среда, 13. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > О нашим заблудама (II) - мит о ЕУ, Русији и југословенству
Политички живот

О нашим заблудама (II) - мит о ЕУ, Русији и југословенству

PDF Штампа Ел. пошта
Петар Анђелковић   
четвртак, 23. мај 2013.

"Губимо територије јер смо изгубили ратове"

Један од „аргумената“ који се износи као оправдање садашње капитулантске и марионетске политике је да смо „изгубили ратове“, тако да су садашњи уступци које Србија чини резултат тога. Овде се поставља једноставно питање: Колико је времена прошло од тих ратова? Од рата на Космету нпр. је прошло већ четрнаест година. Зашто Србија после толиких  година од рата мора да даје уступке сепаратистима и њиховим менторима, када све то није тражено одмах пошто је тај рат окончан? Уколико смо и изгубили те ратове, зашто се сада даје и оно што тренутно тамо имамо, због онога што је наводно изгубљено пре више од деценије? Уколико је Космет и „изгубљен“, зашто се сада наши властодршци одричу нечега што Србија тренутно има на том „изгубљеном“ Космету? Ако је Космет заиста изгубљен онда нема ни потребе за притисцима и уценама, да би се дало нешто чега нема, јер је изгубљено. Или можда и није? Зашто „Косово“ није прогласило „независност“ 1999, када смо га „изгубили“, већ неколико година после (2008)?

Јасно је да се ради о демагогији, којом се покушава оправдати садашња вазална политика и кршење закона од стране државног врха Србије. Такође треба имати у виду да та демагогија може да се потеже сваки пут када Србија треба да легализује неки сецесионизам на својој територији, јер смо „изгубили ратове“. Друге земље су такође губиле ратове, али се због тога није тражило да се одричу својих територија, деценијама после тих губитака. Да ли је Немачка имала „паралелне институције“ у Источној Пруској или Шлезији 14. година после другог светског рата, или је те институције изгубила одмах по уласку Црвене Армије, а територије званично изгубила одмах после капитулације? Занимљиво је да су они који су окупирали Космет (САД и ЕУ) признавали исти као нашу територију све до 2008. Дакле, ако је Србија изгубила Космет 1999, чему онда све то? Јасно је да под тим изговором, Србија може да се територијално редукује бесконачно, све под оправдањем ратова који су се одвијали пре више од деценије.

Мит о евроинтеграцијама

Још једна прича која се продаје јавности је она о евроинтеграцијама, као оправдавање кршења устава и суверенитета земље. Чак и они који су оштро против тих „интеграција“, сасвим озбиљно верују да наши властодршци крше устав и разарају нас изнутра због ЕУ. То иде дотле да их називају „еврофанатицима“. Такав резон је потпуно погрешан. Пре свега треба да поставимо питање, шта би било са свим овим притисцима око Космета и уступања наших властодржаца поводом истог, да нема те приче о „европском путу“? Који би разлог Запад могао да користи да би нас уцењивао и притискао? Који би био разлог нашим властодршцима да дају уступке Западу и да редукују сопствену државу и њен маневарски простор? Без те приче о „Европи“, не би постојали изговори, па би се стварност показала у свом правом светлу – као голо насиље и закон џунгле. Прича о тим интеграцијама је потребна како том Западу, ради (слабог) прикривања свог силеџијства и кршења свих норми, као и нашим политичарима ради скривања свог потпуно вазалног статуса према њима. Сама прича се одржава пре свега као димна завеса за нашу јавност и као средство њеног отупљивања.

Уколико би се раскринкало западно силеџијство и домаће колонијално подаништво у својој правој мери, дакле без лажне приче о ЕУ[1], постоји могућност реакције српске јавности, која може да се изроди у револуционаран и непредвидљив облик. Због тога се та прича одржава по сваку цену. Ако је нека ствар потпуно јасна, то је да од тих „евроинтеграција“ нема ништа. Све је то потпуно јасно како самом Западу (који једва крије своје намере, док одржава ту причу као изговор за нове уцене), тако и домаћим политичарима. Што се тиче њих, тј. домаћих политичара, занимљиво је приметити како се „европска“ реторика појачава све више, како се они припремају да чине нове уступке Западу и крше законе сопствене земље. Како је време за нове уступке удаљеније, тако је и реторика више евроскептична. Зато се понекад чини да изјаве наших политичара делују као производ шизофреније. Ако нека ствар нема алтернативу, то су нове уцене Запада и уступци наших властодржаца истом. Од тих интеграција нема ништа и то лепо говоре поступци те исте ЕУ према нама, чије противречне изјаве одговарају противречним изјавама домаћих политичара. [2][3][4][5]

Треба се сетити да је не тако давно главни услов за ЕУ био изручивање Ратка Младића[6], као да Космет није био тада питање[7], да би се по испуњавању тог услова прешло на питање Космета и на захтевање „поштовања територијалног интегритета“ истог[8], да би се још појачао захтевом „дијалога са Приштином“,[9] све до отворених захтева да Србија мора да призна „Косово“.[10]

Као што је речено, у политици говоре дела, а не речи. На основу истих можемо видети да је влада Србије учинила катастрофалне потезе[11][12] на наш рачун, а да се због тога није реално приближила ЕУ ни за милиметар, што никад није ни био циљ.

Мит о Русији

Још један мит који постоји код нас, нарочито у „патриотској“ јавности је онај о Русији. Другим речима, постоји скоро митолошко уверење да ће велика и моћна Русија штитити наше интересе, због историјске и духовне везаности српског и руског народа. Иако је тачно да те везе између два народа постоје, многи не увиђају да се политички односи своде на односе између држава, тј. између влада тих држава, а не држава и народа. У ситуацији где америчка амбасада у Београду боље представља политику Србије, него српски народ, какав стварни однос ми можемо очекивати између Русије и овакве Србије, која је практично колонија Запада?

Не треба заборавити да још из периода СФРЈ, владајуће структуре те земље (на коју се надовезује садашња Србија) су одржавале тесне везе са обавештајним апаратом САД[13], после раскида између Тита и Стаљина. Не постоје назнаке да су се те везе икада прекидале, а како ствари стоје сада, постале су однос наредбодавца и послушника. Многи однос са Русијом посматрају кроз очи српских нада и жеља, што је природно, али погледајмо мало ствари из руске перспективе.

Србија је настала распадом СФРЈ, која је била не баш пријатељски настројена према СССР-у, док је одржавала прилично добре односе са САД, па је чак била де факто члан НАТО алијансе кроз „Балкански пакт“[14], који је био директно усмерен према СССР-у, чији је наследник садашња Русија. Културолошки, та СФРЈ је духовно била знатно ближа Западу него источном блоку. У периоду распада Југославије на челу ЈНА је био Вељко Кадијевић, који је школован у америчким војним школама[15], да би после свега отишао да живи у тој истој Русији. После распада СФРЈ, на чело СРЈ долази наводно „проруски“ Слободан Милошевић, који је професионалну каријеру започео у САД. Такође се испоставило (као што је речено) да је његов начелник државне безбедности био агент ЦИА-е, док се такође испоставило да је његов начелник генералштаба (Момчило Перишић) осумњичен да је амерички шпијун.[16] Дакле, овде се ради о самом врху земље. Не треба заборавити да је Милошевић подржавао тадашњу руску опозицију (комунистичку) против тадашње руске власти, исте оне од које је тражио помоћ против те исте САД и Запада.

После Милошевића наступа нама „познати“ период, када наши властодршци скоро отворено раде против Русије, што (између осталог) укључује подршку наших амбасадора[17] демонстрантима који су против Путина и извоз антируских „обојених револуција“[18], у којима су кључну улогу имали српски кадрови (Отпор). Такође је Србија увела санкције руском савезнику - Белорусији[19], које су још на снази. Има неке изопачене ироније да Србија уводи санкције земљи која јој даје подршку око Космета, док се та иста Србија труди да одржава најсрдачније односе са земљама које негирају њен територијални интегритет. После Тадића и демократа, под маском некакве „националне“ и „проруске“ опције долази још радикалнија прозападна опција у лику Николића и Вучића, која ту радикалну прозападну политику обавља под маском „српског патриотизма“ и „русофилије“. После се наша јавност чуди што Русија не шаље напредне војне системе и помоћ таквој Србији.

Не треба заборавити да су све владајуће гарнитуре Србије на речима биле изузетно проруски настројене, док су на делу директно радили против интереса те Русије. Што је занимљиво, треба видети да на овогодишњем „Копаоник бизнис форуму“ или „Српском Давосу“[20] учествују амбасадори земаља ЕУ и САД, док нема представника Русије. На неким другим форумима у Србији на којима су присуствовали представници Русије, атмосфера је била скоро русофобна[21].

Какав однос Русија треба да има према таквој „држави“ Србији, која ради како на своју штету, тако и на штету својих потенцијалних савезника? Шта Русија има да очекује од такве државе? Код нас има људи који замерају Русији што није покренула трећи светски рат 1999. против Запада кад нас је НАТО напао. Многи заборављају да је Русија 1914. заиста покренула светски рат због нас, иако није морала да се меша у сукоб који је до тада био регионалне природе. Као последицу Русија је претрпела најужаснија духовна и физичка искушења и страдања у целој својој историји. Како смо се ми одужили руском цару Николају II и Русији? После тог рата у Београду је споменик захвалности Француској, док је једини споменик Русији и Цару подигнут од стране руске емиграције на Новом гробљу у Београду, дакле не од стране наше државе или људи. До дана данашњег није подигнуто никакво обележје у знак захвалности Цару и Русији због те помоћи нама, а то нема везе да ли је неко монархиста или не, већ као симболичан дуг државнику и његовој земљи према нама. Са друге стране, у центру Софије, Бугарска стоји споменик руском цару Александру II , док је највећа бугарска црква[22] посвећена руском свецу. Све то поред чињенице да је Бугарска ратовала у два светска рата против тих Руса, а да су ти споменици ту стајали сво то време.

Док су многи руски добровољци долазили да ратују за Србе, кад су сами Срби масовно избегавали војну обавезу, скоро нико од Срба се није добровољно пријавио да ратује за Русију у сукобима које је она водила после распада СССР-а. Чак ни у црквено-духовном погледу ствари не стоје баш најбоље између Србије и Русије, јер је општепознато да је садашња СПЦ јако блиска са Васељенском патријаршијом, док РПЦ са истом није у баш најтоплијим односима.

Шта има да види „национални“ Рус, који долази у земљу коју сматра већински православном, словенском, братском и културно блиском Русији? Он у Београду прво може да примети српске натписе већински написане на латиници, уличне певаче који певају углавном песме на енглеском, масу натписа на енглеском, недовршени храм св. Саве, одсуство црквенословенског из литургије СПЦ, минијатурну руску цркву на Ташмајдану (у контрасту према велелепним руским црквама у другим земљама) и сл. Слично је и у другим градовима у Србији.

Шта је Србија учинила за Русију, макар на симболичком плану? Апсолутно ништа. Поставља се питање како нас заиста Руси виде? Они лепо могу да виде превртљив, подао, лицемеран и просјачки менталитет унутар Србије, који неки у Србији психолошки пројектују на Русију. Могу да виде како се владајуће гарнитуре у Србији смењују или ротирају, док воде константну прозападну и антируску политику, упаковану у обланду реторичке „русофилије“. Упркос свему томе, Русија материјално помаже угрожене Србе на Космету[23] и даје подршку Србији против признавања „државе Косово“. Неки код нас замерају Русији што не чини нешто конкретније од тога. Каква нам је држава и политика, треба да будемо захвални на оном шта нам тренутно чини, а што је реално више него што оваква „државна“ творевина заслужује.

Уколико је већ наш народ (а не власт) пријатељ и савезник Русије, онда сам тај народ мора да учини напор да на ту власт дође истински представник тог народа. Ако ми очекујемо да нама неко други доведе ту власт која је од народа и за народ, онда ће та власт бити представник тих које су је и довели, не народа. Ако од Руса очекујемо да нам поставе власт коју би више волели, онда би опет имали марионетску власт, само проруску. Самим тим то онда не био био заиста пријатељски однос Србије и Русије, већ однос господара и роба (што већ имамо са Западом), ма колико ми имали корист од тога. Неки од „патриота“ сањају о Србији као делу руске федерације, чиме доказују да и нису патриоте, већ се по менталитету не разликују од „суседних“ нам Балканских народа, који тако добро служе страним интересима. Патриотизам укључује национално достојанство, самосталност и борбу за исто. Ту сам народ мора да покаже своју вољу и снагу, без очекивања да му Русија или било ко други одлучује за њега. То је значење питања „Има ли овде Срба?“ кога је изрекао бивши руски амбасадор Конузин. Лажна „русофилија“ која је базирана на кукавичко - просјачком менталитету не може бити основа братских односа између два народа, а камоли држава. После свега, Русија је скоро сигурно сумњичава према свим захтевима који долазе из Србије. Од њих не можемо очекивати безусловну помоћ и подршку, већ Срби сами морају да на делу покажу да су достојни поверења.

Патолошко југословенство

Једна од појава која је међу многим Србима (нарочито у Београду и Новом Саду) веома честа, је скоро патолошко обожавање и мистификација Југославије (тј. СФРЈ). То донекле не треба да чуди, јер као што је речено, садашња изизетно лоша ситуација присиљава људе да траже бег у прошлости, коју мистификују и преувеличавају. Тако треба приметити да тих „југоносталгичара“ или „СФРЈ носталгичара“ скоро није ни било 1991. године, у тренутку распада исте. Такво југословенство треба одвојити од саме идеје југословенске државе (која нема везе за комунизмом или монархизмом), око тога да ли је она племенита идеја или „гробница народа“. Оно што је чињеница је да је та држава постојала, као да сада не постоји. Они који се толико држе нечега чега више нема, губе и оно мало што сада имају.

То југословенство је патолошки изражено како код „грађаниста“, тако и код неких „патриота“. Код првих Југославија је представљала једну прогресивну и наднационалну грађанску државу, док код других представља државу у којој су сви Срби живели у једној држави и у коју су управо Срби највише уложили. Спајањем тих двеју погледа у једну целину, испада да су Срби највише уложили да би сви живели у једној грађанској држави, која није национална, што доста говори о тим напорима Срба.

Истина је да су управо Срби највише поистоветили себе са Југославијом (првом и другом), тако да је управо од Срба настало највише страствених „Југословена по националности“. Њихов проблем је што нису само Срби у њој живели, нити се национални интерес тих других поклапао са националним интересима Срба. Југославија је била оквир за многе народе, од којих је велик број имао сепаратне националне интересе у односу према Србима. Срби су се поистоветили са југословенским оквиром и интересима Југославије, док су свој интерес унутар те Југославије потпуно запоставили. Бранећи само ту Југославију, мислили су да ће бранити свој национални интерес у њој, што је била опасна заблуда.

Једине спорове које је Југославија имала са страним државама су били око оних области, које су требале да припадну Хрватској и Словенији. Тако је велик број Срба страствено заступао паролу „Трст је наш“ у другој Југославији, као што је ишао да ратује око Ријеке у првој Југославији, што са садашње перспективе делује иронично.

Ствар је у томе што су пре стварања Југославије, Срби имали чак две националне државе (краљевине Србију и Црну Гору), док остали народи нису имали ниједну. Док су Срби већ проживели национално буђење, ослобођење, стварање своје државе и национални војни тријумф у првом светском рату, остали народи су живели покорени у феудалном туђинском поретку, где су над њима владале локалне елите етнички различите од њих (Немци, Мађари, Италијани). Тако да остали народи изузев Срба нису ни прошли фазе кроз које су прошли Срби, па су остали национално „неиживљени“.

Од самог тренутка стварања заједничке државе постојала је идејна и стварна неравнотежа и неједнакост између Срба и осталих народа који је са Србима требало да живе у држави где је они требало да буду једнаки са Србима. Док су Срби и њихове елите сматрали да могу да пређу на стадијум југословенства, дотле су остали народи у њој тек почели да доживљавају стварно национално буђење и обједињавање. Национално буђење народа се обично дешава у отпору према некоме, ко се доживљава као освајач. У тренуцима одсуства Аустроугарске, тај отпор и уздижућа национална свест (потпомогнута Србима) се само могла обликовати у отпору према Србима. Кроз тај отпор, ти народи су почели романтизовати стране (углавним германске) елите које су њима раније владале и гајити носталгију према Аустро-Угарској, са којом су се изједначавали. То је створило подложност тих народа страном империјалном фактору. Док су се сами Срби бацили у одбрану Југославије и њених интереса, ови народи (пре свега Хрвати) су кренули у борбу за своје одвојене интересе, који су противречили српским, унутар те Југославије. Док су Срби бранили свачије интересе у тој Југославији, а своје личне у потпуности изједначили са заједничким, дотле су други бранили само своје унутар ње, који су често противречили српским. Али у Југославији више није било оних који би бранили српске интересе.

Још од прве Југославије је почела пракса давања уступака од стране Срба другим народима, у име тог јединства и једнакости. У име словенства су чак од Срба подстицани национални митови и романтичарске фантазије тих других народа, који су се често граничили са потпуним измишљотинама. Да би се удовољило нараслим амбицијама народа које су Срби учинили једнакима, иако они то нису били, систематски се попуштало њиховим жељама и некритички усвајало све што су они желели, само да се „не увреде“. Управо су Срби утицали у највећој мери да хрватске националне фантазије постану историјске „чињенице“, попут мита о моћној хрватској средњовековној држави и свемоћном краљу Томиславу, за кога нема доказа да је икада постојао. У име јединства и националне равнотеже су се изједначавале историје, тако да су уз прећутну сагласност Срба и у име Југославије, националне митоманије осталих народа Југославије (еквивалентне садашњим идејама Деретића у Срба) постале чињенице, које су као тако пласиране отишле у иностранство, а да им нико из српских академских институција није пружио отпор. Тако је сваки народ имао „свога цара Душана“, па су се на силу уједначавале историје, јер су се историјске чињенице прилагођавале националним жељама. Пошто је та национална митоманија других систематски распаљивана уз помоћ и аминовање Срба и њихових академских институција, сада мало смешно делује покушај Срба да им приступи критички, кад су њој и сами несебично допринели. Ово важи како за период комунизма, тако и за период монархије.

Дубровник постаје први пут у својој историји део Хрватске у Југославији, захваљујући аминовању Срба. Далмација такође постаје део Хрватске у Југославији, иако је била посебна јединица[24] у Аустро-Угарској. Срби су почели да играју улогу „Дједа Божићњака“ за друге етничке групе у Југославији, улогу коју настављају да играју и данас. Ниче је једном рекао: „Не чини једнаким оно што је неједнако“, а управо то су Срби урадили са другим народима и псеудо народима. Кроз југословенство, Срби су себе претворили од активног субјекта историје у пасивни историјски објект, у име међунационалног алтруизма. Постали су објект туђих жеља и интереса, паралисани својим поистовећивањем са наднационалном апстракцијом. То траје и данас у садашњој Србији, јер је она настављач југословенског пројекта, што ће бити објашњено касније.

У СФРЈ су горенаведене тенденције радикализоване, уз помоћ владајућег идеолошког апарата, увођењем нових нација, као и стварањем аутономија за друге етничке групе, све на рачун Србије и Срба. Тенденције Срба из прве Југославије су се наставиле у другој, тако да док су други народи (првенствено Хрвати и Словенци) бранили интересе својих република са којима су се поистовећивали (треба се сетити МАСПОК-а); Срби су бранили интересе СФРЈ са којом су се у потпуности поистовећивали, запостављајући интересе СР Србије, на коју се једва обраћали пажњу од опијености југословенством. Последице тога имамо данас.

Чак и данас имамо поновни успон југословенства, као последицом разочарења резултатима распада СФРЈ, а који је заснован на националистичким перспективама околних народа, опет на рачун Срба. Тако неки сада шире причу да је СФРЈ била идеална држава за све, у којој је владала национална слога, а коју је разбио српски национализам и Слободан Милошевић, што је образац сличан ономе описаном горе. То не би било страшно, да се на њега поново не „пецају“ многи од самих Срба – југоносталгичара, иако  такви погледи противрече самим чињеницама.

Разумљиво је да многи, посебно они из мешовитих бракова или партизанских породица гаје велику носталгију за СФРЈ, без које не би били оно што су сада и која је практично обликовала њихове породице. Такође је разумљиво да се многи сада економски пропали људи са сетом сећају периода када нису били толико економски оптерећени. То је све потпуно схватљиво. Југославија јесте део наше историје, волели ми то или не, неспорно је имала извесне позитивне стране и била као таква суштински племенита идеја. Ствар је у томе да је та она више не постоји. Као што смо видели, идеја југословенства је почивала на противречним практичним основама (које су наведене) и могла је да одржава пројектовано „јединство“ једино кроз репресију, сузбијањем и чињењем неправде  према већинском и историјском народу који ју је практично и довео до постојања. Што је најстрашније, нису ту толико други чинили неправду Србима, колико Срби сами себи, због заљубљености у „племениту“ апстракцију.

Не могу се изједначавати историјски народи, који су себе ослободили туђинске власти, имали своју независну државу, привреду и националне институције, са народима који су све време послушно живели под туђинском влашћу, привредом и институцијама, а да то не доведе до унижавања и неправедног третмана оних првих. Тамо где је неправда, не може бити правог јединства и слоге. Југославија је могла да успе, под условом да су сви народи у њој, у тренутку њеног стварања били потпуно национално остварени и формирани, стварно једнаки и равноправни, што једноставно није био случај. Јединство јужнословенских народа није могуће, из једноставног разлога што ти народи као такви нису једнаки, као што су неједнаке околности њиховог развоја. Изједначавање свих њих по сваку цену је чин неправде. Иако племенита идеја, југословенство је противречило националној стварности и могло је да се спроводи само насиљем и легализацијом неправде у име правде. Зато не чуди како су скончале прва и друга Југославија. Ту идеју и државу, иако теоретски племениту, Срби треба да препусте историји и прошлости. Оне који су за обнову исте и који се грчевито држе те идеје, треба подсетити на познату изреку да „онај који ништа не научи из историје је осуђен да је понавља.

 

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер