-Сија и новим, пре свега телевизијским манипулацијама у стварању виртуелне стварности. Производња и прављење информација и светске медијске слике која одговара потребама САД добили су глобално гигантске размере. Заузимање медијског простора својом хиперпродукцијом виртуалне пожељне стварности, на начин да други не могу да му приђу, стварало је привид и фингирање демократије. Слично као у економији, стваране су наводне новинарске величине (нпр. Аманпур) које су добијале све могуће престижне новинарске награде како би се пред јавношћу створила представа да су они хероји нашег доба који откривају све неправде и преваре на свету. У ствари, они су ти који су део удруженог подухвата да се оствари неолиберална превара. И у тој области млади новинари постали су жртва концепта јер су прихватили превару као начин прављења каријера, а послушност као моралну врлину. Ту је неолиберализам бриљантно доказивао своју тезу да све има своју цену, а поготово човек. Врхунски адвертајзинг*, до детаља испланиран и организован, праћен је од најбољих стручњака. Медијске куће, до тада стваране на највећем и финансијски најмоћнијем тржишту добиле су шансу да се разгранају по свету. Опет захваљујући положају, утицају, финансијској моћи и доминантној организацији, а све зарад наводне заштите слободног света од баука комунизма, америчка медијска пропаганда доспела је у све кутке „Слободног света“ и осталих дестинација. Удруженом пропагандом преко свих медија, а поготово до неслућених граница моћне телевизије, стварала се пожељна слика стварности потребна за даље укорењивање у свест грађана потребних и пожељних информација које представљају подлогу за даље несметано одвијање и развијање неолибералне идеологије којом се учвршћује доминантан положај суперсиле. Развојем технологија ослобађају се неслућене могућности прескакања граница, пре свега медијски. Медијско-пропагандни рат постао је основа дестабилизације појединих земаља или региона као претекст успостављања пожељног стања по Америку. У исто време, у самој Америци и широм „слободног света“ стварана је атмосфера неопходности сваког, па и војног деловања на тим просторима, чак и по цену сопствених људских жртава. Тако оствареним адвертајзингом пут реализација њихових планова био је, уз подршку сопствене јавности, отворен. Та медијска потпора односила се и на друге области, посебно на културу. Планетарна доминација Холивуда била је одлична не само финансијска прича већ пре свега идеолошка представа о добрим америчким момцима и лошим руским момцима, и како се кад укаже потреба. Стереотипи таквог типа најлакше су освајали просторе где је образовање било слабо. Тако је и образовање (живела „Болоња“), где год је то било могуће, прилагођавано неолибералном концепту стварању потребне велике масе потрошача радника који неће бити много заинтересовани за свет око себе ако су им задовољене основне потребе.

Сваки посао у крајњој инстанци зависи од људи, поготово кад су твоји. Одабир, школовање, креирање пословних и научних каријера и коначно распоређивање од стране Америке по хоризонтали и вертикали у највишим државним структурама земаља савезника и НАТО-а заправо је распоређивање војника за напад. Прво су то радили код себе, па потом код савезника и на крају код савезникових послушника (на пример у Србији). У дугом периоду Де Гол је био изузетак после кога је следио ешелон личности попут Ширака (суди му се у Паризу за крађу), Кол (правоснажно осуђен за крађу у Немачкој), Блер (корупционашка афера лордовских титула), Саркози (пуно финансијских афера још непроцесуираних), Берлускони (бирајте, порез или секс), Меркелова (Источнонемачки апаратчик која постаје лидер уједињене Немачке). Наравно, модел се спуштао на следећи нижи ниво, Србију. Настајали су неки професори неолибералне економије, неки неолиберални аналитичари, неки неолиберални новинари који су свима око себе делили идеолошке пацке, до непристојности промовисани на свим медијима. Њихови бичеви с неолибералне висине као громови спуштали су се међу затечене грађане и колеге које су размишљале својом главом. Тако су настали, како сведочи Милан Николић у РТС Дневнику 2 (11. март 2011), ниоткуда од Ђинђића довучени неолиберални економски стручњаци Ђунић, Влаховић, Ђелић, Лабус, Динкић, који су по утврђеном сценарију и већ испробаном методом у осталим посткомунистичким земљама од Србије направили најнеуспешнију земљу Европе, како сада и сва наша домаћа штампа пише. Такозвана Друга Србија, Чеда, Лихт, Ковачевић, Свилановић, Басара, Бујошевић, Бисерко, Кандић, Стеван Лилић, Дерета, Латинка Перовић, Вук и Дана, Хомен, Гашо, Шутановац и ини обучавана је и издашно плаћена (у коначном збиру наравно нашим новцем) да Србија заузме почасно (последње) место у европској породици народа без алтернативе. По гореописаном светском сценарију, али у балканској варијанти, и систематски урађеном државном адвертајзингу (у организацији ДОС-а, тотално прекопираном са европског и највишег америчког нивоа), постали смо добра маса за креативно обликовање. Наравно, капиларни систем подразумева да функционише и на најнижем локалном нивоу да би био компатибилан од врха до дна (али оног правог). И функционисао је. Но сада светом дувају неки нови свежи ветрови (можда че једног дана прећи и у оркан), па ће, свакако, доћи до великог проветравања.

И док се планета окреће стандардном космичком брзином око Сунца, друштвени живот на Земљи кува се брзином светлости... Ово је 21. век. Нова научна открића и нове технологије на њима засноване као што су енергентска независност, ниска цена енергије која је нова светска револуција повезана са соларном енергијом, стварају предуслове за основну равноправност свих људи. Ослобађање од неолибералног колонијализма и упадања у дужничка ропства, уз помоћ научно-технолошке револуција и интернета, представља континуирани процес који не дозвољава да се друштвени догађаји крећу назад, осим краткорочно. Нове друштвене мреже попут најгушће паукове мреже прекриле су цео свет. Тотална обавештеност о свим догађањима на планети, што већег броја људи, поготово добро образованих, постаје законита одбрана од организованих напора највећих држава да на досадашњи начин наставе са својом доминацијом, а поготово да црпе за себе ресурсе малих држава и обичних људи. Истина (ма колико била субјективна) постаје доступна већини становника света. Сходно већинском удруживању (уз разне предвидљиве ломове), које је у току, створиће се другачији свет. Прерасподела реалних материјалних вредности постаје захтев више стотина милиона младих (наравно и старијих). Притисак се сваким даном геометријском прогресијом повећава, и нема начина да се тако нарастајуће тензије на дуже занемаре. То је, свакако, одлично разумела енглеска елита (Камерон). После изјаве Џорџа Буша Млађег, коју је дао поводом 10 година од 11. септембра Одједном је било јасно да нас океани више не штите. Ја нисам имао стратегију, из дана у дан сам доносио одлуке“ – целом писменом свету постало је јасно на који је начин овакав човек могао да се попне на врх светске пирамиде моћи. Најмоћнија сила на свету нема план „Б“!?. Јасно је и како је незајажљиви нафтни лоби могао да се преко пренадуваних цена нафте, почетком овог века, уздигне, али се то десило и са већ поклеклом Русијом, јединим дотадашњим потенцијалним и равноправним војним непријатељем. Та војна моћ, апсолутно равноправна сила Америци, представљала је окосницу БРИК простора који је у другим сегментима (производњи, тржишту, иновацијама) већ превазишао дотадашњу суперсилу, и тако постао детонатор светске цивилизацијске промене. Вечите људске особине, тежња за доминацијом, похлепа, завист пројектована на друштва и државе још дуго ће бити препрека складном развоју (еколошки и економски одрживом) целе планете и свих појединаца на њој. Побадања заставица по космосу, али и подморјима, трка у виртуелном и сајбер простору, уз све већу гужву на границама појединих слабих, али ресурсима интересантних држава, сигуран су путоказ да ће живот у овом веку бити и премного интересантан за становнике (поготово оне из „Живота у туђем веку“, а то су пре свега наши политичари). Колико је реалан нови светски, свима прихватљив друштвени договор о праведнијој подели (уживању) у створеним новим реалним вредностима? Да ли ће неко (боље речено када ће) прихватити да се већинско плаћање пореза врати из потрошње и зарада (које плаћају најшири слојеви становништва) у сектор некретнина, финансија и монопола (где се налазе најбогатији)? И шта је остало светским повериоцима да раде кад се демистификује систем дужничког ропства који им је удруженим подухватом спољних и унутрашњих неолиберала наметнут? Да ли ће се једног дана, милом или силом, одиграти битка за нови светски поредак, у коме би се плански управљало природним и друштвеним ресурсима, како то већ нуде многи уважени научници појединачно и групно. Баш је интересантно живети у овом 21. веку. Због брзине.

Наука опседања људске интелигенције довољно дуго да се од ње извуче предвидљиво пожељно понашање.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер