среда, 20. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > О нашим заблудама (III) - данашња Србија и шта да се ради
Политички живот

О нашим заблудама (III) - данашња Србија и шта да се ради

PDF Штампа Ел. пошта
Петар Анђелковић   
субота, 13. јул 2013.

Шта представља садашња Србија?

Да бисмо схватили где се налазимо и шта да чинимо, морамо прво да схватимо шта је садашња држава Србија и кога она представља. То схватање нам може објаснити сулуду политику коју води ова држава и шта од ње можемо да очекујемо. Да бисмо неку појаву заиста разумели, прво морамо да нађемо њене узроке. Који су узроци настанка Србије? Што се тога тиче, ми имамо случај две Србије. Прву, историјску и другу, садашњу. Садашња држава Србија се позива на ону историјску Србију као своју претечу и себе представља као њеног настављача. Да ли је то тачно?

Хајде да упоредимо узроке настанка историјске краљевине Србије и садашње републике Србије која се на њу позива, тј., да упоредимо прву и другу Србију. Који је узрок настанка краљевине Србије? Она се пре свега надовезује на кнежевину Србију, која је резултат Првог и Другог српског устанка. Оба устанка су била устанак српског народа против страног завојевача и репресије, као и резулата воље народних елита да створе јаку и независну националну државу. У тренутку тих устанака, скоро да није постојала ниједна од битнијих националних институција (чак ни СПЦ као таква), које су морале да се изграђују. Те институције су одсликавале национални дух и резултат су тих борби. У процесу остваривања тог циља (независне националне државе), српске елите су се служиле разним стратегијама (дипломатијом и силом), али су те стратегије увек биле у служби јачања националних интереса. У томе је учествовао цео српски народ, без обзира на географско порекло. Први и Други устанак нису представљали побуне надахнуте идеологијама, већ дословно борбу за опстанак, у тренутку кад се страна репресија више није могла издржати. Дакле, узрок првој Србији су национални устанци Срба против завојевача и општа жеља да се има независна држава (да се буде свој на своме).

Шта је узрок другој Србији (садашњој републици)? Шта је њу створило? Ту треба поставити питање: шта је претходило републици Србији? Да ли је то била краљевина Србија? Свакако да не. Наиме, садашња држава Србија настаје као резултат распада заједнице Србије и Црне Горе, који је инициран издвајањем Црне Горе из ње. Дакле, настанак садашње државе Србије је последица одлуке Црне Горе и њеног руководства, не резултат руководства Србије које је само пасивно прихватило туђу вољу. Ту се већ назире право лице данашње државе у којој живимо. Одвајање Црне Горе је било суштински само завршни чин процеса распадања СФРЈ. Република Србија је крајњи продукт распада СФРЈ, тј. њен крајњи отпадак. Док је настанак прве модерне слободне државе Србије био резултат активне борбе Срба за независност, садашња држава Србија је резултат жеље свих народа бивше СФРЈ (изузев Срба) за независношћу. У првом случају Срби су били субјект историје, а у другом њен објект. Наравно, изван Србије су и Срби показали жељу да буду политички субјект, али се овде бавимо само садашњом  државом Србијом као таквом и њеним становницима.

Србија је дакле отпадак и континуитет СФРЈ, док су њене институције отпадак и континуитет СФРЈ, а њена политика је такође отпадак и континуитет исте. Садашња Србија је буквално присиљена да постане Србија, пре свега због воље других република да не живе у заједничкој држави, па је једноставно била присиљена да врати стара државна обележја из периода пре Југославије и да добије „државност“.Србија је постала држава невољно, без икакве унутрашње воље да буде држава под називом „Србија“. Дакле, садашња држава Срба је суштински гледано остатак остатака СФРЈ, са државним знамењима старе краљевине. Наравно, неко може да каже да је Југославија творевина краљевине Србије, па стога овај континуитет не указује на нешто лоше. У овом случају треба разликовати прву Југославију, која се може донекле сматрати континуитетом Србије (упркос бројним штетним стварима), док СФРЈ представља оштар дисконтинуитет са истом, као резултат политике КПЈ, која је настала управо у радикалној опозицији према историјским српским националним институцијама и српском државном фактору[1], где су Срби били само средство а не циљ.

Поред тога, као што је речено, СФРЈ је одржавала тесну везу са Западом, од кога је финансијски зависила, иако се јавно представљала као самостална држава. Сво то наслеђе је прешло Србији, у коме српски народ и руководство игра улогу пасивног статисте туђих интереса. Све институције у Србији су творевине СФРЈ и немају никакав континуитет са краљевином Србијом на коју се позивају. СФРЈ је била наднационална апстракна творевина, базирана на потискивању српског фактора (због уравниловке), а то је суштински и садашња Србија. Војска Србије није наследник старе српске војске, на коју се лицемерно позива и са којом нема везе, већ је директни наследник ЈНА, чије униформе са другим ознакама и данас носе њени официри. Правни, полицијски и банкарски систем Србије је наследник правног, полицијског и банкарског система СФРЈ. Да ли ми од такве државе можемо да очекујемо да штити интересе српског народа?

Као отпадак СФРЈ, Србија је интернализовала политику СФРЈ, тако да покрајине унутар Србије играју улогу некадашњих република у односу на центар. Однос Србије према Србима и према привилегованим мањинама унутар Србије је пресликан из доба Југославије. Оно што је ново је појачавање контроле САД и Запада над Србијом, у којем је она практично нео-колонија.[2] Занимљиво да је ту исту послушничку улогу тадашња СР Србија имала у односу према централним властима СФРЈ и другим републикама. Дакле, садашња Србија је антипод некадашњој Србији и њена обрнута слика у огледалу. Док је прва производ борбе и воље Срба, друга је производ распада апстрактне наднационалне државе и туђе воље. Садашња Србија је стога пуки објект и отпадак друге државе, не држава Срба, иако по то требала да буде.

Пошто институције Србије немају никакве везе са народом, већ су пуки отуђени пасивни производ распадања друге државе (која нема везе са историјском Србијом), не треба се чудити њиховом потпуном послушношћу страном империјалном фактору. Пошто не живимо у националној држави, већ отпатку друге наднационалне државе, није за чуђење што њене институције третирају грађане и ту нацију као да су и сами отпаци. Дакле, садашња Србија није држава Срба, није наша држава, нити је уопште држава, иако би то требало да буде. Она је пука испостава свачијих интересних група изузев већинског народа у њој. Срби не могу да очекују да органи Србије бране њихове националне интересе, јер су ти органи отпадак једне наднационалне државе и њене политике. Ти органи се због тога више поистовећују са другим наднационалним структурама попут ЕУ и САД, које послушно следе,  него са српским народом. То не би био толики проблем, да САД и ЕУ према Србима не спроводе скоро отворено непријатељство. У највећој мери су ти „органи државе Србије“ пре свега испостава и инструмент интереса Запада у односу на „проблематичне“ Србе и инструмент њихове пацификације.

Чувена „преурањена честитка“ од стране ЕУ актуелном председнику тера нас да поставимо нека питања. Како је ЕУ знала да ће Николић да победи? Како је то знала пре него што су бирачка тела затворена? Како је испало да је баш Николић победио, иако званично није имао никакве шансе? Како то да је Дачић одлучио да прави владу са СНС-ом, упркос претходним договорима? Очигледно да је све то могуће, ако се исход избора знао унапред. Пошто се овде ради о ЕУ, значи да иза могуће намештаљке стоји Запад, из чега следи да је исти поставио садашњу власт да испуњава његове жеље. То није ништа ново, пошто је скоро јавна тајна да су предходну Тадићеву владу практично правили страни амбасадори.[3] Није за чудити да у новој влади учествују многи људи из претходне, попут Дачића и Динкића, познатих по „кооперативности“ са Западом. Да је ова власт постављена од Запада, показује и њено понашање. Она је експресно почела да испуњава стране директиве скоро одмах по свом учвршћивању, иако се то у потпуности коси са свим оним што су заступали пре избора. Демократе су одрадиле свој део посла и препустиле власт „свежим“ снагама, које спроводе западне налоге сада под маском „патриотизма“, уместо непопуларне „грађанске“ приче. Због природе свог положаја, власт у Србији глуми „доброг полицајца“ према Србима, за разлику од Запада и његових бројних балканских марионета који глуме „лошег полицајца“. Онај ко зна стратегију „добар-лош полицајац“ зна да она води ка истом коначном резулатату. Циљ стратегије „доброг полицајца“ је да одобровољи Србе за одлуке на њихову штету, као и да им вешто заобиђе „одбрамбени систем“, који најбоље ради када је изложен директном непријатељству.

Део те стратегије је и систематско медијско „слуђивање“ јавности кроз давање потпуно противречних изјава од државног врха. Тако, на пример, премијер Дачић прво изјављује да Космет већ десет година није српски[4], а недуго после тога изјављује да Тачи може доћи на север (тог наводно већ 10. година изгубљеног) Космета само са оружјем[5]. Нешто слично ради и амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби, који прво изјављује да Америка не жели „нову Републику Српску на Косову[6] (што такође говори и о негативном ставу САД о РС), да би после крајње цинично изјавио да „САД никоме не држе страну[7]. Сврха тих противречних изјава је стратегија „збуњивања противника“, при чему је тај противник српски народ и јавност. Такве противречне изјаве имају за циљ менталну парализу Срба, као и да би неки од њих себе заварали да државни врх Србије ипак води некакву борбу за њих користећи сналажљиву стратегију. Као што је познато, није битно шта политичар прича, него шта ради. Оно што се заиста ради је да су владајуће структуре Србије већ унапред препустиле косметске Србе и Космет албанским парадржавним органима, а да се сада преговори одвијају поводом некакве аутономије Срба унутар „државе Косово“, што се спинује преко контролисаних медија као пример одлучне борбе за националне интересе[8] и устав Србије, преко кога се немилосрдно гази.

Неко може да закључи, поводом горњих констатација о држави Србији, да уколико се таква од Срба отуђена држава одрекне Космета који јој припада, нема никакве штете. То је погрешно размишљање, јер једно је држава као пуки формални оквир, а друго је држава као институција. У овом другом случају, Србија нема никакве везе са Србима, док у првом има. Србија је, барем формално, територијално и оквирно држава Срба и њихово матично језгро, са српским националним историјским обележјима, као и целовита земља по уставу. Реално, политички и институционално, она је отпадак СФРЈ и суштински подједнако антисрпска, као садашња Црна Гора, која је такође историјски била независна држава српског народа. Тај пуки формални оквир даје Србији могућност да постане и реално оно што је само формално, тј. да постане оно што је била историјска Србија. Не треба заборавити да је Први и Други српски устанак започео у некаквом формалном оквиру Београдског пашалука (тј. Санџака Смедерево), који је чинио језгро устанка и обједињавања народа. Зато стране силе гледају да је максимално редукују до непостојања, у чему имају подршку марионетских институција саме Србије. Дакле, Србија још увек може да представља поље националног обједињавања Срба. Уколико би ти Срби завршили у некој новој (псеудо) држави, више не би имали ни формални законски оквир за деловање. Зато Запад и даље инсистира на редукцији Србије, упркос њеној колонијалној и југо-отпадној природи, која им лежи на руку. Овде су проблем Срби као народ, као антиимперијалистички и потенцијално проруски непријатељ, а циљ је разбити њихово национално језгро кроз стварање псеудо држава од Србије и нових националности од Срба, као и препуштање осталих Срба ван језгра изузетно непријатељским народима и псеудо-народима са геноцидним намерама.

Неки од споменутих Срба живе у заблуди да су наше институције нефункционалне и неодговорне, па да се све ово дешава због јавашлука у њима. Нажалост, то није случај, јер су те институције изузетно ефикасне када то треба да буду, али скоро никад када се ради о правима већинског народа у Србији. Најбоља илустрација је полиција Србије, а поводом примера бицикла украденом јапанском туристи[9], што су пропратили и медији у Србији. Већ се овде може видети нео-колонијални и вазални карактер медија у Србији, као и осећај покорности и пијетета према странцима из проамеричких земаља. Полиција Србије је експресно нашла украдени бицикл и ухапсила починиоца[10], док је Јапанцу бицикл вратио лично премијер Дачић, што су пренели медији[11]. Замислимо да неко нашем човеку украде бицикл у Француској, да ли би он икада био нађен, а уколико би и био нађен да ли би му га вратио лично премијер Француске? Наравно да не. Такође треба да поставимо питање, да неко украде бицикл у Србији грађанину неке земље која није амерички савезник (попут Кине, Ирана, Русије...) да ли би медији у Србији на то уопште обратили пажњу и да ли би полиција и премијер овако ефикасно реаговали? Наравно да не. Треба се сетити како полиција Србије незаитересовано реагује поводом крађа аутомобила наших грађана, да не говоримо о украденим бициклима грађана Србије.

Шта нам то говори? Не да је полиција неспособна, већ да не жели да реагује када се закон крши у случају повреде интереса Срба. Она не реагује, јер једноставно није у опису њеног посла нити приоритет да се уопште бори против криминала у Србији када се он тиче Срба. Када јој стигне директива да реши случај, као што видимо, она га решава експресно. Треба се сетити да је улога полиције (као и других институција) у СФРЈ била пре свега друштвена контрола, а не одбрана права грађана и спровођење закона. Она пре свега спроводи интересе владајућих структура над грађанима, а у савременом случају интересе газда тих владајућих структура у Србији. Тако да код нас имамо латиноамерички неоколонијални сценарио где органи државе, попут полиције, не постоје да би бранили права грађана, већ да би их држала у покорности, страху и репресији. У држави где сам државни врх крши закон, органи физичке силе (војска, полиција и специјалне снаге) могу само да буду органи физичке силе безакоња.

Дакле, јасно је да је Србија вазална нео-колонија[12], док њене вазалне инстутуције (медији, влада, правни систем, политичари, агенције, образовне и академске институције и сл.) раде у потпуности у служби Запада, против интереса не само Срба, већ и свих грађана Србије, а за интерес тог истог Запада, при чему се првенствено ради о САД, а секундарно о Немачкој и Великој Британији. Те институције су потпуно компромитоване, представљају наслеђе пропалог наднационалног пројекта, немају никакве везе са српским народом и толико су корумпиране, отуђене и вазалне да се не могу реформисати. Уопште је небитно што појединци у тим институцијама могу чак бити лично против такве политике, јер само учествовање у тој институционалној машини чини њих (не)вољним саучесницима у злочину. Вера и нада Срба у те институције је налик вери Јевреја у јеврејску гето полицију, која је радила у служби нациста. А аналогија са јеврејским гетом је најбоља да објасни наш положај. Институције Србије Срби пре свега треба да доживљавају као удружени злочиначки подухват против њих самих.

Политичка гарнитура у Србији је постављена кроз намештене изборе, са задатком. Она тај задатак испуњава веома успешно за своје газде и пристаће на све захтеве Запада. Не треба да нас заваравају тренутни „застоји“ у фарсичним „преговорима“ поводом Космета. Наводна брига за косметске Србе је само медијски параван, јер како се чини Запад неће чак ни да им омогући симболичну аутономију у албанској псеудодржави. После мало одглумљеног „затезања“ пристаће на све, под „патриотском“ маском. После препуштања Космета, стићи ће нови захтеви поводом укидања Републике Српске, као и одвајања Војводине, која је правно једнака са Косметом, па стога јој морају бити дате исте надлежности као и „Косову“ по логици ствари. На то ће све да се пристане по истом сценарију, иако то можда неће одрадити исти људи, па ће медијски истурени и омражени Дачић вероватно бити замењен „свежим“ Вучићем, кога медији по директиви кују у звезде и припремају му терен за будућа дејства. Они који апелују да се оваква Србија у политици окрене Истоку и Русији, не увиђају да се обраћају онима који су инструмент Запада. Од тог окретања Русији нема ништа са оваквом Србијом и њеним институцијама. Бахата и надмена самоувереност, која се граничи са безобразлуком, владајућих елита у Србији је резултат тога што осећају да за своје незаконито понашање неће сносити последице. Нарочито јер институције које треба да их натерају да сносе последице свог безакоња и саме учествују у том безакоњу и вазалству спрам бандитизма Запада.

Грдно се варају они који мисле да ће са Косметом бити окончани захтеви и агресија Запада. Уз домаће сараднике, они ће радити да демонтажи саме Србије. Зашто, из којих разлога и како то раде, објаснио сам у једном свом ранијем тексту[13]. То је нажалост реалност, хтели ми то или не и никакве лепе жеље са наше стране то неће променити. То се ради опрезно корак по корак, по стратегији „кувања жабе“, где се вода у којој се жаба кува веома споро загрејава до тачке кључања, па се жаба у њој скува а да сама не примети да јој је живот угрожен, иако би сама жаба одмах искочила из воде која би одмах постала врела. То је процес полаганог стезања „свиленог гајтана“ око гуше Срба, тако да они и не примећују своје лагано умирање.

Србија у највећој мери подсећа на Варшавски гето, чија је судбина свима унапред позната, осим онима у гету и који чека на ликвидацију од стране нациста. Као у Варшавском гету, у коме су нацисти водили све више и више Јевреја у Треблинку, дотле су други Јевреји јалово животарили надајући се да неће доћи по њих. Највише Јевреја је страдало управо јер су веровали марионетској јеврејској „власти“ надлежној за гето и својим сународницима у гето полицији[14] које су доживљавали као своје. Ствар је у томе што су те јеврејске марионете ефикасно служиле нацистима у уништењу својих сународника и то из чисто личних интереса и привилегија, као што су веома допринели збуњивању и пасивизацији осталих Јевреја у гету. Исто тако су одржавали нацистичку причу о „евакуацији“ Јевреја, која је еуфемизам за физичку ликвидацију, па стога многи нису ни пружали отпор при одвођењу. Као што се гето смањивао, до коначне ликвидације, тако се смањује и Србија. Наравно, кад је било јасно какви су планови нациста, Јевреји су се дигли на устанак[15], који иако јалов је допринео да бар неки од Јевреја спасу животе, док је другима барем пружио прилику достојанствене смрти у борби, уместо у душегупкама Треблинке. Да су слушали нацистичке јеврејске марионете, сви до једног би завршили као овце за клање. Зато Запад и њихове марионете у Србији раде корак по корак, да би се избегао тај сценарио, али финале које су нам спремили је сличан (национална смрт). Као код Јевреја из Варшавског гета, код нас је потребна јасна свест о ономе шта нам се спрема. Јевреје у Варшави је коначно отрезнила ликвидација Краковског гета[16] и судбина њихових сународника тамо. Шта је нама потребно?

Стање у народу

Стварне околности у којима се налази српски народ у Србији, веома подсећају на околности које су постојале у време Првог српског устанка. Једину разлику чине „парасрпске“ институције у Србији, које у ствари раде у потпуности за стране интересе или су у потпуности незаинтересоване за тај народ, иако вербално тврде да раде за њега. У доба Првог српског устанка није практично било ниједне народне институције (па чак ни цркве), већ само обичан народ и локалне народне главешине. Таква ситуација је и сада, иако многи из народа то не увиђају, па упорно полажу наде у „наше“ институције које су потпуно компромитоване.

Разлика је у томе што је тадашња ситуација била много јаснија по Србе, него садашња, јер Турци никад нису ни тврдили да су „српска“ власт, насупрот лажно српским институцијама Републике Србије. Можда је та вера у „наше“ институције и „државу“ најтрагичнија код косметских Срба, као што је била и вера у Србију и „српске“ власти код крајишких Срба

Многи у народу упорно апелују на те институције, не увиђајући да оне учествују и доприносе ономе што је узрок тог протеста. Народ се упорно чуди и понавља како је ситуација страшна и очекује од неког их тих институција да учини нешто за њих. Наравно, од свега тога нема ништа. Апеловати на савест, осећај срамоте и одговорност наших садашњих властодржаца је потпуно узалудна, јер они та својства немају, него су људи постављени од страних центара моћи да одрађују одређене задатке за њих. Иако су многи у нашем народу свесни да са институцијама ове земље није све у реду, они гаје заблуду да је то због неспособности и неодговорности људи у њима. Они не увиђају да је то због антинародне природе самих тих институција, а да људи у њима следе институционалну политику по инерцији.

Још из доба Југославије, Срби су научени да буду пасивни и да препуштају своју судбину институцијама државе. У доба СФРЈ (мада у неким елементима и пре ње), људи су схватили да ако се не мешају у политику и не критикују режим, могу да воде материјално сигуран и неузнемираван живот, док су се препуштали индустрији забаве, која је била у великој мери прекопирана од Запада, као и приватним уживањима. Тиме су се обликовале личности које имамо сада. Народ је издресиран још тада у духу: „Не узнемиравај тату и иди се играј“. Људи су научени да ако направе разне труле компромисе и прелазе преко разних безакоња оних који држе моћ, могу да из тога извуку неку личну корист за себе и своју породицу, као и да избегну непријатности. Тај менталитет је изражен код великог броја Срба и постао је неформални систем опхођења.

Људи су толико навикли и отупели од разних безакоња, недоследности и бахатости домаћих моћника, да је то постао систем међуљудског општења. Толерисање безакоња и лудила је постало део карактера многих људи. Другим речима, код великог броја људи се усадио комформизам, кукавичлук и пасивност као карактерне црте. Наравно, нису ти људи сами криви због тога, јер институције моћи, а нарочиито контролисани медији (који су углавном скоро сви већи медији код нас) стварају систематску несигурност, депресивност и тескобу код људи[17], као и по налогу западних центара моћи утичу на стварање „колонијалног менталитета“[18] у народу. Тако је створена располућеност у свести људи, где они на речима у потпуности осуђују разне негативне појаве, попут корупције, мита, долажења преко реда и сл.; док у тренуцима практичног делања и сами у потпуности користе исте начине да би се снашли. Са једне стране постоји свест о друштвеној патологији, а са друге стране постоји прећутна сагласност да се та патологија спроводи. Дакле, постоји један расцеп између мишљења и делања. То је пре свега последица праксе да људи од утицаја при врху власти (политичке, економске, културне), сами својим понашањем дају стално негативан пример и легализују такав систем. Ако могу председник и премијер да отворено крше највиши правни акт земље и предизборна обећања, то значи да закон и друштвени уговор овде ништа не важе, па се могу кршити по вољи, уколико то не угрожава позицију власти неког моћника.

Што се тиче реалне општенационалне ситуације, она уопште није толико црна као што изгледа. Поред саме Србије, реално постоји Република Српска, са прилично сналажљивим руководством и јединственим народом. У Црној Гори, антисрпска политика је резултат тренутних власти и вештачке је природе, а упркос томе знатан број њених становника себе види као Србе. Због прагматичне, криминалне и превртљиве природе црногорске власти, није узалудно помислити да у некој скоријој будућности, уколико се страни центри моћи који одржавају антисрпске тенденције, буду престали бавити Балканом; да ће се Црна Гора вратити својим природним коренима. На Космету су и даље Срби, а на северу чине компактно становништво, на коме још увек (док се ово пише) функционише држава Србија. Нажалост, оно што је проблем у целој причи је сама Србија, која интензивно ради да уништи ову ситуацију на терену, на штету Срба. За Србе, као народ, западна колонија Србија и њене иституције су највећи проблем и средство њиховог постепеног уништења, како физичког, тако и духовног.

Као последица трке за личне, породичне и посебне интересе, завладало је у Србији типично постмодерно отуђење људи, док се пријатељства и љубавне везе све више своде на интересе и корист. Тако да је у највећој мери разбијен дух заједништва. Већ и сама идеја повезаности људи у целину сада постаје питање. Оно што живи већина појединаца у Србији није живот, него јалово животарење које је полагано умирање, а које у потпуности следи слом српског друштва.

Наравно, због свеопштег лицемерја и компромитације скоро свих креативних идеја, решења и покрета који их заступају, људи су постали згађени политиком, па сама помисао на друштвени отпор, који захтева политичку свест, већ унапред изазива ментални отпор. Нажалост, иако је велики број људи код нас неизаинтересован за политику и не бави се њоме, то не значи да се та политика не бави њима. Као што је јасно, код нас је свакодневни живот повезан и зависи од те политике, док политичке одлуке имају директне последице на обичне људске животе.

Проблем је што свако делање да се безакоњу моћника и пропадању стане на пут изазива последице. Већина људи (нарочито породични људи, навикли на сигурност дома) се плаше тих последица, па стога очекују да неко други уместо њих реши то безакоње и стане на пут моћнима. То је опште размишљање, и грађани се плаше да преузму одговорност, која повлачи одређене последице и личне жртве.

Другим речима, људи чекају неког другога уместо њих (политички месијанизам) ко ће решити све њихове проблеме. То указује на велику незрелост. Стога многи упорно апелују на „народ“ да реагује и буни се, па после разочарани пасивношћу тог народа крећу да га презиру и вређају. Оно што не схватају је да су и они тај народ, као и да већина народа размишља потпуно исто као они. Својом љутњом и апелима на народ да „дела“, они у ствари показују сопствени практично пасивни став.

Нажалост, за нас (као народ) је времена све мање, па се поставља питање шта такав народ, препуштен сам себи и преварен од својих „националних“ институција и заваран „националним“ политичарима може да чини?

Закључак: Шта да се ради?

У великом броју случајева, читаоци замерају ауторима текстова на теоретисању, као и на одсуству практичних предлога. Многи су већ уморни од празних прича и указивања на чињенице, па очекују конкретне предлоге за делање. Може се рећи да текст који говори како да се дела је противречан по себи. Пре свега, сам текст није делање, већ у најбољу руку теоријско разматрање неког могућег делања, јер је текст по својој природи теорија. Наравно, да би неко могао да делује, прво мора да увиди где су биле грешке оних који су покушали да нешто учине, као и да схвати шта је то што га спутава. То се најбоље може увидети кроз указивање шта не треба чинити, коме не треба пружити поверење и како се не треба организовати. Кроз негативан став, може се успешније увидети како треба делати, него кроз позитивни.

Прво треба сажето изнети неке већ споменуте ствари:

- Политика садашњих државних органа је само наставак политике претходних државних органа на коју се надовезују. То указује на систематску политику, која иде на штету Срба, али и грађана Србије.

- Већина, или скоро сви политичари у које је народ имао (и има) поверења су стварно и у потпуности допринели деморализацији и изгубљености тог народа.

- Велика већина или скоро све познате „патриотске“ организације нису патриотске, већ спадају у идеолошке сектe.

- Евроинтеграције су изговор за дезинтеграцију српског народа и за дезинтеграцију Србије.

- Институције Србије су настављачи институција СФРЈ и њене наднационалне политике, као што је њихов однос према Србима пресликан из унутрашње политике те државе према Србима.

- Те институције су под великим утицајем (боље речено контролом) Запада и САД, чију филијалу представљају. Дакле, ради се о облику колонијалних и вазалних институција.

- Као вазалне колонијалне инстутуције, оне имају задатак да изврше добровољну дезинтеграцију сопствене државе и народа, кроз стратегију „корак по корак“ (кување жабе), коју им одређује сам Запад. То маскирају разним разлозима (често међусобно противречним) умотаним у маску разних  спинованих значења („није шија него врат“).

- Те институције због тих и других разлога није могуће реформисати, јер оне  уосталом нису продукт националне воље и конкретног живота, већ су створене од стране наднационалне апстрактне идеологије. То све их чини веома подложним идентификацији и покорности са другим наднационалним идеологијама и творевинама (попут САД и ЕУ).

- Институције државе Србије нису само сметња за српски народ, већ његов прикривени непријатељ.

- Велик део српског народа се и даље поистовећује са тим институцијама и очекује помоћ од њих. То је кобна заблуда.

- Као резултат свега тога, народ је у потпуности деморалисан, пасиван, парализован и збуњен свеопштом преваром, лицемерјем и издајом свих очекивања.

Пре свега, ситуација у којој се Србија налази и у коју је све дубље гурају вазалне државне структуре се тиче нас свих, без обзира на политичко опредељење и осећај припадности или неприпадности нацији. Волунтаристички и произвољни став који имају државне структуре према законима, угрожава опстанак сваког ко је грађанин Србије. Те структуре уместо да прилагођавају своју вољу законима, прилагођавају законе својој вољи. Овде би сви требало да се запитају, да ако власти тако поступају са законима, значи да овде све зависи од хира моћника. Ако је тако, онда овде нико не може планирати свој живот или очекивати да има будућност. Пошто Запад активно учествује и подржава све то, значи да он легитимизује безакоње и закон силе.

Уколико су власти и институције Србије спремне да тако олако преваре косметске Србе, који желе да живе у Србији и где међу њима још функционише та држава Србија, то значи да су спремне да оставе на цедилу и преваре било кога од нас. Оно што се ради око Космета није само питање српског национализма и националног поноса. То је ствар просте логике. Међу косметским Србима има људи разних уверења и идеолошких склоности, као и међу осталим грађанима Србије. Они се сви колективно препуштају страним етношовинистичким структурама, које у њима искључиво виде Србе и које према њима гаје колективне геноцидне намере, што редовно потврђују праксом. У тренутку потпуног одласка, па макар и симболичких, органа Србије, они постају грађани „Косова“ – албанске расистичко-шовинистичке и отворено антисрпске творевине, под заштитом и пријатељством САД.

Као што је погром Срба пре неколико година показао, косметски Албанци имају потпуну подршку страних армија и покриће западних медија за своје геноцидне намере према Србима и другим неалбанцима. Препуштањем Срба и неалбанаца албанским шовинистима, Србија губи свако право да се меша, па чак и да протествује у случају новог погрома и етничког чишћења над Србима, које се вероватно спрема, јер то постају унутрашње ствари „Косова“. Ту чак више Србија не може да жали ни Русији или Кини, јер је добровољно одбацила своје држављане и народ. Ко мисли да ће то ипак да одјекне у светској јавности, треба да се сети протеривања крајишких Срба, или тог погрома на Космету, где су у ствари Срби представљани као они који нападају Албанце у западним медијима. Тако и међу косметским Србима има неких који слушају савете власти Србије, али не увиђају да је то исто, као да слушају савете представника САД-а. Можда је најкобније њихово веровање тим властима Србије, а зашто је кобно објашњено је раније.

Последице вазалне колонијалне политике структура Србије се тичу сваког грађана Србије, било му стало до Космета или не, јер се та политика потпуне послушности и растакања неће зауставити само на Космету. Космет је само симболична линија „фронта“, која се повлачењем са њега преноси дубље у Србију. Као што је јасно, Војводина има исти правни статус као и Космет, па се на њу морају применити исти они уступци који су урађени и на Космету, по логици ствари. Наравно, ту ће на делу бити више „црногорски сценарио“, него ратни косметски. „Наше“ структуре ће пристати на све то, пре или касније. Поред тога постоји Санџак (Рашка), источна Србија, јужна Србија и сл. Питање Космета се не тиче „ратовања“ око истог, како неки лажно представљају ствари, већ једноставног одбијања давања даљих уступака на нашу штету. То не укључује рат, већ једноставно „не“. Исто као што Кипар не чини уступке Северном Кипру, или Молдавија Придњестровљу.

Многи који гледају само економију и материјалну корист не увиђају колико је економија повезана са политиком и интегритетом државе. У земљи где владајуће структуре крше законе, док странци крше међународне уговоре, не може бити основа за економију и материјални напредак. Ова земља буквално умире све са нама у њој, а главни саучесници у том убиству су институције те земље. Земља која је нео-колонија једноставно не може напредовати и не може имати будућност. У земљи где су владајуће структуре легализовале безакоње, произвољност и хирове као основу деловања, нико не може да планира породицу, посао или сопствену будућност. Како се урушава земља, та будућност ће бити све гора до границе ужаса. Што се тиче оних, који због свега тога планирају да емигрирају, требају да знају да њихов емигрантски статус зависи од природе земље из које одлазе. Тако да немају исти почетни статус емигрант из Немачке и емигрант из Сијера Леонеа. Што више владајуће структуре Србије буду редуковале и упропашћавале ову земљу, то ће бити гори статус и полазна позиција неког ко емигрира, па самим тим и његове могућности успеха у иностранству. То пре свега треба да увиде управо они којима Космет ништа не значи, којима ништа не значи сопствена националност, као ни наслеђе. Као што је речено не ради се овде толико о свему томе, колико је питање Космета преломна тачка на којој се доводи у питање и стављају на искушења најосновнији принципи који се тичу свих људи, па стога све ово што се дешава тиче и њих, желели они то или не.

Уместо да се почне са некаквом мегаломанском идејом каква би Србија требала да буде и шта би требало чинити да то постане, пружиће се много скромније смернице, које се више тичу онога шта не треба и начела негације:

1. Потпуно је јасно да у Србији два човека не могу да се договоре скоро ни око чега, а посебно у сфери политике. Да не говоримо о идеолошкој острашћености разних левичара и десничара, као и чињеници да скоро сваки појединац има своју визију каква би Србија требала да буде. Понекад се те визије слажу, понекад и углавном не. Свако покушава да наметне свој поглед, што води у сукоб. То је још израженије код разних организација и удружења грађана. Како се такви људи могу ујединити око било чега? Да би се људи ујединили за нешто, или сложили око нечега, прво се мора одстранити оно што их разједињује. Да се приметити да су главни извори друштвено-политичког раздора код нас одређене идеје и уверења која се тичу уређења земље, њене будућности и спољне политике. Дакле, разилажења постоје око афирмативних и позитивних ствари. Из тих позитивних идеја (шта треба) произилази сукоб и негација супротног става (негативна последица). То све води у потпуну парализу и осећај немоћи.

2. Уколико су извор неслоге и раздора позитивне идеје или идеолошки конструкти, шта је са негативним идејама (шта не треба)? Већ је познато из историје да је људе лакше окупити око негативних, па и деструктивних идеја, него око позитивних. То произилази из природе негације, која је једноставнија и ефективнија, као што води једноставном и очекиваном резултату (деструкцији). Тако је много лакше одузети некоме живот, него га створити и неговати. Неко ко се чврсто одлучио да некоме одузме живот, у томе ће највероватније успети, док неко ко има позитивне животне планове чека неизвесна будућност и велика могућност неуспеха. Можемо видети на Балкану да је јако лако ујединити различите народе, који имају јако мало заједничког (Хрвате, Муслимане, Албанце, Милове Црногорце) против неког, тј. против Срба, кроз шовинизам, садизам и мржњу. Шовинизам је ту моћно средство уједињавања и координације. Какве везе то све има са политичком ситуацијом код нас? Јасно је да су власти и институције Србије деструктивне у односу на Србе и на саму ту Србију. Оне имају једноставан рушилачки задатак, који лежи у њиховој негативној природи. Народ је разједињен око позитивних идеја, па се због тога  налази у сложеној ситуацији. Зато народ мора да пригрли негативне идеје. Једини начин да на ефектан начин заустави негацију себе, је кроз негацију те негације. Негирање негације је по себи афирмација. Дакле, тим чином се не чини ништа лоше у моралном смислу (као у примеру наведеног шовинизма), већ напротив, зауставља рушилаштво и пропадање (дакле чини се добро), коришћењем основног начела које лежи у њиховој основи - негације.

3. Објашњено једноставније, да ли садашњи пропадајући и колонијални положај Србије може да буде задовољавајући било ком човеку, који држи до неких доследних моралних начела и коме је стало? Наравно да не. Ниједан аутентичан и искрен српски десничар или левичар не може бити задовољан чињеницом да је његова земља колонија Запада и да је њене елите убијају. За десничара је тај отпор ствар националног достојанства и независности, док је за левичара то борба ствар правде и против колонијализма. У тој негацији имају зајеничку тачку, која може бити основа превазилажења сада већ помало застареле и секташке поделе на десницу и левицу.

4. Велика грешка скоро свих политичких покрета у Србији је у чињеници да им је циљ и главна жеља долазак на власт. То је зато што их воде позитивне идеје. Због те чињенице и те жеље са њима је лако манипулисати и корумпирати их у тој борби и жељи за власт, па су подложне корупцији и инфилтрацији од стране како режима, тако и страних центара моћи. Поред тога све манифестације које они организују имају промотивни карактер, тј. служе више за рекламу тих покрета, него за борбу против садашње ситуације. Наравно, то је зато што је борба за „националне интересе“ код тих организација и покрета изговор за промоцију њихових вођа, а не брига за те исте интересе. Они мисле да то што су залепили пар промотивних плаката и направили митинг, значи да су урадили све што треба. У ствари нису урадили апсолутно ништа, сем сопственог рекламирања. То лицемерје и политички егзибиционизам ствара код многих не само отпор према тим манифестацијама, него компромитује саму идеју бунта. Због тога жеља да се дође на власт не треба да водећа жеља и циљ некаквог новог и изворног бунта против овакве ситуације (погледати тачке 1. и 2.). Ако се и створи неки изворно народни покрет у Србији, шта гарантује да он неће бити инфилтриран од стране Запада (САД) и марионетског система у Србији? Са већином јавних организација се то догодило. То је пре свега што су јавне, што себе јавно презентују и што свако зна ко су њихове вође, које се рекламирају свуда. Самим тим спољни центри моћи знају кога треба да врбују или компромитују. Стога, руководство, чланство и стратегија некаквог покрета против садашње ситуације не треба да буду јавни.

5. Сама реч „покрет“ не мора нужно да носи само значење које се односи на групу људи. Поред група са истом идејом, постоје и појединци. Иако је заједништво битно за било какав покрет, сваки бунт прво почиње у уму и срцу појединца, који га касније повезује са другим појединцима који мисле и осећају исто. Стога не треба наметати колективизам по сваку цену и негирати значај појединца и појединачне воље. Такође, иако је централизован и хијерархијски систем начелно јачи од децентрализованог, он је лакши за за контролу и лакше се слама од полицентричног (децентрализованог) система, уколико је врх хијерархије компромитован. Покрет у настанку је врло слаб и рањив, па себи не може да приушти луксуз стварања хијерархијске централизоване организације. Зато покрет о коме је реч не би требало да буде централизован.

6. Треба имати у виду да САД и Запад не би седели скрштених руку, уколико би неко довео у питање и угрозио колонијалне институције Србије које они контролишу. Њихова реакција би била брза и брутална, јер они не одустају тако лако од контроле над неком земљом. Обично народи, који се усуде на тако нешто плаћају крваву цену. Треба извући лекције из Латинске Америке, Блиског истока и Вијетнама. То треба стално имати у виду, па не би било мудро бити несмотрен и делати под наглим изливима осећања.

7. Сви досадашњи протести, штрајкови, апели и петиције су се показали као потпуни промашај, а својом пасивном и вербалном природом су само погодовали систему, јер омогућавају „издувавање“ негативне енергије код људи у празно. Негативна енергија и расположење није лоша ствар, када је оправдано, јер може да буде носилац промена. Трошење те енергије на јалове „мирне и достојанствене“ протесте и шетње, представља губљење драгоцене друштвене енергије и времена; док институције система остају потпуно глуве на све те апеле, јер иза њих не лежи сила, новац и моћ, а иза западних газда лежи. Стога не би требало чинити наведене активности.

8. Иако су осећања битан, па и неопходан извор енергије бунта (што је речено под тачком 7), она не би требало да буду његов главни носилац. То нарочито постаје јасно због опасности наведене под тачком 6. Претерано ослањање и зависност од тренутних осећања је опасно, пре свега јер су она пролазна. Са престанком тренутног емотивног импулса за делање, престаје само делање. То се врло често може видети код нас. Због тога делање не може бити засновано на тренутним осећањима. Исто тако, осећања су променљива, па се често, на пример, дешава да храброст пређе у кукавичлук. Из свих тих разлога не треба трошити време на мржњу према марионетским политичарима и институцијама у Србији, јер су они људи који обављају одређен посао за њихове газде. Другим речима, они су људи на задатку и ту нема ништа лично, па због тога према њима се не требају гајити лична осећања. Управо ту следи питање, који задатак и посао имају људи, који су угрожени од стране тих колонијално-марионетских властодржаца и структура?

Ово су неке назнаке шта не би требало радити. На савести је људи да ли ће и како деловати, или не; да ли ће се уопште сложити са овде написаним или не. Свакако да аутор текста нема моралног права да људима апелује шта треба да чине, јер се налази у истом несигурном положају као и они. Улазимо у веома мрачно време за све нас и долази тренутак када више нећемо више моћи да се стално повлачимо у приватност својих домова. Сваки процес разарања (па макар и постепеног) има своје финале, а ми се полако и неумитно ближимо њему. Циљ овог текста је да укаже на тај процес и да по могућности укаже на неке заблуде које нас држе у обамрлом стању. Детаљније схватање неоколонијалне политике САД и Запада у односу према нама и другима, поред већ датих објашњења саме праксе, захтева посебан тематски текст, другачије природе од овог. Суштински, ни један текст није исто што и решење, већ само у најбољем случају смерница и указивање на могућност. Наравно, на крају, највећа битка се не води на политичком плану, већ у нама самима и у нашој савести. Од разрешења те унутрашње битке зависи будућност нашег друштва, народа и нас самих.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер