недеља, 25. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Андерс Брејвик и Срби
Савремени свет

Андерс Брејвик и Срби

PDF Штампа Ел. пошта
Петар Анђелковић   
среда, 27. јул 2011.

Смрт једног човека је трагедија, смрт милиона је статистика

(Јосиф Стаљин)

Увод

Недавни масакр у Норвешкој[1][2] је покренуо лавину коментара, реакција и анализа, како у иностранству, тако и код нас. Тај чин је, по сопственом признању, као и тренутно расположивим доказима починио Норвежанин Андерс Беринг Брејвик[3]. Оно што овај чин обележава је пре свега мотивација масовног убице, која излази из оквира уобичајеног стереотипа који обележава такве особе.

Наиме, колико се види из сведочанстава који су дати на увид, за Брејвика се тврди да је „хришћански фундаменталиста“[4], док неки други извори тврде да се ради о класичном националисти, али такође и масону[5]. Свакако, овде имамо прилично необичну ситуацију.

Не треба занемарити чињеницу, да је по званичним тврдњама, Брејвик одговоран за два напада који укључују бомбашки напад у Ослу, као и ликвидацију омладине владајуће Радничке партије на острву Утоја у близини Осла.[6] По званично расположивим тврдњама је радио сам[7], али неки други извори тврде да је признао да је имао помагаче[8][9][10]. У сваком случају, имамо на располагању прилично противречне информације из разних медија, што доводи у питање истинитост података које добијамо о том случају.

Не треба занемарити ни податак (сада заборављен), да је одговорност за нападе у Ослу првобитно преузела група „Помагачи глобалног џихада“, а као разлог је наведена освета због карикатура пророка Мухамеда.[11][12]

Брејвик је, по такође расположивим подацима, побио око 76 људи у два одвојена напада, што је невероватан „подвиг“ за наводно једног појединца. Медији су такође објавили да је он био прилично активан у десничарским круговима и да је иза себе оставио манифест на око 1.500. страна, под називом „2083 - Европска декларација независности“, у којој излаже своје погледе на свет[13].

Иако је из доказа јасно да су погледи које Брејвик заступа и мотиви његовог деловања прилично сложени, медији су га великом брзином, поједностављено, прогласили за „хришћанског фундаменталисту и терористу“[14][15], „фашисту“[16] и „лудака“[17]. Те етикете могу бити јако корисне за медијску експлоатацију, али су једноставно нетачне, што ће бити доказано у овом тексту.

Главно надахнуће за овај текст су пре свега ставови еминентих домаћих психолога, социолога и аналитичара поводом Брејвика и његове симпатије за страдања Срба[18]. Такође, у домаћим медијима је створена атмосфера да је Брејвик, практично починио тај злочин надахнут Србима и да су догађања на Балкану били иницијална каписла за масакр. Нажалост, идеолошка острашћеност и пристрасност таквих људи онемогућава да се види права истина, нити да се чак схвати зашто је млад, интелигентан и очигледно образован човек (а није Србин) починио тако ужасан злочин у једној од најразвијенијих земаља Европе. Сама ова чињеница, вероватно ствара идеолошку збрку у главама тих истих домаћих аналитичара, коју крију стереотипима о Брејвиковом „лудилу“ и „фашизму“.

Циљ овог текста је систематско оповргавање тврдњи да је Брејвик лудак, фашиста, као и да је био надахнут Србима за свој злочин. Такође ће се покушати да се утврди прави разлог за то ужасно масовно убиство. Као основу за аргументе ће послужити постојећи подаци о злочину, као и мисли самог Брејвика. Претпоставићу да су подаци о злочину тачни, а Брејвикова дела аутентична, и из њих ћу изводити закључке. Наравно, са обзиром да се масакр догодио недавно постоји могућност да се појаве нови докази, који би оповргнули претходне претпоставке, на основу којих пишем овај текст. У сваком случају текст ће се бавити тренутним реакцијама и расположивим подацима.

Лудак или терориста?

У свом интервјуу за домаће медије, психолог Жарко Требјешанин је за Брејвика рекао: „То је један поремећен ум, нема то никакве везе са предрасудама о српском народу[19]. Занимљиво да један тако озбиљан суд изриче психолог. Истина, за многе људе тако ужасан масакр може бити дело само лудака, али да ли је масовно убиство нужно обележје менталног поремећаја? Терористи, гледано уопштено, такође чине масовна убиства, што укључује жене и децу, али нико њих не проглашава лудацима или ментално поремећенима. Разни исламистички покрети, ИРА, ЕТА, Црвене бригаде, разне анархистичке групе, имају иза себе историјат сурових масовних и појединачних убистава, али ником не пада на памет да их проглашава лудацима.

Разлог лежи у томе што све те групације иза себе имају смишљену идеологију, јасно и свесно постављене циљеве, као и методе да се ти циљеви остваре. Они те методе остварују рационалним и свесним планирањем, не тренутним изливима емоција и насумичним покољима. Дакле, иза њих лежи урачунљивост и предумишљај. Нико никад неће рећи да су левичарски терористи Андреас Бадер и Улрике Мајнхоф били лудаци, или ментално поремећени. Терористи могу да делају такође појединачно, што се види на примеру неких анархиста из прошлости[20], као и на примеру Баруха Голдштајна[21], који је 1994. побио 29 људи у Хебронској џамији.

Они јесу злочинци и терористи, али не и ментално поремећени. Ма шта неко мислио, убиство из политичко - идеолошких побуда није знак поремећености или лудила, али јесте злочин.

Андерс Брејвик је иза себе оставио опсежан идеолошки манифест[22] у којем излаже своје ставове. Ту се јасно види да је аутор прилично образован, да је сам манифест веома велик, подржан бројним референцама и логички повезан. Такав манифест је очигледно дело човека који је то радио при пуној свести и са јасним расуђивањем. Друга ствар је да ли се тај манифест неком допада или не, али је јасно да се ради о особи која је у стању да логички расуђује и прави аргументе себи у прилог. На страни 761, он чак прави кратку ретроспективу свог идеолошког развоја са самокритиком. Такође се из целокупног дела види да је он до својих ставова дошао свесним расуђивањем, а не емотивним изливима. Потпуно је јасно да иза свега тога не стоји ментално поремећена личност, него прилично прорачунат и свестан ум.

Знатан број људи би могао да укаже на чињеницу да највећи број Брејвикових жртава чине деца и омладинци, што би требало да укаже да се ради о поремећеној личности. Проблем у свему овоме је што је та омладина била подмладак владајуће левичарске партије, исте оне коју Брејвик доживљавао као идеолошког непријатеља, подривача традиције своје земље и једним од узрока исламске најезде на Европу. Већ у свом манифесту он указује на левичарски „културни Марксизам“, који има главну улогу у подривању традиционалних основа европских друштава и слабљењу друштвених веза. Јасно је да су припадници владајуће левичарске партије легитимна мета за Брејвика, нарочито „младе снаге“.

Неко може да укаже на монструозност напада на тако младе људе, али да би се схватило зашто је он био способан за такав злочин, можда се може навести следећи пример. Наиме, замислимо немачког левичара у доба Хитлера, који је упао на скуп Хитлерове омладине и побио већину њих, ради солидарности са страдањима Јевреја. Сложићемо се да је овај чин истоветан по ужасности са Брејвиковим, али морамо се сложити да би овде имали велико разумевање за убицу, па чак и извесне симпатије. Значи, није толико ужасан сам чин, колико ужас зависи од тога над ким се чини. Нацисти се уопштено гледано у свету сматрају злотворима, али за Брејвика левица је подједнако злочиначка као и нацисти за знатан број људи, што му је и дало мотивацију. Дакле, он није насумице убијао омладину, него је плански одабрао групу која је припадала супротном идеолошком табору, припремио масакр и извршио га. То је смишљено дело урачунљивог човека, политички мотивисано и рационално разрађено, не дело ментално поремећене особе.

Поред тога, тврди се да је Брејвик сам спремио експлозив за напад у Ослу од хемијског ђубрива[23], успешно га поставио и детонирао, вршећи масакр и велику материјалну штету. Истовремено, искрцава се на острво Утоја маскиран у припадника полиције, масакрирајући огроман број људи. После свега тога се предаје полицији, а да није био ликвидиран од исте. На крају тражи да да изјаву за јавност, што му је ускраћено. Наравно, пре тога је написао идеолошки манифест од 1.500. страна, са око стотину референци и цитата. Ово све не указује да се ради о лудаку и поремећеном човеку, већ о потпуно урачунљивој, изузетно организованој особи, веома високе интелигенције која се скоро граничи са генијалношћу. Сама воља да се такав чин спроведе у дело и ефикасност његовог извођења говори да се ради о ванредно способном човеку, који је свој таленат уложио у тероризам.

Нема никакве битније разлике у том чину, од ранијих терористичких напада од стране левичарских терориста. Једина разлика овде је што се ради о десничару.

Фашиста, верски фанатик  или десничар?

За многе наше еминентне „академске грађане“ и медијске личности не постоји битнија разлика између појма фашисте, загриженог верника и десничара. Код нас, у медијски створеној стварности, ти појмови представљају синониме и не постоји никакав начин да се тај став промени. То не може да чуди, јер већина тих истих стручњака је одрастала у комунизму, и била образована уз левичарско образовање и ставове, који су били једини могући за напредовање у каријери. За такве људе свако ко није левичар је аутоматски „фашиста“, нарочито онај који је непријатељски расположен према левици.

Тако се и овде Брејвик убацује у тај стереотип, и проглашава за „фашисту“[24]. Наравно, пошто је десничар, аутомастки мора да је и „фашиста“. То је јако чудно, јер Брејвик сматра Ислам непријатељем демократије и нетолерантним. На страни 535. свог манифеста он пореди Ислам и фашизам, као и битне особине које везују оба. Сам Брејвик је противник централизације и контроле друштва. Очигледно је да он нема никакве симпатије према фашизму, чак напротив.

Такође, има веома позитиван став према Израелу и Јеврејима, што је јако необично за некога ко је „фашиста“. Он чак није ни расиста, па чак није ни еуроцентричан (иако воли Европу), већ јако подржава блискоисточне народе који нису Муслимани, што се види при крају манифеста. Заступа асимилацију муслимана у европско друштво, кроз њихово одбацивање Ислама и прихватање културе домаћина. Чак инсистира да их не мрзи[25]. Сложићемо се да свакако ово нису ставови некога који је фашистички екстремиста или расиста.

Иако Брејвик гаји велике симпатије према хришћанству и хришћанима, нема никаквих назнака да се ради о загриженом вернику или фанатику. Из манифеста се види да он хришћанство доживљава као основу европске традиције, и као извор идентитета већине европских (али и других народа). За њега је дехристијанизација Европе, исто што и уништење основе европских народа и њихове самобитности (стр. 1352). Такође наводи (веома документовано) прогоне хришћана у исламским земљама, и њихово поступно уништење. Његова платформа није заснована на хришћанству, него на културном конзервативизму, што се лепо може видети у манифесту. Хришћанство је део те платформе, али она сама није заснована на хришћанству.

Што је занимљиво, иако су га медији веома лако оптужили да је „хришћански терориста“, само зато што има симпатије према Хришћанству, зашто га исто тако нису оптужили да је „масонски терориста“, са обзиром да је такође Масон?

Аргументација коју он користи, није верска, него чисто политичка и конзервативна. Јасно ставља до знања да је противник тоталитаризма и левицу мрзи баш због тога што је тоталитарна. Свакако да такав човек није „фашиста“, као што није „хришћански фундаменталиста“. Дакле, ради се о десничару конзервативног усмерења, који гаји велику нетрпељивост према левици и глобализацији, што га је највероватније мотивисало на насиље. Да ли можда то насиље има везе и са нама?

Србофил или Европејац?

Навикнутост одређених интелектуалних кругова у Србији на идеолошке мантре и пароле поводом догађања у Србији је постало толико укорењено, да су исти почели да их примењују и на ситуације које суштински са Србијом немају везе. Већ смо видели да се за скоро сваки, па и најминорнији инцидент у Србији повезује са „наслеђем 90-их“, „Милошевићевом политиком“, „клерофашизмом“, „академијом“, „ратним злочинима“, „немогућношћу путовања“, „посељачењем“...итд.

Када се догодио терористички напад, који је извео Норвежанин, ето нама новог изговора да све те разлоге наведемо као надахнуће норвешком терористи. Наиме, Брејвик заиста има симпатије према Србима и разумевање према српском страдању (између осталог), као велик број десничара и традиционалиста у Европи, што њега не чини усамљеног у томе. Већ сама та чињеница је довољна да појединци и медији код нас створе атмосферу како је све то он ради само због Срба и ради освете због страдања Срба.

Тако Војин Димитријевић тврди: „да је, на неки парадоксалан и тужан начин, ово у ствари успех медијског рата вођеног за време Милошевића.“[26] Други, попут Дерете и Миливојевића причају сличну причу, говорећи како то може да штети „угледу“ наше земље. Медији су такође направили слику, као да је Брејвик био опседнут Србима и да се ради само о нама[27]. Наравно, такве ствари су потпуне глупости и неистине. Наиме, свако ко је барем мало бацио поглед на његов манифест може видети да су Срби само један од мноштва народа за које он има симпатије, и да поред нас такође спомиње Јевреје (позитивно), Асирце, Јермене и др. Поред тога има и високо мишљење о Јапану[28], као идеолошком узору. Нисам приметио да Јапанци ламетирају што норвешки терориста у њима види узор.

Такође страни медији скоро уопште не спомињу Србе, као Брејвикове узоре, већ Влада Цепеша (познатијег као Дракула)[29] и Шарла Мартела, средњевековног борца против арапске инвазије. Дакле, Брејвик свакако има симпатија према Србима и спомињао их је мноштво пута, али такође и многе друге народе и личности. Дивио се неким нашим људима, као и многим другим из Европе.

Што је најзанимљивије, Брејвик чак суштински није норвешки националиста, већ Европејац по сопственом признању. Јасно се ограђује од скинхеда, фашистичких групација и идеологија (стр.1354.). Ствари углавном не гледа из строго националне, него из универзалне европске традиционалистичке перспективе, и сам каже да „воли Европу“. Јасно је да не спада у креирани стереотип необразованог, сиромашног, примитивног расисте и нацисте, али такође не спада у стереотип класичног националисте или верског фундаменталисте. Оно што такође не спада у те стереотипе је што се ради о образованом, интелигентном и добростојећем човеку, из једне од најбоље уређених земаља Европе. Такође, као што се види са фотографија, очигледно је видео себе као углађеног и културног човека, европске оријентације. Поред свега тога, он је био способан и вољан да учини тежак злочин.

Сама чињеница да не спада у већ створени стереотип, како десничарски екстремиста треба да изгледа, изазива жељу код левичарских интелктуалаца да га прогласе за лудака и верског фанатика. Зачуђује ароганција тих интелектуалаца, које Брејвика убацују у већ креиране стереотипе лудака и фашисте, потпуно игноришући шта је он сам говорио о себи и својим ставовима. Ми имамо „експерте“ које уопште не занимају ставови особе којом се баве и коју анализирају, приписујући јој ставове које не заступа.

Код нас је то добар изговор за обрачун са „силама мрака и хаоса“, већ познатим противницима српске елите. Сама чињеница да се толико указује на то да је он десничар и „хришћански фундаменталиста“, указује на то да највећи број медија и елита у свету и код нас нису десничарски, а још мање хришћански оријентисани. Наиме, већину садашњих институција у САД, ЕУ и у Србији, као и већину медија контролишу и на њих утичу људи који долазе из левичарског и марксистичког миљеа. Ово нас води ка правим узроцима тог ужасног масакра, и објашњава зашто млад, интелигентан, урачунљив и ситуиран човек може да почини такав ужас.

Наши терористи су бољи од ваших

Да се приметити, да жестока осуда на коју наилази десничарски екстремизам, уопште се не чује кад је у питању левичарски екстремизам. Занимљиво је видети колики број левичарских екстремиста чини помодне културне иконе садашњице (Че, Лењин, Мао, Маркс). Левичарски екстремизам је „кул“, „шик“ и „ин“, а што је најзанимљивије са њим се највише поистовећују припадници буржоазије и урбаних слојева, док су пролетаријат и сељаштво углавном усмерени национално и традиционалистички.

Ово нам говори да левица чини владајућу и вишу класу. Наравно, под „левицом“ се овде не мисли на домен економије, јер је владајућа левичарска елита углавном усмерена ка глобалном либералном капитализму. Овде се пре свега мисли на „културну левицу“, тј. на снаге које су антитрадиционалне, антинационалне глобалистичке, антирелигиозне и које идеолошки углавном произилазе из учења и синтезе тзв. „франкфуртске школе марксизма“, неолиберализма и утилитаризма. Таква школа мишљења има углавном нихилистички став према свему традиционалном и наслеђеном, почевши од породице, преко уметности и религије, до самог смисла државе, нације и друштва.

Двоструки стандарди које таква елита примењује може се видети како у свету, тако и код нас. Тако, на редовна анархистичка дивљања по Европи и свету[30][31][32], скоро нико не обраћа пажњу од еминентих и забринутих „психолога“. Такво насиље се толерише, чак и кад резултира смрћу, као у Атини.[33] Поред тога, отворено пропагирају насиље и тероризам. Нико не указује на опасност од левичарске идеологије због тога. Да не говоримо да је милитантна левица практично створила тероризам[34].

Занимљиво је видети како су левичарски терористи током 70 – их година прошлог века такође чинили веома брутална дела, попут масакра у Лоду, Израел[35] 1972. од стране „Јапанске црвене армије“, при чему је побијено 26 цивила. Не треба заборавити ни већ спомињане Улрике Мајнхоф и Андреаса Бадера, који су предводили „Франкцију црвене армије“, што је укључивало бомбашке нападе и ликвидације. Да не говоримо о другим левичарским екстремистима који су деловали у истом периоду, нарочито „црвене кмере“. Иако сам сигуран да Брејвика као „опасног лудака“ нико неће интервјуисати, већ споменута Улрике Мајнхоф је била третирана веома саосећајно и могла је да лепо прича о себи[36], а исто важи и за Бадера[37].

Зашто ником није пало на памет да се њихова идеологија прогласи опасном, или да се левичарска идеологија подвргне истој анализи и „деконструкцији“ којом они третирају десницу, кад је јасно да је левица итекако способна за насиље и геноцид?

Ствар је у томе што те левичарске екстремисте ништа није идеолошки раздвајало, од већине њихове генерације. Улрике Мајнхоф и други су се образовали уз дела Маркузеа, Рајха, Фрома, Хане Арент, Хоркхајмера, Сартра и других левичарских мислилаца, који су у највећој мери обликовали свест читаве послератне генерације, која сад доминира САД, Европском унијом, али и Србијом. Филозофија тих мислилаца су сад „западне и европске вредности“, а начин размишљања владајућих елита је прожета том филозофијом којом су васпитани у младости.

Сада ти људи имају скоро потпуну контролу како над медијима, културом, тако и политиком, где су скоро потпуно елиминисали идеолошку конкуренцију. Не треба се чудити да сад у Европском парламенту седи левичарски екстремиста и вођа студентске побуне у Паризу 1968, Данијел Кон-Бендит[38], као да су многи политичари у Европи и свету били учесници тог покрета и васпитани на тим вредностима које симпатишу. Јасно је да за њих левичарски тероризам не може бити тако страшан као десничарски, јер су они сами левичари, или како их је Брејвик назвао „култур Марксисти“, иако се овде не ради о изворном Марксизму. Таква левица се не бави правима радника или већине, већ је њихов „пролетеријат“ геј популација и угрожене мањине.

У тако створеном медијском, друштвеном и културном окружењу, на традиционалне вредности и национални дух се врши непрекидна хајка, у којем је све теже заступати такве идеје. Особама које их заступају је знатно отежан напредак на друштвеној лествици, јер само друштво контролишу противници десничарских идеја. Иако формално постоји толеранција и различитост мишљења, та толеранција се де факто своди на толеранцију спектра мишљења које припада међународној левици, док су остали потпуно спутани и онемогућени да износе и бране своја мишљења у равноправној политичкој борби. Таква ситуација је чак израженија на Западу, него код нас. Десница је практично пежоративан термин, иако спада у потпуно легитиман друштвени спектар. У таквој ситуацији, десница је принуђена да се прилагођава ставовима левице, и да правда своје ставове, што самој левици не пада на памет у односу на десницу. Таква десница више личи на ублажену левицу, него на изворну десницу.

Ту немоћ, фарсу и спутаност може да осети сваки Србин, којем је иоле стало до своје земље и народа поводом недавних догађаја на Космету. Једина слобода и „вентил“ које је таквим људима остало је размењивање порука на интернету. У стварности они могу само да беспомоћно посматрају шта се тамо доле ради, без икакве могућности да било шта реално учине, јер су спутани како органима своје државе, тако и општом ситуацијом. Такву немоћност, идеолошку репресију, спутаност и лицемерје осећају и људи на Западу, који мисле слично. У немогућности да своја права реално остваре легалним средствима, неки од њих потежу за илегалним. Стварна затвореност, лицемерје и нетолерантност друштва које се позива на отвореност, искреност и толерантност је разлог што некима падају на памет монструозне убилачке идеје. То се лепо може видети и из манифеста самог Брејвика, који је очигледно прилично урачунљив.

Закључак

Намера овог текста није била да у било којем облику оправдава злочиначки покољ који је учинио Андерс Брејвик, који је за сваку осуду; већ да се схвате узроци таквог понашања и да се схвати чињеница, да медији раде са њим управо оно што је њега и натерало на такву врсту делања. Упорно понављање идеолошких мантри и одбијања да се схвати његов начин размишљања и шта је имао да поручи управо доводи до овакве врсте насиља.

Док земље НАТО пакта, у које спада Норвешка, редовно убијају цивиле у Либији, што се сматра нечим нормалним и „колатералном штетом“, дотле се масакр норвешких цивила сматра „ужасном трагедијом“ и делом лудака. Занимљиво што сам Брејвик убиство цивила назива „колатералном штетом“, у намери да скрене пажњу светске јавности на своје ставове. Можда убијање Норвежана ради спасења Норвешке и Европе јесте бесмислено, али зар убијање либијског народа ради наводне „слободе“ тог истог либијског народа није још бесмисленије и монструозније? Да ли је етничка репресија Срба на Космету, ради стварања „мултиетничког друштва“ које води само једна етничка група такође невиђена монструозност?

Када један појединац почини масакр, он је злочинац, али када то чине државе и војни блокови, нарочито они који доминирају светом, онда то је само статистика. Оно што западни медији и политичари који Брејвика осуђују не схватају је, да су управо они његови творци и њихово невиђено лицемерје.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер