петак, 15. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > О нашим заблудама (I део)
Политички живот

О нашим заблудама (I део)

PDF Штампа Ел. пошта
Петар Анђелковић   
понедељак, 06. мај 2013.
„По Плодовима њиховим познаћете их.“

Матеј. 7, 16

„Ко са ђаволом тикве сади, о главу му се лупају.“

Народна пословица

Увод

Мора се признати да резултати нове власти, после одласка ДС-а у опозицију и смене Бориса Тадића са места председника Србије, превазилазе очекивања. Наравно, под тим очекивањима не мислим на некакав позитиван помак у било чему, већ у радикализацији и убрзавању политике коју је водила претходна влада. Такође, овде је пре свега реч о „очекивањима“ владајућих структура САД и ЕУ према Србији. Сва надања домаћег становништва да ће политика садашње власти бити барем мало више у корист сопствене земље и народа, у односу на претходну су се показала као потпуно јалова. Стога мислим да смо дошли до коначног „тренутка истине“. Поступци нове власти за само неколико месеци владавине, као и подршка[1][2][3][4]тим поступцима од стране евроатлантских структура и лобиста, а такође и најављени поступци[5], почињу да објашњавају много тога.

Пре свега, објашњавају честитку[6][7][8] упућену актуелном председнику Србије, на изборној победи од стране ЕУ, пре него што су избори били и завршени, иако је исти сматран унапред за јасног губитника на тим изборима.[9] Наиме, сада постаје све јасније да се не ради о „грешци“, како је тада спекулисано. Ово такође показује природу наших „слободних и демократских избора“, као и колико исти представљају заиста вољу народа. Такође, показује нам колико су наше институције заиста независне и колико су заиста „наше“.

Дошло је крајње време да се развеју неке заблуде, које има велики број људи у Србији, од којих је неке имала и моја маленкост. Циљ овог текста је да се прикажу те заблуде. Највеће од њих се тичу како неких српских политичара, који су постали жртве Запада па су због тога идеализовани, тако и колосалне заблуде Срба да су данашња држава Србија и њени органи њихови представници. Истина не може бити даља од тога, јер садашња држава Србија је представник сваког, осим тих истих Срба, што ће бити објашњено касније. Показаће се да су скоро сви наши политичари, без обзира на различиту реторику, идеологију и демагогију водили скоро истоветну политику у пракси, као и да су у потпуности испуњавали све оно што је Запад он њих тражио и очекивао, са већим или мањим „радним еланом“. Проблем је што људи често мисле да су они који су у тој сарадњи показивали мањи ентузијазам, стога више на страни државних и националних интереса. Као што ће се видети, са становишта праксе и реалног живота те ствари не значе ништа, јер воде истовентним резултатима. Такође ће бити развејана заблуда да се све то ради због некаквих „европских интеграција“, а која постоји како код присталица као и противника ЕУ. Ништа не може бити даље од истине, јер је ЕУ само изговор како за Запад да поставља даље услове, тако и за „домаће“ политичаре да испуњавају те услове, што ће такође бити подробније објашњено.

Али треба почети пре свега од заблуда која се тичу неких политичара, како бивших, тако и садашњих, као и мењање односа који је народ имао према њима да би се схватио данашњи наш положај. После њих треба се дотаћи осталих заблуда.

Слободан Милошевић

С обзиром којом брзином се урушава држава Србија све са Србима у њој, смањује њен суверенитет, територијални интегритет као и економска моћ, сваки њен претходни стадијум почиње да буди носталгију и симпатије код људи. Уосталом, тако сада имамо веома раширен феномен носталгије и према СФРЈ (не само у Србији), иако те носталгије скоро није ни било 1991. године међу већинским народом, скоро ни у једној од њених република. Исто тако се однос Срба према Слободану Милошевићу знатно променио од 2000. године до данас. Тако је он превалио пут од „издајника српских националних интереса“, до „српског патриоте“, па чак и „националисте“ за неколико година, посебно од времена када је завршио у Хашком трибуналу, где је и умро под прилично сумњивим околностима. Другим речима, он је пробудио симпатије народа када је постао жртва Запада и када је постало јасно да је он само изговор, ради сатанизовања саме Србије, па чак и српског народа као таквог. Због тога је знатан број људи почео да се поистовећује и саосећа са њим. Исто тако га је страна пропаганда представљала као „балканског касапина“, „великосрпског агресора“ и сл. Дакле, Милошевић је био истовремено представљан као српски патриота, велики државник, диктатор, агресор, убица, националиста, комуниста и сл. Истина је да он није био ништа од тога. Када се ствари погледају из практичне перспективе и када се виде последице његових одлука, може се приметити да је, на крају, Милошевић учинио све што је Запад од њега тражио. У суштини, оно што је он чинио се не разликује претерано од онога што су чиниле касније „владајуће структуре“ у Србији. Једина је разлика што је Милошевић имао на располагању већу и моћнију државу од оне која сада постоји, а на чијем слабљењу и смањивању је и сам допринео својим одлукама.

Управо су дела оно што је битно код политичара, не оно што он мисли или говори. А дела говоре следеће ствари: Пропадање и редукција војске почиње управо са Милошевићем, који је форсирао полицијске снаге, што регуларне, што специјалне, на штету армије и то у околностима тешког грађанског рата који је беснео у суседству. Са друге стране, војска је константно пропадала и слабила, да би дочекала агресију НАТО пакта у жалосном стању. Санкције не могу бити оправдање за то стање, јер док је војска имала застарелу опрему, полицијске снаге су биле опремљене савременом и квалитетном опремом и то у доба тих истих санкција. Дакле, ради се о свесној политици, јер Милошевић није имао поверење у војску састављену од регрута, тј. од мобилисаних грађана, док су професионалне јединице лакше за контролу јер им је првенствени мотив за деловање новац. Тај новац је највероватнији разлог што су га те јединице оставиле на цедилу 2000. године, јер иностранство увек може да плати више. Када смо код новца, не треба заборавити да процес тајкунизације[10] и пљачкашке приватизације[11] почиње за време његове владавине, док после њега те тенденције добијају на још већем и радикалнијем  замаху.

Милошевић је после распада СФРЈ задржао постојање аутономних покрајина, наслеђених од те државе, тиме одржавајући неповољну унутрашњу организацију Србије, на крају омогућавајући правни оквир за сепаратизам и даље растакање Србије. Ту чињеницу не могу да ублаже ни ранији Милошевићеви потези поводом амандмана на устав СР Србије, који се тичу надлежности тих покрајина. Тај исти Милошевић је увео санкције босанским и крајишким Србима, ћутке прешао преко етничког чишћења Срба из Крајине, уз скоро потпуну медијску тишину у Србији на државним медијима. Присилио је Србе у Барањи и Западном Срему и њихово руководство да се реинтегришу у Хрватску, као што никад није признао Републику Српску Крајину нити Републику Српску. Такође је за време његове владавине дошло до де факто отуђивања Црне Горе, над којом потпуну власт преузима Мило Ђукановић, тако да је у време рата 1999. комуникација између Милошевића и руководства Црне Горе била сведена практично на минимум. Поред свега тога, Милошевић наређује војсци и полицији да напусти Космет, упркос систематским победама истих над албанским сепаратистима на терену, препуштајући косметске Србе милости НАТО трупа и ОВК. Тај потез је представио као велику победу над НАТО пактом.

Милошевићева партија – СПС представља континуитет некадашњег Савеза комуниста Србије.[12] Из свега овога следи да Милошевић никако није могао да буде да буде српски патриота, а камоли националиста. Тачно је да је он толерисао исказивање српских националних осећања, чак и национализма, али он сам није делио та уверења нити се понашао у складу са њима. Ту толеранцију му нису опростили прозападни идеолошки кругови у Србији. Чак и његов чувени говор на Газиместану[13] је пример типично досадног бирократског титоистичко комунистичког „братство и јединство“ говора, који је парадоксално представљен у „суседству“ и у западним медијима као ратнохушкачки и великосрпски.

Кад смо већ код Запада (са посебним освртом на САД), занимљиво је да су Милошевић и његови људи са тим Западом одржавали најприсније односе скоро све време. Сам Милошевић је боравио у САД, неколико десетина пута, као банкарски стручњак, пре почетка свог политичког успона 1984. године. Тамо је био гост разних семинара и курсева. Један од главних идеолога Милошевићевог СПС-а и њен потпредседник академик Михаило Марковић[14] је положио докторат 1956. на Лондонском универзитету. Боравио је две године на специјализацији на Лондонском универзитету (1953-54 и 1955-56). Стипендију Фордове фондације је добио 1961. за једногодишњи боравак у САД а 1976. је провео у Међународном научном центру "Woodrow Wilson" у Вашингтону. Треба се сетити америчког милионера Милана Панића, као и америчког држављанина Драгослава Аврамовића, које је Милошевић доводио по потреби на кључне позиције у земљи.

Вероватно је најзанимљивији случај Јовице Станишића, једног од најближих сарадника Слободана Милошевића и начелника службе државне безбедности Србије. Наиме, по америчким изворима[15] Станишић је био битан агент ЦИА-е у Србији. Дакле, начелник наше обавештајне службе под Милошевићем је био агент западне обавештајне службе. Исто тако, Милошевић је већину својих контаката и одлука доносио са САД и Западом, што укључује Дејтонски споразум, који је договорен у војној бази САД. Самог Милошевића су, док им је био користан, на Западу славили као „миротворца“,[16] док је Ричард Холбрук био његов чест гост на Дедињу. Са друге стране, Милошевић се обраћао Русији и тражио њену подршку само онда када је са Западом долазило до „неспоразума“, да би се онда поново договарао са Западом независно од те Русије. Ми смо на власти у његово доба (укључујући и њега самог) имали све саме америчке људе или људе са блиским контактима са Западом, школоване (вероватно и врбоване) на Западу, док није било скоро никога повезаног са Русијом (као ни са њеном предходницом СССР-ом), од које се очекивала помоћ против тог Запада. Симптоматично је такође, да је садашњи СПС (кога је Милошевић основао) веран послушник западних интереса и налога.

Неко може да каже да је Милошевићева политика ипак успела да се избори за Републику Српску кроз Дејтонски споразум, као и да постигне резолуцију 1244 УН, којом Космет правно остаје део Србије, као контратежу горенаведеним чињеницама. Ово су такође велике заблуде. Наиме, Дејтонски споразум је пре свега резултат отпора људи из Републике Српске притисцима из Београда да усвоје Венс-Овенов план[17], који је предвиђао унитарну БиХ, а кога је подржао Милошевић. Због одбијања тог плана, Милошевић уводи санкције на Дрини спрам РС, а што значи такође и РСК, која је са њом била географски повезана. Руководство РС је водило самосталну политику спрам Београда и често било у сукобу са Милошевићем, док је у РСК Милошевић успео да утиче на смењивање независног Милана Бабића и на довођење на власт Милана Мартића, као свог послушника. Као резултат тога, РСК је пала скоро без икаквог отпора, док су сам народ и војска Крајине били напуштени од сопствене владе током операције „Олуја“, која је прва побегла, пре него што је офанзива и почела. То се није могло догодити без „сугестија“ Милошевића. Са друге стране, отпор владе РС према Београду се исплатио, па су на крају успели да им се бар призна формално постојање, иако су и ту натерани да постану део БиХ. Дакле, Дејтонски споразум је првенствено резулат отпора РС према Милошевићу и његовој политици, не Милошевићева лична заслуга.

Што се тиче Космета и резолуције 1244, свима је сада јасно да је она била само „шаргарепа“, којом се омогућило да САД и сателити постигну оно, што нису постигли војно – да истерају наше снаге безбедности са Космета и да доведу своје. Пошто су то постигли, ти исти који су Милошевићу понудили ту резолуцију као „утешну награду“ су престали да обраћају пажњу на њу, што смо могли да лепо видимо.

Поставља се питање, како је онда тако кооперативни Милошевић завршио у Хагу и са етикетом „балканског касапина“, од стране његових бивших партнера? Том приликом бих упутио читаоце на судбину панамског генерала Норијеге, који је лично био амерички агент и сарадник ЦИА, а који је почео да даје себи превише на значају и да узима одређене паре од дроге, намењене влади САД, за себе. То је резултирало његовом сатанизацијом од САД и војном интервенцијом. Милошевић, попут њега, је био користан истим круговима да постигну шта су хтели, па су га после одбацили. Суров третман који је добио последица је Милошевићевог покушаја да тргује са тим истим Западом, заборављајући да су најлукавији трговци на свету управо сами западњаци. Такође је немушто и несигурно на тренутке покушавао да води донекле независну политику и да са Западом преговара као себи једнаким, у тренуцима сукоба интереса са истим. То му очигледно није опроштено, пошто се коначно фактички покорио вољи Запада. Његова медијска сатанизација је омогућила Западу да оправда своју неоколонијалну интервенцију на Балкану, чиме је одиграо још једну корисну улогу за тај исти Запад.

Војислав Шешељ

Један од ретких српских политичара који је јако мало мењао своје политичке ставове и остао им доследан је Војислав Шешељ. Исто тако, он је платио цену те доследности. Као резултат, постао је својеврсни „рекордер“ у историји правосуђа, јер му суђење за наводне злочине у Хашком трибуналу траје већ читаву деценију.[18] Не треба заборавити да је суђење током Нирбершког процеса трајало свега око годину дана, иако се радило о знатно озбиљнијим и обимнијим оптужбама, о злочинима почињених током светског рата и то у доба када су средства комуникације и документовања били знатно примитивнији него данас. Шешељево суђење лепо демонстрира бесмисленост и политички карактер Хашког трибунала, као што то демонстрира и сам Шешељ лично. Његов отворени пркос том трибуналу несумњиво буди симпатије и саосећања, чак и код људи који се не слажу са њим лично или његовом политичком идеологијом. Такође, велику симпатију буди и његова доследност у ставовима, која је веома ретка код савремених српских политичара, познатих по „прилагодљивим“ камелеонским личностима. Све то чини Шешеља све поштованијом личности у Србији, као и његова моћ предвиђања, посебно око политике садашњег председника Србије и његових најближих људи[19].

Пошто је јасно да сам Шешељ није лично учествовао у ратним сукобима, нити је правио паравојне формације[20], као лидери неких странака[21] које се сад сматрају „европским“ и „грађанским“, из тога следи да му се у Хагу заправо суди због вербалног деликта. Другим речима, суди му се због „дугог језика“. У суштини, та особина одсликава лик и дело самог Војислава Шешеља. Упркос његовој личној храбрости, доследности и пркосу, шта је он учинио заиста корисно за ову земљу или свој народ? Шта је конкретно учинио када је имао велику поличку моћ у Србији за ту исту Србију? Одговор је да није учинио скоро ништа. Шешељ је пре свега оратор, шоумен и демагог, без икакве способности да нешто практично учини у корист своје земље, што га чини сличним већини наших политичара, иако за разлику од њих, није чинио ни претерану штету у практичном смислу.

Његова партија, СРС, се своди на псеудоверски култ обожавања његовог лика и дела, док се он доживљава скоро као месијанска фигура, која ће решити све наше проблеме. Њихова парола „Србија чека Шешеља“ осликава целу националну стратегију те партије. Испада да када (и ако) он изађе из Хашког трубунала, Србију чека драматични преокрет набоље. Поставља се питање, шта је са временом пре него што је он отишао у Хаг? Шта је он то конкретно чинио за Србију или Србе, док је био у земљи, сем празне демагогије? Како су то његова партија и он лично делали у нашу корист, када су били скоро најјача појединачна партија у земљи? Сем вербалних естрадних наступа по скуштини, они нису учинили скоро ништа. Шта су конкретно тада моћни СРС и Шешељ учинили када се дешавао егзодус Срба из Крајине, или када је донета одлука да се повуку наше снаге са Космета? Практично ништа.

Треба споменути да је СРС признала победу ДОС-а против Слободана Милошевића[22], истог оног ДОС-а кога су сматрали издајничким. Кад смо већ код тога, мало је симптоматично да су највећи Шешељеви ривали и непријатељи управо његови бивши најближи сарадници и пријатељи, који су га напустили и забили му нож у леђа. Треба се сетити његовог кума Вука Драшковића, против којег је Шешељ написао читаву књигу.[23] Исто тако је упозорио јавност Србије на одрицање Томислава Николића и Александра Вучића од Космета, што се показало у највећој мери истинитим. Против њих је такође написао читаве томове[24]. Како је могуће да се некадашњи најближи Шешељеви сарадници и пријатељи буду највећи политички камелеони на нашој политичкој сцени? Што је најшокантније, испоставља се да је он прилично добро познавао њихов карактер. Шта то тек говори о самом Шешељу и његовом одабиру сарадника и пријатеља?

Ако је склон бирању таквих људи, зар онда није јасно да Шешељ у суштини није добар политичар и стратег? Шта нам гарантује да он такав катастрофалан и фаталан одабир кадрова неће чинити и у будућности? Иако је човек изузетне интелигенције и образовања, као и убедљивих аргумената, он својим театралним и скандалозним понашањем дословно извргава руглу самог себе, па и те исте аргументе које износи. Можда једино у Хагу та театралност успешно раскринкава праву природу те институције, али на практичном плану ми (као ни он) од тога немамо ништа. Док су са једне стране његове књиге потковане гомилом референци и доказа, са друге стране смешни и сулуди наслови које им даје[25] их потпуно обесмишљавају и одвраћају људе од читања. Другим речима, он је човек који самом себи задаје аутоголове и дословно исмејава сопствене аргументе, који су у суштини прилично засновани и рационални. Шта је он у стању да пружи сем демагогије? Тачно је да је он у својој демагогији остао доследан, али шта ми имамо од тога? Цео култ, који СРС прави око њега је леп пример политичког месијанства у Срба, који верују да наша судбина зависи од извесних политичара-месија који ће да нас спасу. Политичари су, опште узев, демагози, а препуштање судбине целе нације таквим људима нас је и довело ту где се налазимо. То што су неки од њих доследнији у реторици и идеологији није баш нека утеха, када се узме да се практично деловање (боље речено неделовање) тих „патриота“ не разликује од оних који су скоро отворени вазали и агенти САД и ЕУ. То нас води ка још једном од „доследних“ политичара.

Војислав Коштуница

Може се рећи да је изузетно мало активних, живих и слободних политичара у Србији задржало слику у народу као некомпромитованих. Војислав Коштуница је јадан од ретких старијих политичара националне оријентације, који је још увек политички активан и на слободи, а кога велики број људи у земљи сматра поштеним и некорумпираним. Као и код Шешеља, Коштуницу обележава доследност у тој националној причи, иако је она блажа него код њега. Дакле, може се рећи да је он остао прилично некомпромитована особа, без обзира на медијску хајку која се води против њега од стране разних медија и појединаца. Као и у Шешељевом случају, поставља се питање шта је поред те личне доследности и поштења, он као политичар учинио за своју земљу и народ? Не треба заборавити да он не наступа у јавности као приватно лице, већ као вођа политичке странке и у име државе и грађана. Бити лично поштен и доследан су врлине појединачног човека, али борити се против непоштења и недоследности у друштву захтева праксу, не само вербалну осуду. Вербалним осудама тих непочинстава би требало да се баве друштвени теоретичари и медији, не активни политичари, који треба да делају против њих. У том делу су Коштуничини резулати изузетно лоши.

Шта говоре Коштуничини практични потези као политичара? Тачно је да је утицао на стварање садашњег устава Србије, кога нажалост немилосрдно крши садашња (такође је то радила и претходна) власт у земљи и њен актуелни председник. Очигледно да у политици није довољно само створити неки законски оквир, већ га и примењивати у пракси. Шта та иста пракса говори о Коштуници као политичару? Не треба заборавити да је он давао личну политичку подршку и потпору свим оним људима које је касније осуђивао, што је образац сличан ономе као код Шешеља. Његов лични интегритет је искоришћен да би на власт дошли људи знатно гори и деструктивнији од Милошевића, против кога се борио. Исто тако је дао подршку Борису Тадићу[26] и Томиславу Николићу[27], које је после оштро осуђивао за издају националних интереса. Можда је тачно да је он веровао да ће ти људи бранити државне интересе и поштовати право (као што су тврдили) али то показује његову потпуну стратешку неспособност процене као политичара. Пошто он наступа као политичар, то је једино што треба да нам буде битно, а не да ли је он лично ваљан човек.

Може се чак рећи да је управо та слика њега као доследног и поштеног човека, удружена са историјатом његових подршки морално банкротираним личностима, довела до знатне парализе и збуњености јавности, која је по зна који пут преварена у својим очекивањима. Веровање у Коштуничине процене и потезе, због његовог личног интегритета је учинила да многи буду преварени, тако да у политичком смислу то његово лично „поштење“ чини више штете него користи тим истим националним интересима. Коштуница, као и Шешељ је најобичнији демагог „патриотског“ усмерења, док је као политичар потпуно неспособан за било какво практично политичко делање, сем тихог пасивног отпора. Својим немуштим вербалним осудама садашње власти, његова партија и он више играју улогу „конструктивне опозиције“, која користи садашњем режиму рада стварања привида демократије и различитости мишљења. О системастком излагању свих његових грешака, заблуда и штетних потеза бавили су се детаљније други текстови[28].

О другим политичарима у Србији не треба трошити превише речи, јер је код њих ситуација знатно очигледнија у негативном смислу. Овде је више било речи о оним политичарима који су сматрани лидерима којима је стало до националних интереса, за разлику од осталих који су (а то се сада потпуно разоткрива) стране марионете и послушници. Дакле, ти „национални“ политичари су имали простор за деловање од око неколико деценија, а практични резултати њиховог делања (или неделања) су катастрофални. Упркос реторици тих „националних“ политичара о издаји националних интереса, поставља се питање шта су они учинили да је спрече? Као што видимо, већина од њих је омогућила тим издајницима националних интереса делање на овај или онај начин. Месијански и вербално-патриотски дух „национално свесних“ политичара је много више штетан по те исте националне интересе, него отворена издаја истих, јер њихова јалова демагогија и неспособност залуђује народ и одузима му време, кога је све мање. Јасно је да било какво „буђење народа“ не могу покренути политичари који су у ствари својим небулозним поступцима отупели тај исти народ. Уколико је задатак издајника да издаје и уколико то он успешно ради, шта се њему има замерити, уколико већ знамо да је такав? Већи је проблем у ономе који је против те издаје, прича о њој, али кад треба да дела не чини ништа да је спречи, него јој чак тиме и доприноси. Ту грешку су дотични политичари и њихове странке понављали не само једном, него безброј пута у периоду од пар деценија.

О „патриотским“ невладиним организацијама

Уколико су „патриотске“ политичке партије и њихове вође промашај, шта је са тзв. „патриотским“ невладиним организацијама и покретима, као и неким мањим партијама новијег датума? Ствар је у томе што су те организације и покрети у суштини идеолошке секте. Иако се позивају на „нацију“, већина њих се не бави опстанком исте, већ својим идеолошким фантазијама надахнутим том нацијом. За већину људи у њима то је облик бекства од стварности која је све мрачнија како време тече. Зато се велики број њих више бави националном историјом и јаловим расправама око исте (шта би било кад би било). Већина њих нису заиста патриоте, него идеолози који би Србију да преобликују у складу са тим својим фантазијама. Дакле, за њих Србија и Срби су само средство остваривања идеолошких маштарија. То је занимљива заједничка црта како националних, тако и анационалних НВО, како десних, тако и левих невладиних покрета.

Свако ко барем делимично прати разне „патриотске“ форуме и портале може да се увери у то секташтво, где практично два човека из различитих организација не могу да се договоре ни око чега. Међусобна оптуживања тих организација да су „издајице“ и „страни плаћеници“ је истрошило те појмове, тако да сада када се заиста ради о отвореној издаји и очигледним страним плаћеницима, те речи више немају тежину. Слично се догодило у оној причи у којој је пастир из шале стално викао „вук!“, па када је прави вук дошао, није било никога који му је поверовао. Када се нека земља издаје или претвара у страни протекторат то се тиче свих, како десничара тако и левичара, како „национално свесних“, тако и „грађана света“. Пропаст једног друштва се тиче живота свих њених грађана, а претварањем националних интереса у свој идеолошки обор, они су отуђили све оне Србе и грађане који не деле њихову идеологију. Тако су се најелементарнији национални интереси, који чак немају везе са национализмом као таквим, постали изједначени са тим идеолошким секташима, па било какво заступање истих ствара отпор код многих људи. Сама реч „патриотизам“ је због свега тога постала предмет спрдње (патриЈотизам).

Тако је код нас све идеологизовано (како на десници, тако и на левици), од националне политике, преко писма, па све до обичаја. Овде не постоји слагање око тих најосновнијих ствари. Имамо гомилу „националних“ организација која праве некакве мегаломанске „националне програме“ у складу са својим идеологијама. Упоредити тај хаос, са потпуним слагањем које постоји у Хрватској између левице и деснице поводом основних националних питања и интереса. Код њих је генерал Анте Готовина херој како код најокорелијих фашиста, тако и код космополитских индивидуалистичких либерала грађанског усмерења типа Ведране Рудан[29]. Тамо се следбеници усташа и хрватски СУБНОР слажу око природе “домовинског рата“ и да је тај рат био против „великосрпске агресије“. Са друге стране, овде људи не могу да се међусобно договоре да ли је Космет треба да буде део Србије, па макар и само формално. То је све последица (између осталог), што су код нас неки мегаломани претворили националне интересе у своје идеолошко власништво, аутоматски отуђујући их од осталих људи, који њих почињу да изједначавају са тим мегаломанима. Тако је и питање Космета постало идеологизовано, где је претворено првенствено у ствар верског и етничког поноса, када је у ствари оно пре свега питања основних државничких и етичких принципа. Због тога, идеологизација и својатање питања Космета од стране извесних „патриота“, рађа одбојност противника њихове идеологије према идеји Космета као дела Србије и уопште напора да оно буде део Србије. Другим речима, кренули су из типично српског ината „патриотама“ да пропагирају супротна гледишта. Нажалост, тиме на дуге стазе терају инат и сами себи. Наравно да та располућеност друштва није само последица деловања тих „патриота“ (далеко од тога), али су они својим наступањем такође дали допринос таквој ситуацији, уместо да је ублаже. Многе од тих „националних“ НВО представљају идеални пропагандни материјал и „муницију“ за НВО финансиране од Запада и њихову рушилачку пропаганду. Дакле, тешко да нас такве организације могу извући из садашњег стања или нам помоћи.

О Милошевој политици

Често се у Србији као оправдање садашње вазалне и самоуништавачке политике наводи државничка мудрост и стратегија кнеза Милоша Обреновића. Наиме, властодршци у Србији тумаче Милошеву политику као вазални и покорни однос према Отоманској империји, од чега је на крају имала корист Србија и Срби. Наравно, ништа не може бити даље од истине. Многи заборављају да је једна од главних ствари по којима је Милош био познат, „ситница“ позната под називом Други српски устанак[30], а он је био усмерен директно против те империје, за разлику од Првог, који је био против одметнутих дахија. Тај устанак је помогао да Србија коначно и трајно почне да излази из оквира те Отоманске империје. Иако је тачно да је Милош употребљавао дипломатију, па понекад и глумио покорност, иза његове политике је увек стојала претња силом, коју је користио да би ојачао свој дипломатски положај. У политици је ипак сила крајњи аргумент, а дипломатија без неке силе (или претње неким обликом силе) не значи ништа. Милош је користио своју дипломатију да би увећавао суверенитет и независност своје земље, развијао органе силе (војску) у односу на Отоманску империју, а Други српски устанак је учинио да његове аргументе узимају за озбиљно.

Како се то укалапа у садашњу политику? Ми данас имамо обрнут случај, где се суверенитет, територијални интегритет и економска независност све више смањују кроз нашу „дипломатију“, насупрот случају књаза Милоша који их је увећавао. Суштински, садашњи властодршци раде потпуно обрнуту ствар од Милоша, под изговором „Милошеве политике и мудрости“. Цинизам налик оном актуелног председника Николића на Дан државности[31].

Четници и партизани

Расправе које се воде у нашој јавности поводом питања 2. светског рата око четника и партизана, говори о стању свести у нашем друштву, које се више бави прошлошћу, него садашњошћу, због осећаја немогућности утицања на садашњост. Такође јасно указује на идеолошку располућеност српског народа у Србији. Занимљиво је да те острашћене идеолошке расправе и навијачког духа нема у Републици Српској, већ само у држави Србији. Очигледно да ужасна искушења рата у Босни и борбе за опстанак у том рату су учинили да то питање буде стављено у перспективу давне прошлости, где јој је и место. У самој Србији, то није питање прошлости, него садашњости.

Шта нам говори та ситуација? Пре свега Срби се међусобно споре око идеолошких страна два југословенска покрета. Михаиловић и Тито су се суштински борили за исту ствар – Југославију. Једина разлика се тицала унутрашњег уређења исте. Што је невероватно у тој ситуацији, је да Југославија више не постоји, али идеолошко навијање око некадашњих југословенских герилских покрета у Србији не престаје. Ово говори пре свега о патолошком југословенству у Србији, као и о садашњој Србији као симболичном наставку те Југославије. О свему овом ће бити касније подробније речено. Срби из Републике Српске су прошли кроз фазу директног ратног сукоба са другим народима бивше Југославије, за разлику од Срба из Републике Србије (Албанци су били народност, а не народ Југославије), па су стога успели да увиде бесмисленост везаности за ту тему у садашњем тренутку.

У оваквим околностима по Србе у Србији и савременим искушењима, та идеолошка расправа (која би требала да се првенствено тиче непристрасних историчара) не само да је контрапродуктивна, већ је директан напад на националне интересе и опстанак. Да ли су четници или партизани били „издајници“ или „борци за слободу“ је питање које је бесмислено у контексту Југославије за коју су се званично борили, јер ње више нема, па је стога то питање сулудо за нас данас и не треба на то трошити толику енергију. Сада је једино битно да ли су ти покрети били издајници или борци за српске националне интересе, јер само око те перспективе има смисла водити било какву дебату у односу на садашњост. Поред свега, те ствари спадају пре свега у прошлост Југославије, које нема, док нама измиче садашњост коју имамо сада.

Мит о моћи Хрвата и Албанаца

Као последица свеопште деморализације и фатализма, створена је код нас у Србији слика о прошлим ратовима, да су нас Хрвати и Албанци војно и дипломатско победили, захваљујући својој бољој способности, супериорнијој организацији и већој одлучности. Све то, наравно, насупрот нама неспособнима, неорганизованима и неодлучнима. Оно што је истина је да суштински, Срби уопште нису водили рат против тих народа, већ против Запада чији су ти народи експоненти, па чак и производи. У суштини, Срби у Србији су путем спинованих медија и културолошких притисака споља, интернализовали националистичку пропаганду и псеудомитологију тих народа. Раскринкавање тих митова, суштински показује колико су таква мишљења смешна и показује право лице непријатеља који нас је поразио, а он поред западног има и српско лице.

Тако се многи у Хрватској (па и у Србији) смеју значају косовске битке за Србе, јер су у том сукобу били „поражени“, па се смеју том величању пораза код Срба. С друге стране, Хрвати величају битку за Вуковар у којој су њихове паравојне формације биле поражене од стране средовечних резервиста, који су чинили око један проценат ефектива тада распадајуће, збуњене и деморализоване ЈНА. Да не говоримо да је у том тренутку Хрватска још била међународно сматрана као део СФРЈ, чија је званична армија била та ЈНА. Кад упоредимо то са косовском битком, која се водила против страног освајача, а који је на крају стигао све до Беча и у којој су погинуле вође како Срба, тако и тог страног освајача, можемо видети како бедно делује мит о бици за Вуковар. Ту такође требамо да скренемо пажњу како је тај Вуковар стављен под контролу нове државе Хрватске. Не треба заборавити да су локални Срби буквално присиљени од стране Београда, да се интегришу у Хрватску[32].

Такође, у Хрватској се слави операција „Олуја“ над Србима у Книнској крајини, као велики војни „тријумф“ над Србима као таквим (укључујући и саму Србију), вешто заобилазећи чињеницу да су они у том сукобу ратовали само са војском Крајине[33], која је била начета како санкцијама Београда, тако и бомбардовањем НАТО-а[34], што је знатно ослабило способност локалних Срба за одбрану пре хрватске инвазије. Исто тако, бивши амбасадор САД у Хрватској, Питер Галбрајт је сам потврдио да су САД дале „зелено светло за хрватску инвазију“[35], пре свега као последицу догађаја око Сребренице. Сa друге стране, хрватски извори негирају да су им Американци дали било какво „зелено светло“ за „Олују“, али се жале да су их ти исти Американци спречили да заузму Бањалуку[36]. Отворено непријатељску америчку политику према Србима потврђују и други извори из САД[37]. Иако се можда чине противречним, у једној ствари се слажу и амерички и хрватски извори, а то је да су крајња наређења и дозволе за хрватске операције издавале САД, не хрватски врх, што потврђује да је Хрватска ни у једном тренутку није била заиста независна држава или водила независну политику, већ најобичнији западни експонент.

Комшијски мит о „великосрпском“ пројекту агресије против „независне“ Хрватске је потпуно смешан, јер сам Београд и Милошевић (који је био наводни вођа тог пројекта) никад није признавао како РСК, тако ни РС, већ им је увео санкције и присилио остатке крајишких Срба (Западни Срем и Барања) да се интегришу у Хрватску. Милошевић  је такође присилио Србе из Републике Српске да се интегришу у БиХ. Ово је све само не „великосрпска“ политика, која ваљда укључује интеграцију свих Срба у једну државу. А Милошевић и Београд не само да нису чинили то за шта се оптужују, већ нису показали ни најосновније разумевање за аспирације и борбу Срба ван Србије, па су директно радили на њихову штету. Хрвати не би могли ништа да постигну без помоћи самог Београда, као и сагласности њихових америчких господара.

Гледано и дубље у историју, може се рећи да је стварање садашње хрватске нације у суштини страни пројекат, где су потпуно различите и међусобно неразумљиве словенске групације, католичке вероисповести постајали Хрвати, нарочито у периоду после формирања Аустро-Угарске од Аустријског царства. Интеграцији католичких Срба у Хрвате је навише допринео Рим и Загребачке шовинистичко-романтичарске партије уз подршку Беча, што потврђују и хрватски извори.[38][39][40][41] Исто тако су интегрисани у Хрвате и Словенци (постали су кајкавски Хрвати).[42] Зато сада постоји сулуда ситуација код Хрвата да три потпуно међусобно неразумљива говора, од којих два нису чак ни штокавица (кајкавски и чакавски) се сматрају „дијалектима хрватског језика“, док званична хрватска штокавица, која је скоро истоветна са српским језиком (преузетим из „српског рјечника“ према Бечком договору) се проглашава различитим језиком од српског. Да не говоримо о томе да најпознатије личности, које су обликовале хрватску свест и писмо, не само да нису биле хрватског порекла, него нису биле чак ни Словени.[43] Ту се може видети до које мере је обликовање садашњег хрватског народа производ стране политике, а ту се ради о историјски скорој прошлости, не средњем веку. Тај процес обликовања хрватског народа је коначно завршен у Југославији, уз прећутну сагласност или чак  помоћ осталих Срба. Тако је у СФРЈ вршена насилна интеграција Буњеваца и Шокаца у Хрвате, желели то Буњевци и Шокци или не.[44] Тако имамо и похрваћење Крашована[45] из Румуније, који су пореклом и језиком из источне Србије, а који су прешли на католицизам у 18. веку. Они, под највероватнијим утицајем цркве, почињу да се масовно пописују као Хрвати, иако са истима немају никакве стварне везе. Ту се лепо може видети ко је у ствари све време вршио асимилацију и великонационални програм. У случају Хрвата, тај програм и национално обликовање је производ страних сила и подршке Срба опијеним југословенством.

Што се тиче Албанаца, ситуација је слична, нарочито у погледу њихових „државних“ творевина. Наиме, чак и сама држава Албанија није производ борбе или деловања албанског народа, већ страних сила. Треба знати да је најранији пример албанске „националне“ политике – „Призренска лига“[46] из 19. века, била продужена рука османлијске политике и била усмерена против антиимперијалних и ослободилачких ратова балканских земаља, које су се бориле против Отоманске империје. Албанци, све време постајања Отоманске империје су себе видели као саставни део ње. Сама лига се уопште није бавила, нити ју је интересовала било каква независност и самостална афирмација Албанаца спрам те империје, чијом су се продуженом руком и сматрали, већ антимперијална ослободилачка борба других балканских држава. Ту је постављен образац, где је албански национализам образован као проимперијалистички шовинизам, усмерен против оних који угрожавају империјалну власт освајача на Балкану. Тако Албанци служе као марионете и плаћеници страног империјалнизма, који их користи као средство терора спрам побуњених народа и награђује дозволом за пљачкање тих народа.

Зато се не треба чудити, што сами Албанци немају никакве везе са стварањем Албаније као самосталне државе. Она је де факто настала 1913[47], као последњи остатак територије Отоманског царства, који није ослобођен од империјалне управе и као тежња политике Аустро-Угарске и Италије да се спречи ширење Србије, Црне Горе и Грчке, као и да се првенствено спречи излазак Србије на море.

Током првог светског рата, многобројне стране силе су се такмичиле за утицај на територији Албаније, па су у складу са њиховим аспирацијама настајали и многобројне „албанске“ државне творевине, где су Албанци служили (као и увек) као нечија продужена рука. Тако су Французи створили „Аутономну Албанску Републику Корчу“[48], док су Италијани створили своју „албанску државу“ на југу Албаније.[49] После тог рата, у периоду од 1924-39, Албанија је практично била марионетска држава Југославије, чијег је вођу Ахмеда Зогуа[50] дословно довела на власт краљевска југословенска војска. После тога, Албанија постаје колонија фашистичке Италије.[51] После слома Југославије, 1941, тој фашистичкој колонији се придодају већи делови садашњег Космета и западне Македоније. Дакле, опет ништа од свега тога није производ албанске борбе или воље.

За време рата на Космету 1999, албанске паравојске и банде су се показале потпуно неефикасним, где је главну улогу имао НАТО и западни притисак на Србију. Повлачење војске СРЈ је последица НАТО бомбардовања, а не акција косметских Албанаца. Ко је ту заиста прави победеник и без кога не би ништа постигли, знају и сами косметски Албанци.[52][53][54] Наравно, неки у Србији мисле да је резултат НАТО инвазије, последица свемоћног „албанског лобија“ у САД, што је нетачно. Албанском лобију у САД је дозвољено медијско деловање, пре свега јер се оно поклапа са стратешким интересима САД, који сами за себе немају никакве везе са „љубављу“ према Албанцима. Уколико су интереси САД у супротности са интересима друге земље, нема ништа од могућности лобирања у прилог тој земљи у САД. Пример је у Америци медијски утицајни „тибетански лоби“, иако је Кина изузетно моћна, утицајна и богата земља, док је кинеска дијаспора позната по организованости, марљивости, богатству и образовању. Наравно да из овог, нико неће изувући закључак како су Тибетанци боље организованији и јединственији од Кинеза, као што неки тврде у случају Албанаца спрам Срба. У том контексту такође треба обратити пажњу на непрестану медијску сатанизацију Руса у САД, иако су Руси народ са знатном дијаспором у тој држави.

Дакле, права „моћ“ споменутих народа није у њима самима, већ у страним силама чији су продужетак, којима служе као инструмент колонијалне репресије са геноцидним намерама.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер