Politički život

O Vojvodini

PDF Štampa El. pošta
Petar Anđelković   
nedelja, 25. novembar 2012.

Uvod

Velika prašina se digla povodom odluke Ustavnog suda Srbije da su pojedine odredbe zakona o ustavnoj nadležnosti AP Vojvodine neustavne[1]. To je otišlo tako daleko da Nenad Čanak preti  „internacionalizacijom“ pitanja Vojvodine[2]. Po svemu sudeći, država Srbija očigledno nema pravo da se meša u sopstvene poslove. U svemu tome je posebno neobično što je predsednik tog istog Ustavnog suda upravo iz Vojvodine[3]. Čanak je rekao: „Nema ovde separatizma, to su budalaštine, ali ja kao Srbin iz Vojvodine osećam svoju posebnost. A mi tražimo samo jednu elementarnu civilizacijsku tekovinu: pravo da odlučujemo o svojim resursima.

Koliko je istina da tu nema separatizma ostaje da se vidi. Cilj ovog teksta je da pokaže da sva argumentacija koja se koristi u prilog sve većoj autonomiji AP Vojvodine, može da se koristi još uspešnije kao argumentacija protiv postojanja te pokrajine. Tekst će se baviti ekonomskim, istorijskim, kulturnim i psihološkim razlozima koji se navode u prilog „autonomiji“ Vojvodine, pokazujući da ti argumenti najviše govore upravo protiv postojanja pokrajine. Videće se da su razlozi za „autonomaštvo“ potpuno iracionalne prirode i pokazaće se psihološki koreni te iracionalnosti koji nemaju stvarne veze sa ekonomijom. Takođe će se pokazati da to „autonomaštvo“ nije ništa drugo, nego jedva prikriveni separatizam, kultur-fašizam i šovinizam, koji počiva na tzv. „kolonijalnom mentalitetu“[4].

Ekonomski razlozi protiv postojanja sadašnje pokrajine

Ovde je stvar najjednostavnija i najjasnija. Ekonomska logika koju koriste „autonomaši“ za Vojvodinu u odnosu prema Srbiji, može isto tako da se koristi za Banat ili Srem u odnosu na samu Vojvodinu. Naime, kao što Čanak kaže, ako Vojvodina ima pravo da odlučuje o svojim resursima, valjda to isto pravo ima npr. Banat? Zašto bi banatske pare završavale u Novom Sadu? Protestuje zbog „beogradskog centralizma“, ali se ne primećuje da Novi Sad sprovodi istovetan centralizam u pokrajini.

Ukoliko je argument za postojanje i autonomiju AP Vojvodina mogućnost da građani Vojvodine (tj. građani Banata, Bačke i Srema) nezavisnije raspolažu svojom imovinom, onda je logično da bi građani tih oblasti još bolje i efikasnije raspolagali svojom imovinom ako bi Banat, Bačka i Srem nastupali kao regionalne autonomije u Srbiji, bez posredovanja same pokrajine. Ako se borimo za regionalizaciju, zašto ona mora stati na nivou pokrajine, nasleđene iz SFRJ?

Jedan od čestih argumenata, koji se čuju, povezanih sa ekonomijom, jeste da je Vojvodina „evropska regija“.[5][6] Samim tim je njena autonomija dobra za njene stanovnike, iz prednosti koji pruža taj status. Postavlja se pitanje, kako je to izvodljivo, ako se pojam evropske regije tumači[7][8] kao „transnacionalni savez jedne ili više celovitih teritorija unutar evropskih zemalja“, kao i da se radi o oblastima koje prevazilaze granice jedne zemlje[9]? Problem u ovome je što sama Vojvodina nije geografska oblast ili regija, već politička jedinica. Ta jedinica se delimično sastoji od regija Srema, Banata i Bačke, koji zaista prevazilaze granice države Srbije i nalaze se i u drugim evropskim državama.

Koje druge evropske zemlje takođe dele sa Srbijom Vojvodinu? Nijedna. Ali dele Srem, Banat i Bačku. Beograd se prostire na teritoriju Srema i Banata (ali ne i Vojvodine), dok se Vojvodina prostire i na oblast Mačve (Mačvanska Mitrovica), ali ne i na teritoriju „uže Srbije van pokrajina“. Tako ovde možemo videti da Vojvodina nije isto što i geografski regioni Srema, Banata i Bačke, kao što ni „uža Srbija“ nije isto što i teritorija južno od Save i Dunava. Dakle, ovde se radi o čisto političkim pojmovima i konstruktima.

Pošto druge evropske zemlje, Mađarska, Hrvatska i Rumunija u sebi takođe sadrže Bačku, Srem i Banat, jasno je da su „evroregioni“ upravo Bačka, Srem i Banat, a ne Vojvodina, koja postoji kao politička jedinica. Ovde upravo vidimo da postojanje Vojvodine i naopako nametanje nje kao „evroregije“, koči mogućnost Bačke, Srema i Banata  da postanu evroregije i njihov ekonomski razvoj. Potpuno poistovećivanje Srema, Banata i Bačke sa Vojvodinom, u potpunosti onemogućuje regionalni ekonomski razvoj tih oblasti, već ih čini zavisnim od novosadske administracije, koja u pokrajini sprovodi istu onu ekonomsku centralizaciju, za koju optužuje beogradsku.

Upravo na optužbama za ekonomsku eksploataciju Vojvodine, od strane „Beograda“, može se videti licemeran i parazitski način razmišljanja „autonomaša“. Naime, iako se Beograd i siromašniji delovi Srbije optužuju da „muzu Vojvodinu“, traži se integracija među bogate zemlje EU. Postavlja se pitanje, ako vojvođanski autonomaši-separatisti ne žele da „izdržavaju“ ostatak Srbije, zašto bi zemlje EU morale da „izdržavaju“ tu Vojvodinu? Pa zar Vojvodina ne želi da spram EU radi isto ono za šta „autonomaši“ optužuju ostatak Srbije? Smatraju da ne treba da im ostatak Srbije uzima pare, kao bogatijem delu Srbije, ali smatraju za samorazumljivo da bogata EU treba njima davati svoje pare. Što bi neki poreski obveznik bogate EU zemlje morao da izdržava za njih siromašnu Vojvodinu? Te bogate zemlje subvencionišu svoju poljoprivrednu proizvodnju, što bi dozvoljavali da im neka siromašna „regija“ ekonomski konkuriše?

Vojvodina jeste ekonomski važna za Srbiju kao celinu (kao i nekad unutar SFRJ), ali je potpuno beznačajna za ostatak Evrope. Taj značaj unutar Srbije i stare SFRJ je stvorio (tipično balkansku) megalomaniju o epohalnom evropskom značaju te pokrajine, iako u širim evropskim okvirima ta pokrajina ekonomski ne predstavlja ništa. Tu megalomaniju i narcisizam održavaju neki domaći, kao i strani faktori iz čisto političkih, a ne ekonomskih razloga.

A da nekog istorijskog osećanja ekonomskog (pa i drugog) jedinstva, među regionima unutar sadašnje pokrajine nije ni bilo, primer je lista „Banatski glasnik“ od 12. aprila 1922. god[10], sa simptomatičnim naslovom: „Ne da Banat da ga Bačka pljačka“. Tu polako sa ekonomije stižemo do istorije.

Istorijski razlozi protiv postojanja sadašnje pokrajine

Ukoliko ekonomski razlozi ne govore u prilog postojanju sadašnje pokrajine, šta je sa istorijskim razlozima? Da li postoje istorijski razlozi za njen opstanak ili ukidanje? Videće se da su ipak jači argumenti za drugu opciju. Nenad Čanak je izneo sledeću istorijsku tvrdnju: „Vojvodina je samostalno, sa svojom teritorijom, stanovništvom i organima vlasti dobrovoljno pristupila Srbiji, a onda je napravljen "istorijski falsifikat" po kojem je Vojvodina nastala u Srbiji i bila zapravo privremena komunistička tvorevina.“ [11] Dakle, ovakvim „argumentima“ se služe „autonomaši“.

Ovakve tvdrnje ne samo da su neistinite, već spadaju u drske laži. Istina je sledeća: Kada su se oblasti severno od Save i Dunava pripajale Srbiji, Vojvodina nije postojala ni u kom obliku, kao što nije postojao oblik bilo kakve teritorijalne ili nacionalne autonomije za ljude iz tih oblasti, koji su se ujedinjavali sa Srbijom. Dovoljno je samo da se vidi teritorijalno uređenje Austrougarske 1918. god[12][13], pa da postane jasno kako se ovde bezočno laže.

Dakle, 1918. na karti austrougarskih zemalja i provincija „Vojvodinu“ ne možemo nigde videti, ali zato možemo videti Dalmaciju, kao posebnu oblast, odvojenu od kraljevstva Hrvatske-Slavonije. Dalmacija je zaista ušla u zajedničku državu, kao nekadašnja austrougarska autonomija sa svojim organima, dok Vojvodina nije postojala. Iz zajedničke države, Dalmacija izlazi kao deo unitarne Hrvatske, dok Vojvodina izlazi kao autonomna pokrajina Srbije, sa tendencijom sve većeg udaljavanja od iste. O ovom paradoksu će biti reči nešto kasnije, ali vratimo se ponovo na 1918. god.

Treba znati da se te godine Srem pripojio Srbiji, potpuno odvojeno od Bačke, Banata i što je posebno bitno, Baranje[14]. Srem je sada u Vojvodini, zajedno sa Banatom i Bačkom, dok je Baranja u drugoj državi - Hrvatskoj. Uprkos tome, zvanični mediji u Vojvodini tvrde[15]: „Danas se obeležava dan kada je velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena Banata, Bačke i Baranje donela odluku o prisajedinjenju Vojvodine Srbiji, a tim povodom gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić položio je venac na Spomen tabli zgrade Vojvođanske banke.“

Kako je narodna skupština ljudi Banata, Bačke i Baranje mogla da donese odluku o „prisajedinjenju Vojvodine“, kad Vojvodina nije postojala tada, kao ni do drugog svetskog rata? Ako sadašnja pokrajina sadrži Srem, Banat i Bačku, ali ne i Baranju, kako je onda ta skupština mogla da prisajedinjava nešto što je nastalo tek nekoliko decenija kasnije? Gde je sada ta Baranja i šta je sa Sremom?

Taj isti vojvođanski sajt kaže o Sremu[16]: „Na današnji dan 1918. godine Skupština Srema u Rumi donela je odluku da se Srem prisajedinjuje Kraljevini Srbiji. Narednog dana Velika narodna skupština u Novom Sadu odlučila je da se Srbiji prisajedini cela Vojvodina.“ Ako obratimo pažnju na datume, Srem se ujedinio sa Srbijom dan pre Banata, Bačke i Baranje (koja je sada deo Hrvatske) i to odvojeno od Novosadske skupštine.

Ako se Srem ujedinio odvojeno i nezavisno od ovih oblasti, kroz odluke svoje skupštine, onda Novosadska skupština nije ni bila nadležna za Srem, nego za svoje oblasti, jer sam sajt kaže da se ta skupština zvala Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i drugih Slovena Banata, Bačke i Baranje. Pa i sami priznaju da u nazivu te skupštine nema Vojvodine, koju ubacuju napamet, a koju je ta skupština navodno „prisajedinila“? Lepo se može videti da su su delovi sadašnje pokrajine prisajedinili sa Srbijom potpuno nezavisno jedni od drugih, dok neki od njih uopšte nisu deo pokrajine, već druge države. Lepo možemo videti spinovanje istorije koje se radi.

Tako pokrajina, koja prvi put nastaje aktom KPJ, se istorijski zasniva na odlukama ljudi koji su te odluke donosili znatno pre postojanje pokrajine. Pa se onda tvrdi da su tu kasniju tvorevinu oni „prisajedinili“ Srbiji, iako su delovi te sadašnje pokrajine, nastupali odvojeno. Tako se još ta skupština, koja nema veze sa Sremom smatra nekakvim „organom“ tada nepostojeće Vojvodine. Imamo potpuno obrtanje uzroka i posledice, u klasičnom sofističkom maniru.

Sa druge strane, šta ćemo sa periodom kada pokrajina postoji? Šta ćemo sa „čuvenim“ ustavom iz 1974, na koji se autonomaši (tj. separatisti) pozivaju? Postavlja se pitanje, zašto bi ustav nepostojeće države (SFRJ) bio obavezujući za državu Srbiju? Hrvatska se nikad nije pitala kada je uvodila županije, da li se one slažu sa ustavima iz doba SFRJ. Zašto je politika propale Jugoslavije obavezujuća jedino za Srbiju? Obratimo pažnju na sam ustav iz 1974. On kaže sledeće[17]: „Član 2. Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju sačinjavaju Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina, Socijalistička Republika Makedonija, Socijalistička Republika Slovenija, Socijalistička Republika Srbija, kao i Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina i Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo koje su u sastavu Socijalističke Republike Srbije, Socijalistička Republika Hrvatska i Socijalistička Republika Crna Gora.“ Dakle, jasno se kaže da su pokrajine sastavni deo Srbije.

Taj ustav još kaže: „Član 5. Teritorija republike ne može se menjati bez pristanka republike, a teritorija autonomne pokrajine — ni bez pristanka autonomne pokrajine.“ Teritorija republike ne može se menjati bez pristanka republike, a teritorija autonomne pokrajine — ni bez pristanka autonomne pokrajine.

Granica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ne može se menjati bez saglasnosti svih republika i autonomnih pokrajina.

Dakle, nesumnjivo je da su pokrajine deo Srbije i da pokrajine ne mogu menjati njene granice bez njene saglasnosti (i obrnuto). Takođe je jasno da ustav Srbije iz 1974. automatski važi za pokrajine i da je on istovremeno ustav i pokrajina[18]. Sada se postavlja ključni argument. Ako se „autonomaši“ toliko pozivaju na nasleđe SFRJ i na njene ustave, otkad sad to da pokrajina ima svoj grb i zastavu, kada to nije imala u doba te iste SFRJ? Zašto se insistira da je Novi Sad „glavni grad“ Vojvodine, kada su glavne gradove mogle da imaju samo republike SFRJ? „Autonomaši“ tretiraju Vojvodinu kao da je ona bila republika, a ne pokrajina SFRJ. Ovde imamo još jedno spinovanje istorije, da se pozivanjem na nekakve „privilegije“ u doba SFRJ, u stvari traže stvari koje znatno prevazilaze privilegije i prava iz tog doba. Drugim rečima, pozivanjem na SFRJ, pokušavaju da provuku stvari koje sa njom nemaju nikakve veze.

Šta je sa ostalim pseudoistorijskim argumentima? Šta je sa pozivanjem na Srpsku Vojvodinu i Vojvodstvo Srbiju? Ovde se postavlja pitanje, kakve veze sadašnja pokrajina ima sa tim kratkotrajnim tvorevinama, posebno kad se uzme u obzir da su one zasnovane na ideji teritorijalnog izdvajanja Srba od okolnih naroda? Naročito jer se „autonomaši“ pozivaju na multinacionalnu i multikulturnu prirodu te pokrajine, a što je sve ono što te starije tvorevine nisu bile. Treba imati na umu da su kratkotrajna Srpska Vojvodina[19] i od Beča relativno kratkotrajno priznata Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat[20] rezultati etničkog sukoba sa Mađarima i želje za nacionalnim razgraničenjem sa okolnim narodima. To je sve suprotno ideologiji multietničnosti, za koju „autonomaši“ tvrde da je suštinska osobina A.P.Vojvodine.

Dakle, jasno je da ovde ne može biti nikakvog kontinuiteta, kako ideološki, tako i vremenski. Pa i sam naziv tih istorijskih tvorevina lepo govori koji je narod tu bio vladajući i zašto su te oblasti nastajale. One su bile za to doba, isto što i Republika Srpska u današnjem dobu. Ironija je da „autonomaši“, koji se pozivaju na kontinuitet sa tim srpskim nacionalističkim tvorevinama, osporavaju Republici Srpskoj pravo na postojanje, jer je srpska nacionalistička tvorevina i rezultat etničkog sukoba!

Na primeru tih tvorevina, može se videti i monstruozno licemerna politika Bečkog dvora. Naime, Srbi (kao i neki drugi narodi) su učestvovali na strani tog dvora, protiv mađarske revolucije iz 1848, koja je imala za cilj izdvajanje Ugarske iz Austrijskog carstva. Dakle, Srbi su pokazali potpunu odanost Austrijskom carstvu i dinastiji, za razliku od Mađara, koji su čak pokušali da ubiju cara Franju Josifa.[21] Kao nagradu, Bečki dvor 1849. je zvanično omogućio postojanje entiteta „Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat“, sa sedištem u Temišvaru. Ta autonomija nije obuhvatala znatne delove današnje Vojvodine, a samo njeno sedište je bio grad, koji je sada deo Rumunije. Takođe treba videti da naziv „Banat“ ovde postoji ravnopravno sa ostatkom naziva teritorije, što ukazuje da on nije isto što i samo vojvodstvo.

Šta se dešava posle? Bečki dvor ukida vrlo brzo tu autonomiju 1860. godine, Srem prisajedinjuje kraljevini Slavoniji (autonomija unutar Ugarske), dok ostatak pripada direktno Ugarskoj. Stvaranjem Austro-Ugarske nagodbe 1867, nastaje država Autro-Ugarska, kao etnički monopol Nemaca i Mađara. Dakle, Srbi za svoju odanost kruni i carstvu gube svaku autonomiju, dok Mađari za ustanak, izdaju krune i pokušaj ubistva cara bivaju nagrađeni etničkom dominacijom. Stoga, 1918. nije postojala nikakva autonomija Srba, kao ni bilo kakvi „organi Vojvodine“.

Mnogi kod nas izjednačavaju Austrijsko carstvo i Austro-Ugrasku, ali te dve države nisu bile isto. Prva je bila nadnacionalna tvorevina, praktično posed kuće Habzburga, dok je druga bila dvojni etnički monopol Nemaca i Mađara.

Ovde dolazimo do istorijskog paradoksa, koji je ranije spomenut. Neki Hrvati mogu da tvrde da je Baranja u Hrvatskoj razmena za Srem, koji je po njima pripadao Hrvatskoj do 1918. Kod njih vlada ubeđenje da je oblast u Austrougarskoj, koja je imala hrvatsko ime isto što i Hrvatska. To je netačno, jer Hrvatske kao takve tada nije bilo, već je postojala ugarska autonomija pod imenom „Hrvatska-Slavonija“[22]. Ovo „Slavonija“ se često prećutkuje, verovatno namerno. Naime, Slavonija (zajedno sa pridodatim Sremom) prvi put istorijski stupa u zajedničku jedinicu sa Hrvatskom, tek „Hrvatsko-Ugarskom“ nagodbom[23] iz 1868. god. To je suštinski, gledano bila reorganizacija teritorija unutar Ugarske, gde je nekad posebna Slavonija potpala pod vlast Zagreba. Ne treba spominjati, da je prvi ban tadašnje kraljevine Hrvatske-Slavonije bio Mađar[24] (kao i 50% svih banova do 1918.). Identitet Slavonije, kao posebne oblasti, je iščileo iz sećanja kod Hrvata. Ali zato sada postoji svest o Vojvodini kao posebnoj oblasti kod Srba.

Treba podsetiti, da je pre 1868. Slavonija bila posebna autonomija[25], sa svojim glavnim gradom, zastavom i grbom. Ne samo to, nego su slavonski autori pisali rečnike slavonskog jezika[26], koji se navode sada kao „hrvatski“, iako se hrvatski jezik tu nigde ne spominje. Takođe je Hrvatska-Slavonija svojatala Dalmaciju, koja ostaje posebna autonomija[27], takođe sa svojim znamenjima, prestonicom i teritorijom. Dalmacija je imala i svoju posebnu maticu (maticu Dalmatinsku)[28][29] i svoj parlament[30]. Već je rečeno da je Dalmacija ušla u zajedničku državu 1918. kao posebna oblast. Upravo su Slavonija i Dalmacija bile sve ono šta „autonomaši“ projektuju na Vojvodinu ili njenu istoriju – nadnacionalne i multietničke autonomije, zasnovane na ideji regionalizma. Da ne spominjemo Dubrovačku republiku, koja je bila čak nezavisna država.

Tako imamo slučaj da su tri stvari, kraljevina Hrvatska, Slavonija i Dalmacija-jedna stvar tj. Hrvatska, dok su dve stvari (kneževina) Srbija i (vojvodstvo) Srbija, dve različite stvari tj. Srbija i Vojvodina. Dok je autonomna višenacionalna Dalmacija apsorbovana u Hrvatsku, dotle je nepostojeća Vojvodina stvorena kao višenacionalna pokrajina i uzdignuta u rang visoke autonomije, pozivajući se na nacionalne istorijske odluke Srba. Tako imamo pozivanje „autonomaša“ na privilegije Austrijskih careva Srbima, koje se nisu odnosile na teritoriju (nego naciju), kao osnov teritorijalne autonomije i različitosti teritorije sadašnje pokrajine od ostatka Srbije. Sa druge strane, imamo pozivanje Hrvata na teritorijane autonomije tri različite zemlje, kao osnov jedinstvenosti Hrvatske i hrvatskog naroda! Dakle imamo potpuni istorijski apsurd, gde se jedan narod uvećava i ujedinjava na osnovu apsurdnih argumenata, dok se drugi razgrađuje i udaljava sam od sebe takođe na osnovu apsurdnih argumenata.

Pored toga, smešni su istorijski argumenti, koje ponekad koriste „autonomaši“, povodom toga da su se u Vojvodini uvek uvažavale različitosti i da je vladao međunacionalni mir. U stvari, radi se o potpuno obrnutoj situaciji. Istorija na teritoriji severno od Save i Dunava je mnogo surovija i krvavija od istorije teritorija koje se nalaze južno od njih, ili od istorije Crne Gore. Jedan od najvećih ustanaka Srba protiv Turaka, pre Prvog srpskog ustanka, je bio Banatski ustanak[31] iz 1594. Vođa ustanika, episkop Teodor Nestorović[32] , posle poraza je uhvaćen od Turaka i živ odran. Pošto su ustanici nosili znamenja Svetog Save, za odmazdu su Turci spalili njegove mošti na Vračaru u Beogradu. Ovde se upravo može lepo videti istorijska i simbolička povezanost oblasti severno i južno od Save i Dunava, kao i njihov opštenacionalni karakter.

Onda imamo brojne bitke između Austrijanaca i Turaka (gde su učestvovali Srbi), Ticanovu bunu[33], pa rat između Srba i Mađara tokom revolucije 1848, kad su Mađari bombardovali i razorili Novi Sad. Ne treba zaboraviti pokolje po Bačkoj i Sremu od strane mađarskih honveda i hrvatskih ustaša, kao ni likvidacije po Banatu od strane Nemaca. Dakle, imamo veoma nasilnu istoriju, koja po obimima prevazilazi sve ono što se dešavalo u „ratničkoj“ Crnoj Gori.

Navodni „autonomaši“ takođe pominju da oblasti severno od Save i Dunava nikad nisu imali ništa sa onima južnije, kao da se te oblasti nikad istorijski nisu nalazile u istoj državi sa onima sa juga. Naravno, često naglašavaju period Austrougarske, koji je relativno kratak istorijski period. Naime, još od srednjeg veka, vlast Ugarske se prostirala južno od Save i Dunava, sa periodima raznih oscilacija. Isto tako su srpski vladari bili vlasnici teritorija unutar Ugarske, severno od Save i Dunava[34]. Iako je srpska despotovina pala pod Turke 1459, Beograd je pao tek 1521. Oblasti sadašnje Vojvodine su takođe bile pod Turcima, poput onih iz ostatka Srbije, jer se Otomansko carstvo prostiralo do Beča. Mnogi spominju „Beogradski pašaluk“, ali zaboravljaju na „Budimski pašaluk.“[35] Takođe, oblasti južno od Save i Dunava su bile deo Austrijskog carstva 1718-1739.[36] i da su pridodane carstvu iste godine, kad i Banat. Kasnije se Austrijanci povlače i nastupa period na koji „autonomaši“ najviše vole da se pozivaju, tj. kada su Sava i Dunav bile granica između Turske i Austrije. Ali, kao što je očigledno, Srbi u Šumadiji nisu bili pod Turcima, čak ni sto godina duže od onih u Banatu. Unutar kraljevine Jugoslavije, Novi Sad je bio administrativni centar i Šumadiji[37], gde su Kragujevac i Subotica bili u istoj autonomnoj jedinici. Dakle, istorijski argumenti opovrgavaju bilo kakav kontinuitet sadašnje anacionalne A.P. i njene teritorije, sa istorijskim tvorevinama srpskog naroda u panonskim oblastima. Ako se već neko poziva na 1918. godinu, onda mora da se pozove na nepostojanje Vojvodine, jer je to bila prava istorijska realnost pri ujedinjavanju sa Srbijom.

Kada se opovrgnu njihovi istorijski razlozi, „autonomaši“ prelaze na kulturološke, što je sledeća tema.

Kulturni razlozi protiv postojanja sadašnje pokrajine

Možda i najčešći argumenti „autonomaša“ su teze o kulturnoj posebnosti „Vojvođana“ u odnosu na ostatak Srbije. Naravno, pod „Vojvođanima“ misle isključivo na etničke Srbe iz pokrajine, jer je pomalo besmisleno ukazivati na očiglednu posebnost etničkih manjina. Već je, na početku teksta, spomenuta Čankova izjava: „Nema ovde separatizma, to su budalaštine, ali ja kao Srbin iz Vojvodine osećam svoju posebnost.“ Postavlja se pitanje, kakva je to „posebnost“ i zašto bi Srbin bio „posebniji“ od ostatka Srba, samo zato što živi u političkoj jedinici nastaloj posle 2. svetskog rata, dekretom komunističkih vlasti?

U velikoj meri se sada forsira priča o nekakvom „evropskom“ karakteru „Vojvođana“, u odnosu na „balkanski“ karakter ljudi koji žive južno od Save i Dunava. Doduše, šta su onda u toj priči stanovnici Mačvanske Mitrovice, koja je deo pokrajine, ali se nalazi južno od tih reka? Šta je onda sa stanovnicima Novog Beograda, Zemuna ili Borče, koji žive severno od navedenih reka, ali ne žive u Vojvodini? Ovde dolazimo na teren tzv. „starosedelaštva“, tj. razlike između Srba koji su živeli pod Austrougarskom i Srba koji su živeli u kraljevini Srbiji. Naravno, većina „autonomaša“ zamera na posleratnoj kolonizaciji Srba iz drugih krajeva eks. SFRJ na teritoriju Vojvodine, koja je navodno ugrozila „autentični“ identitet i kulturu „Vojvođana“. Glavni problem je, što su većina tih kolonista došli iz krajeva, koji su takođe nekad pripadali Austrougarskoj (Bosna, Hercegovina, Lika, Krajina), a ne iz centralne Srbije.

Neke od tih oblasti, poput Like i Krajine, jesu bile u okviru Austrijskog carstva, čak i pre oblasti, koje su postale deo pokrajine Vojvodine. Dakle, u čemu je ta posebnost „Vojvođana“ u odnosu na njih i odnosu na Srbe iz ostatka Srbije?

Ovde dolazimo do pozivanja na kulturno formiranje Srba pod austrijskim kulturnim uticajem, a Srba iz ostatka Srbije pod turskim. Jasno je da je ta argumentacija besmislena, iz više razloga. Kao što smo mogli da vidimo, oblast sadašnje pokrajine je takođe bila dugo pod Turcima, kao i da oblasti centralne Srbije nisu bile čak ni sto godina duže pod turskom dominacijom, od oblasti unutar pokrajine.

Ne treba prenebregnuti činjenicu, da je određen broj toponima u pokrajini turskog porekla: Ada, Ruma, Surduk, Čurug, Alibunar, itd. Da ne ispadne da se radi samo o toponimima, obratimo pažnju na termine, koji su okosnica „vojvođanskog“ identiteta. Na primer „lala“ je reč za cvet, koja je u naš jezik preuzeta od Turaka[38], muzički instrument tambura je došao u te krajeve u doba Turaka, a koji vodi poreklo iz Indije[39], da bi se dalje širio u Irak, Egipat i grčke zemlje[40], odakle se preneo na ostatak Balkana. Dakle, prilično nepovoljno po takvu „autonomašku“ argumentaciju. Što je takođe zanimljivo, neke od naših najpoznatijih tamburaških pesama iz panonskih oblasti su izrazito srpskog nacionalističkog karaktera[41][42][43].

„Autonomaši“ se takođe pozivaju na obrazovanu srpsku građansku klasu, koja je bila jaka u doba Austrijske vladavine, u odnosu na skoro nepostojeću u delovima pod Turcima. Pored toga, spominje se da je Austrija bila kulturnija i sređenija zemlja od Turske, pa su zbog toga „Vojvođani“ kulturniji, vredniji, disciplinovaniji, čistiji, itd. od „Srbijanaca“ iz centralne Srbije. Nešto u ovakvoj argumentaciji škripi.

Istina je da su najobrazovaniji i najelitniji predstavnici srpske građanske kulture u periodu od kraja 17 do početka 19 veka bili ljudi upravo iz oblasti severno od Save i Dunava, tzv. „prečanski Srbi“. Ali, to što je zaista bilo obrazovanih i kulturnih Srba u tim oblastima, ne znači da su svi Srbi u tim oblastima bili obrazovani ili kulturni. Po selima, u kojima su u južnoj Ugarskoj živeli većina Srba, najveći broj ljudi su bili nepismeni kmetovi ili seljaci, nimalo drugačiji ili posebniji od turske raje ili seljaka, južno od tadašnje granice. Ti kmetovi su dizali ustanke, protiv lokalnih feudalaca, kao što je na primer bio već spomenuti Ticanov ustanak u Sremu. Čak i čuveni termin „paor“, najverovatnije ima isto poreklo kao španski termin „peon“[44], koja označava kmeta.

Koliko sadašnjih „starosedelačkih“ stanovnika pokrajine su potomci te stare srpske građanske klase, a koliko njih vodi poreklo od tih nepismenih kmetova? Pa sam Čanak uopšte i ne vodi poreklo iz tih krajeva (već iz Like), ali se poziva na kulturna dostignuća tih Srba, sa kojima lično nema veze. Ukoliko neko nije potomak te građanske klase, već kmetova, sa kojim pravom se poziva na tu klasu, kao osnov tvrdnje da je zbog tih ljudi (koji nisu njegovi preci) on „kulturniji“ i „evropskiji“ od drugih?

Dakle, ovde imamo pozivanje na određenu istorijsku klasu ljudi (obrazovanih, kulturnih Srba, pripadnika srpske kulturne elite), koja se onda projektuje na sve starosedelačke stanovnike pokrajine, bez obzira da li imaju ili nemaju veze sa njima. Pa se onda srpska kultura, koju su stvarali ti ljudi predstavlja kao „osobenost“ Vojvodine.

Ne treba zaboraviti, da se posle stvaranja kneževine Srbije, tamo takođe stvara građanski sloj, a deo građanskog sloja „prečana“ prelazi u tu kneževinu. Pored toga, srpsko građanstvo iz južne Ugarske je stvaralo univerzalno srpsku kulturu, bez preterane vezanosti za oblasti u kojima su živeli. Stevan Sremac je podjednako pisao o ljudima iz svoga kraja, kao i onima sa jugoistoka „uže Srbije“. Dositej Obradović, Zaharije Orfelin, Atanasije Stojković, Lukijan Mušicki, Sava Tekelija, Jovan Jovanović Zmaj i drugi predstavnici srpske elite, uvek su stvarali za celokupni srpski narod, a njihovo delo nije nikad bilo regionalnog, već nacionalnog karaktera. Po čemu se razlikovao pripadnik građanske klase u Beogradu ili Kragujevcu, od pripadnika građanske klase u Novom Sadu ili Kikindi, tokom 19 i početkom 20 veka? Šta je tog građanina odvajalo od svog sunarodnika i pripadnika iste klase u drugim oblastima?

Tako „autonomaši“ tvrde da Srbi iz Vojvodine vole tamburu a ne gusle, nose šešire a ne šajkače i sl. što pokazuje njihovu različitost od onih koji žive južnije. Kao što možemo videti, te „različitosti“ nemaju veze sa „evropskom građanskom kulturom“, već sa seoskim folklorom. Kulturni ljudi, iz perioda na koji se „autonomaši“ pozivaju, su se drugačije oblačili i slušali drugačije instrumente (klavir, violina) od paora, koji se uzimaju kao vojvođanski „brend“. Dakle, mi ovde imamo slučaj naduvanog seoskog ega, koji se poziva na folklorne osobenosti, mešajući ih sa starom elitnom nacionalnom kulturom sa kojom nema veze, radi davanja sebi na značaju. Sam taj seoski folklor, koji se spominje, u velikoj meri je iz skorašnjeg doba (kraj 19. veka). Što bi jedan seoski folklor bio „evropskiji“ od drugog?

Tako imamo nametanje kulturnih stereotipa u Vojvodini, koji imaju oblik kulturnog genocida nad folklornim osobenostima ljudi, unutar same Vojvodine. Tako se za sve stanovnike Vojvodine sad tvrdi da su „Lale“, iako se taj termin odnosio samo na stanovnike Banata. Stanovnici drugih oblasti, nikad sebe nisu smatrani Lalama, dok Sremci mogu to pistovećivanje čak smatrati uvredljivim.

Onda se nameće slika tog „Lale“, kao mirne, ali lukave dobričine, sklonog dobrom zalogaju i „nesklonog vojevanju“, uprkos postojanju nečega što se zvalo „vojna granica“ i vojnoj službi, gde je taj termin „Lala“ i nastao – o redovima srpskih vojnika-graničara, postrojenim kao cvetovi lala, pred caricom Marijom Terezijom. Da ne spominjemo razne ustanke i bitke na ovim prostorima, koji istorijski čine stanovništvo pokrajine znatno „sklonije vojevanju“, nego što su to tvrdili  Crnogorci za sebe. Sada imamo nametnut stereotip o Lalama, koji je u stvari kulturološki zasnovan na liku „dobrog vojnika Švejka“ i na mentalitetu Čeha.

A što se tiče sterotipa banatskog Lale, sa šeširom, tamburom, belim odelom, papučama i ludajom[45][46], on je takođe jedan skoriji kulturni konstrukt, koji nema veze sa istorijom Srba iz Banata. Naime, izvorni Banaćani-Lale, kao i ostali Srbi iz panonskih oblasti su nosili šubare i nošnje[47][48], koje su se jedva razlikovale od onih koje su nosili Srbi iz drugih krajeva[49]. Isto tako, tradicionalni instrument Srba u Banatu i Bačkoj nisu bile tambure, već gajde[50][51], koje su sada skoro zaboravljene, a koje su se isto koristile i južno od Save i Dunava.[52] U stvari, kad se bolje pogleda, pojava sadašnjeg „lalinskog“ kulturnog stereotipa nastaje posle ukidanje Vojvodstva Srbije i ukidanja svake autonomije i slobode Srbima iz tih krajeva, u drugoj polovini 19. veka. Tako imamo sliku jednog ukroćenog i pokornog Lale-paora, sa „preumnjenim“ izvornim identitetom, pasivnog Srbina-kmeta po meri Austro-ugarske nagodbe.

Što se tiče drugih kulturnih stereotipa koje koriste „autonomaši“, treba videti kako se stvarala regionalna mitomanija. Tako imamo mit o crnogorcima kao ljutim ratnicima, iako se ispostavlja da Lale u stvari više imaju pravo da to tvrde za sebe, ili čak Šumadinci. Isto tako imamo stereotip o Novom Sadu kao „Srpskoj Atini“. Problem je što taj uslov bolje ispunjavaju Sremski Karlovci, ili čak Beograd od Novog Sada. Naime, iako su na teritoriji sadašnje pokrajine rođeni i živeli mnogi znameniti srpski intelektualci, skoro niko od njih nije stekao visoko obrazovanje na toj teritoriji, jer za to nisu postojali uslovi. Jedina znatnija srpska institucija obrazovanja je bila Karlovačka gimnazija[53][54], dok su ljudi visoko obrazovanje tražili u Budimu, Beču ili Jeni. Prvi univerzitet u Novom Sadu je osnovan 1960. god[55], dok u Beogradu on vuče korene još iz 1808[56]. Za osnovanje istog je odgovoran Dositej Obradović, rodom iz Banata (koji je u sadašnjoj Rumuniji). Zanimljivo, da Dositej nije isto uradio u Novom Sadu ili nekom drugom „prečanskom“ mestu, nego baš u tek od Turaka oslobođenom Beogradu. Pod pokroviteljstvom beogradskog, nastaje univerzitet u „Srpskoj Atini“.

Isto tako, „Matica Srpska“ je, donekle ispravno, korišćena kao argument o „Srpskoj Atini“, jer se radi o najstarijoj i najuglednijoj kulturnoj instituciji u Srba. Problem je što ona nije osnovana u Novom Sadu, već 1826. u Pešti[57] u periodu stvaranja kneževine Srbije i ponovnog buđenja nacionalne svesti, da bi 1864. bila premeštena u Novi Sad , gde je počela da okuplja znamenite srpske autore. U to doba su takođe radile i obrazovne institucije u kneževini Srbiji. Nažalost, ta ista Matica Srpska je danas, potpuno marginalizovana u pokrajini, nauštrb paradržavnih kulturnih institucija pokrajine u nastajanju. Tako se separatisti pozivaju na stare srpske institucije, kao istorisjki argument za svoj separatizam, a istovremeno ih marginalizuju upravo zbog toga što su „previše srpske“.

Isto tako, ne treba zaboraviti da u Turskom carstvu, pre oslobođenja, nisu svi ljudi bili masa nepismene raje. Primer je Vuk Karadžić, rođen u selu Tršiću u doba najstrašnije turske represije. On se sam školovao i opismenio u manastiru Tronoša, uprkos svom seoskom poreklu. Povodom toga, ne treba zaboraviti da je Karlovačka gimnazija nastala u okviru Crkve.

Sa druge strane, povodom priče o kulturnoj i ekonomskoj zaostalosti ostatka Srbije naspram Vojvodine, treba znati da su neki ljudi sa sela na teritoriji pokrajine, živeli u zemunicama sve do modernog doba.[58] Takođe da je pančevac Đorđe Vajfert karijeru uspešnog industrijalca izgradio u kraljevini Srbiji, ne u Austrougarskoj. Milutin Milanković je svoju profesionalnu karijeru stvorio na Beogradskom univerzitetu, u kraljevini Srbiji, ne na teritoriji sadašnje pokrajine. Novi Sad počinje munjeviti razvoj, posle 1918, kada se gradi prva značajnija industrija[59] i pošto Novi Sad postaje administrativni centar Dunavske banovine. Pre 1918. Novi Sad je bio iza Subotice i Bečkereka (Zrenjanina) po veličini i značaju.

Dakle, kulturološke razlike uopšte nisu bile toliko drastične kao što „autonomaši“ predstavljaju. Oni brkaju glamur i bogatstvo Austrougarske, kao celine, sa jednim njenim delom, koji poistovećuju sadašnjom Vojvodinom. U suštini, teritorija sadašnje pokrajine je bila zabita agrarna feudalna periferija carstva i potpuno beznačajna u odnosu na velike kulturne centre carstva. Današnji bitan značaj u Srbiji je rezultat strateškog ulaganja kraljevine i SFRJ u te oblasti, kao područja veoma plodne zemlje bitne za poljoprivredu.

Koliko su priče o nekakvoj duhovnoj „različitosti“ oblasti severno i južno od Save i Dunava besmislene, govore primeri koji pokazuju suprotno i kako su te oblasti upućene jedna na drugu. Naslednik Svetog Save na tronu srpske srednjevekovne crkve je bio Sv. Arsenije Sremac,[60] rodom iz okoline Slankamena. Sa druge strane, jedan od najpoznatijih srpskih slikara 18. veka, sa teritorije Banata je bio Nikola Nešković[61], rođen u Požarevcu. Folklorni simbol Šumadije i „centralne Srbije“, kao i srpske vojske- šajkača, vodi poreklo upravo iz oblasti iznad Save i Dunava i od vojne kape ondašnjih Srba – šajkaša.

Koliko je to nacionalno, istorijsko i kulturno preplitanje jako i kako Sava i Dunav nisu prepreke među Srbima, primer su i dijalekti srpskog jezika. Kao što možemo videti na kartama[62][63], čak ni u dijalektima ne postoji razlika između oblasti severno i južno od Save i Dunava, i da te reke ni u kakvom pogledu ne predstavljaju granicu. Vidi se da ni istorijske granice, ni administrativne nisu uticale na govor Srba niti su stvorile granicu među njima, koje ni nema.

Sa druge strane, šta je sa Hrvatima? Uporedimo kartu kajkavskog govora[64] sa teritorijom kraljevine Hrvatske[65] (ugarske autonomije), pre Hrvatsko-Ugarske nagodbe i prisajedinjenja kraljevine Slavonije. Možemo videti da se granice kajkavštine skoro u potpunosti poklapaju sa granicama Hrvatske, pre nagodbe. Takođe kad pogledamo na mapi „dijalekte“ hrvatskog jezika[66], možemo videti da se granice kajkavskog i čakavskog sa štokavskim poklapaju u potpunosti sa zapadnom etničkom granicom srpskog naroda[67] u Hrvatskoj.

Tako imamo još jedan paradoks, da su tri međusobno nerazumljiva govora kajkavski, čakavski i štokavski jedan jezik – hrvatski, dok na primer štokavski nije jedan jezik, već se deli na srpski, bosanski, hrvatski i crnogorski jezik. Niko tu ne vidi problem u Hrvatskoj, kao što niko ne ukazuje na posebnost Dalmatinaca u odnosu na Zagorce, ili teritorijalne istorijske posebnosti i autonomije Dalmacije, Slavonije i ostatka Hrvatske. Da ne govorimo da su svi ti ljudi nekad bili odvojeni narodi sa posebnim identitetom. Svi su oni sada čisti Hrvati i deo unitarne Hrvatske. Dok sa druge strane, u Srbiji imamo slučaj da pripadnici jednog naroda, koji je uvek bio jedan narod, sada insistiraju na tome da nisu isto što i ostatak svog naroda, pozivajući se na tvorevine iz komunističkog doba.

Ukoliko se cela suština „autonomaštva“, kao što vidimo, svodi na folklorne razlike među seljacima iz pokrajine i ostatka Srbije, kako to onda opstanak pokrajine omogućava opstanak tih folklornih tradicija, koje nemaju veze sa pokrajinom i njenim postojanjem?

Ovde iz domena racionalnog, prelazimo u domen iracionalnog i u domen psihologije.

Psihološki razlozi protiv postojanja sadašnje pokrajine

Kao što smo videli, većina razloga koji su predstavljani kao racionalni, a koji su korišćeni kao argument za sve veću „autonomiju“ Vojvodine  uopšte ne stoje. Naprotiv, ukazuju na suprotno. Jasno je da takva argumentacija nema veze sa razumnim principima, nego sa željama. Kod autonomaša-separatista su činjenice podređene i prilagođavaju se tim željama, a ne obrnuto. Koji su psihološki razlozi tim njihovim željama?

Ovde autonomaše-separatiste treba podeliti u dve grupe. Jedne koji zastupaju te ideje iz čiste koristi i druge koji to čine zato što zaista žele da veruju u te stvari. Ponašanje ovih prvih je u suštini potpuno racionalno, a spada u domen klasičnog koristoljublja i lične promocije. U tu kategoriju uglavnom spadaju razni bivši i sadašnji pokrajinski funkcioneri, gde ideja Vojvodine koja je sve udaljenija od Srbije njima otvara mogućnost obrazovanja ličnog pašaluka (poput Crne Gore). Takođe treba videti i materijalnu korist, koju isti dobijaju od stranog faktora za promociju tih ideja.

Ali šta ćemo sa ovim drugima? Šta je sa običnim Srbima, koji podržavaju takve ideje i na njih se „pecaju“? Kako je moguće da dozvoljavaju da budu manipulisani od ovih prvih? Već smo videli da osnova argumenata za „autonomaštvo“ se svodi na iracionalno prozivanje oko razlika u seoskim običajima. Ovde dolazimo do tužne činjenice.

Sve što nam se sada dešava je rezultat sloma elitne srpske nacionalne kulture i njenih nosioca – tzv. „velikosrpske buržoazije“. Takođe se dešavao masovni priliv stanovnika iz sela u grad, koji su u nedostatku te kulture i kulturnih uzora, mogli samo da se obrazuju uz tadašnju pop-kulturu. Sa druge strane, ta elitna kultura je od strane posleratnih komunista ideološki prepakovana i uvijena u jugoslovensko ruho. Sve to je dovelo do stvaranja jedne beslovesne i zbunjene mase, kojoj se može prodati bilo koja priča, ukoliko je lepo zapakovana.

U doba SFRJ stvorena je masa priučenih skorojevića, koji nisu postali građani (u kulturnom smislu), ali više nisu ni seljaci. Tako je nastala malograđanština, koju razdire želja da se bude „neko i nešto“ i kompleksi skromnog porekla. Kao takva, ona je prilično predvidljivo sklona manipulacijama i megalomaniji.

Ukoliko se takvim ljudima laska i govori o njihovoj istorijsko-kulturnoj superiornosti od ostatka sopstvenog naroda, kao i „nepravdama“ zbog kojih su uskraćeni da budu još superioniji, time se leče njihovi kompleksi i ispunjavaju njihove psihološke projekcije. Zato su ljudi iz eks SFRJ kao otvorena knjiga za razne manipulante.

Tako potomak nekog paora-seljaka (slično potomku crnogorskog pastira), kroz ideju „Vojvođanstva“ odjednom postaje plemić, intelektualac i „nobles“, u odnosu na nekog drugog potomka istovetnog seljaka iz ostatka Srbije. Tu se povlađuje seljačko-malograđanskoj regionalnoj sujeti, koja želi da sebično prisvoji nešto što pripada nacionalnoj celini, da bi se osećala nadmoćnom.

Tako da suštinski imamo sukob seoskih sujeta, kao i zlobu sličnom onoj kod dokonih domaćica, koje se svađaju čija kuhinja je čistija. Na Vojvodini se radi recept, koji je već isproban na Crnoj Gori. Izdvoji se grupa Srba, u jednoj teritorijalnoj  jedinici, pa im se onda priča kako su oni lepši, kulturniji i u svakom pogledu bolji ljudi od ostatka Srba (šargarepa). Onda se govori o pretnji, koji ostatak Srba predstavljaju za njih, kao i nepravdama koje su im oni činili i čine (štap). Ostatak Srba se predstavljaju kao teški gubitnici, u odnosu na njih „izabrane“. Kao rešenje im se ponudi fizička i duhovna secesija od sopstvenog naciona. Zato je metod „štapa i šargarepe“ izuzetno primenjiv na Srbima, jer ne postoji više istinska nacionalna elita koja tome može da stane na put.

Velik broj srpske malograđaštine je istreniran u SFRJ, da će ukoliko povlađuju nekom političkom autoritetu biti nagrađeni. Nažalost, država Srbija, je izgubila oreol autoriteta kod mnogih, pa se oni okreću spoljašnjim autoritetima. Ta ljubav prema autoritetu i uspehu je dovela do prezira prema Srbiji kao gubitničkoj strani, kao i divljenju prema onima koji su doživljavani ili su se predstavljali kao „pobednička strana“ u ratovima u eks. SFRJ, npr. Hrvati ili Albanci, kao i zapadnim silama. Po tom principu je velik broj njih napredovao, preko autoriteta partije, od skromnih seljaka do „urbanih“ građana. Zato kod njih postoji osećaj velike zahvalnosti prema SFRJ i njenoj ideologiji, kao i njenim tvorevinama. Tu dakle, postoje i elementi koristoljublja, koji su pomešani sa psihološkim. To važi i za pokrajinu. Ona predstavlja okvir za stvaranje „novog čoveka“, od lokalnih Srba. Nestankom tog okvira, nestaje i psihološka osnova stvaranja separatističke  psihe. Srbin je postojao kao Srbin i bez postojanja bilo kakve srpske države, ali „Vojvođanin“ ne može postojati bez postojanja pokrajine. Zato se isti grčevito drže za nju.

Zaključak

Neko može da zemeri što ideju automaštva izjednačavam sa separatizmom. Ako nije tako, kako to da je Vojvodina po zakonu i ustavu autonomna, sa svojim institucijama, ali postoje veoma glasni „autonomaši“? To bi bilo otprilike isto kao kad bi sada postojali ljudi, koji su protiv rata u Vijetnamu, ili sifražetkinje (borci za pravo da žene glasaju). Potpune besmislice.

Takođe, neki mogu tvrditi da ideja autonomije ima čisto ekonomske osnove, oko kontrole sopstvenog novca. Kao što je već pokazano, ta priča nije utemeljena. Pored toga, ako je suština ekonomska autonomija, kako to da se najveća galama među „autonomašima“ diže oko stvari koje zadiru u domen simboličkog, a ne ekonomskog? Kako to da je najveća buka podignuta oko toga da li Novi Sad jeste ili nije „glavni grad“ Vojvodine? Kakve veze to ima sa ekonomijom? Zašto Vojvodina ima grb i zastavu, koju ranije nije ni imala, kada ni to nema veze sa ekonomijom? Kakve veze sa ekonomijom ima „Vojvođanska akademija nauka i umetnosti“? Jasno je da se ovde radi o paradržavnom projektu i postepenom stvaranju novog naroda od Srba. Sličnost sa crnogorskim slučajem je skoro neverovatna, da bi bila slučajna.

Jako je zanimljivo što niko ne ostavlja mogućnosti ljudima Srema, Banata i Bačke da imaju svoje regionalne autonomije, bez postojanja sadašnje nepotrebne Vojvodine. Jedina autonomija koja im se pruža je sadašnja pokrajina. Bilo bi zanimljivo videti, koliko bi, na primer, stanovnika Banata bilo za stvaranje posebne banatske autonomne regije bez Vojvodine, ukoliko bi neko njima stvorio tu mogućnost. Nametanjem samo Vojvodine, kao jedinog regionalnog rešenja se vrši zamena teza, pa ispada da oni koji zastupaju decentralizaciju, nužno moraju da zastupaju i postojanje pokrajine.

Takođe je simptomatična izjava Jelka Kacina koji je rekao da „Vojvodina ima velike kapacitete i predstavlja na izvestan način glavnu i najjaču evropsku kartu.[68] Ovde se postavlja pitanje, zašto strani faktor Vojvodinu vidi kao „evropskiju“ od ostatka Srbije? Zašto je baš ona „evropska“? Ukoliko je reč o ekonomskom doprinosu iste, zar Dalmacija ne daje još veći doprinos Hrvatskoj, pa niko za nju ne tvrdi da je „evropskija“ od ostatka Hrvatske? Zar grad Beograd ne daje veći ekonomski doprinos Srbiji od cele pokrajine, pa niko ne tvrdi da je on „evropska karta“? Ukoliko su razlozi kulturni (jer je Vojvodina bila pod Austrijskim kulturnim uticajem), pa zar izrazito balkanske države poput Grčke ili Bugarske već nisu u EU? Pa i Transilvanija je bila u toj istoj Austrougarskoj, pa je Rumunija celovita ušla u EU, bez potrebe naglašavanja „posebnosti“ Transilvanije.

Jasno je, da strani faktor ovakvim izjavama svesno podstiče i radi na udaljavanju Vojvodine od ostatka Srbije. Razloge za takvo ponašanje stranog faktora sam objasnio u jednom od svojih predhodnih tekstova[69]. Nema nikakve sumnje da se ovde zaista radi o separatizmu, kao i da je taj separatizam podstaknut kako od domaćih interesnih grupa, tako i od Zapada. Pokazana je lažna priroda argumenata u prilog takvom ponašanju, kao što je pokazano da oni govore upravo protiv postojanja sadašnje pokrajine. Verovatno jedini preostali suvisli argument u prilog postojanju i autonomiji A.P Vojvodine je sam ustav Srbije, koga paradoksalno osporavaju i krše ti sami navodni "autonomaši". > 


 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner