Како су се заволели нова власт и НВО-Србија

Коме требају чуда у животу,

нека погледа у свет око себе.

Ричард Докинс

Подсећа ме један дан ове недеље, с испољеном огромном еуфоријом и хвалоспевима о нашем потенцијалном уласку и одласку у ЕУ, на један већ поодавно заборављени цртани филм, у коме птичица, још нејака и неспособна да лети, видевши јата одраслих птица на небу како одлазе пут југа и сама каже: “Одох ја на југ”, и крене пешке у том правцу. Наравно, чак ни у цртаном филму она то не успева без разноразних “смицалица и превара” својих правих пријатеља. Словенци и Хрвати су имали несебичну и неупитну подршку економске велесиле каква је била тадашња и данашња Немачка (о томе већ постоји богата историографија), али и ону неформалну од потомака породице Хабзбург, који су и у време њиховог одвајања од Југославије и њиховог међународног признавања, али и учлањавања у ЕУ, били угледни и моћни чланови утицајне немачке партије, али је њихова моћ досезала и до Европског парламента и Савета, па и комисије ЕУ.

А где су нама такви пријатељи? Како ћемо ми успети на том путу у беспуће, када од пријатеља имамо само оне “новопечене”, које смо стекли тек прошлогодишњим пристајањем на “Бриселски споразум”, а који су до сада кроз читаву историју били наши, по правилу, највећи “непријатељи”. Знам да је у данашње време то поприлично отрцана фраза, али се бојим да се такве историјске категорије тешко мењају, а поготово долазе до изражаја у кризним временима каква су ова данас. Они, наши “нови” пријатељи, као озбиљне земље и народи, у свему томе своје интересе никада не потцењују и не превиђају, нити ће. А ми? Да ли је овде ико икада чуо последњих година шта је наш минимум националних интереса?

Има једно питање која ми пада у очи протеклих неколико месеци и које желим да питам свеколику и свакојаку српску јавност данас: “Ко је везао пашчад?” Питате се, ко су пашчад? Без намере да икога вређам, користим овај народски израз за многобројне невладине организације само зато што нас те исте плаше и олајавају већ скоро две деценије! Не знам да ли сам ја умислио, или недовољно пажљиво пратим медије, али откако је постигнут “историјски пробој” (представљен као много значајнији од пробоја Солунског фронта) у бриселским преговорима, невладине организације су у потпуности замукле. У почетку су кренуле да хвале “мудрост” наших власти, али су убрзо престале и то раде. Неком им је “шапнуо” да је за српско јавно мњење у овом тренутку непожељна чак и таква њихова подршка. И “пашчад” су се смирила. Газде су их добро нахраниле и командовале да се сместе у своје кућице, и не напуштају их док не прође “олујно” време.

Када сте последњи пут видели у електронским или штампаним медијима доживотне “вође” тих по свом чланству невеликих невладиних организација, а по својој финансијској моћи јачих и од појединих великих компанија у Србији. Да су се времена променила или да ће се ускоро променити, видело се и по учлањавању неких од оснивача и “вођа” невладиних организација Србије у поједине “европејске” (а које друге) политичке партије. Тако су, бар на крају, јавно показали своју самопроглашену “политичку неутралност” и “бригу за будућност државе Србије”! За оне који су били ретки независни интелектуалци ове земље патриотизам “вођа” невладиних организација је увек био потпуно неупитан! Па зар неко може уопште сумњати у разлоге промовисања основних и полазних ставова највећег дела невладиних организација у Србији ако се зна да су им главни финансијери или владе неких држава (такозване “владине-невладине организације”) или пак “инострани фондови и невладине организације које се финансирају од стране појединих влада”, па затим такви посредници дају новац крајњем кориснику – овим “нашим” невладиним организацијама (такозване “квази-невладине организације”).

Како год било, исто је! Помало се бојим за финансијску будућност невладиног сектора у Србији данас, јер како су ствари кренуле, потреба за њиховим постојањем и улогом у Србији ће бити све мања! За време владавине претходне власти, која је повремено застајкивала и оклевала да учини поједине “историјске” кораке у “празно”, плашећи се сасвим оправдано реакције народа и тадашње опозиције (а садашње власти!), невладине организације су имале истакнуту улогу, нападајући ту и такву власт из свих оружја, оптужујући је за “кукавичлук” и “неспремност да прихвате реалност и започну суштинске реформе у земљи”. Претходна власт, добро процењујући да то не сме да уради, јер би била оптужена за “издају државних интереса” (од стране тадашње опозиције, а садашње власти!), није никада то ни урадила. Претворила се у власт која је самој себи била циљ, не пропуштајући прилику да бар, када ништа корисно не може да уради за своју земљу, то макар уради за себе! Вође невладиних организација су у то време биле острашћеније него икада! Нападале су председника државе, премијера и све високе носиоце власти, покушавајући да их својим непрестаним и жестоким “лајањем” натерају у мутну воду.

Соња Бисерко и Наташа Кандић

А онда неочекивано поједине невладине организације одустају од те стратегије притиска на актуелну власт и почињу да до тада највећу опозициону странку (а сада владајућу) полако проглашавају “прихватљивом” са гледишта “проевропске правоверности” и неприметно јој граде “проевропски имиџ”. Све чешће вође невладиних организација почињу да јавно подржавају тадашњу опозицију (а сада власт). На тај први миг невладиних организација ускоро и прваци такозване “Друге Србије”, или како их ја лично зовем (без жеље да икога вређам, с обзиром на то да виде само оно што желе да виде, и то тотално некритички) “слепци европејци”, почињу да нападају тадашњу власт (а садашњу опозицију) и подржавају тадашњу опозицију (а садашњу власт). Звучи компликовано, али размислите мало! Сем нешто мало “налајавања” од невладиних организација, а све у сврху “натеравања и усмеравања” новопостављене власти у жељеном правцу, и то само у почетку, ова власт је након тога била тотално поштеђена било какве њихове озбиљније “критике”.

С обзиром на то да је тадашња опозиција (а данашња власт) имала своје право исходиште из једне дубоко, рекао бих “романтичарске” националне партије, сасвим се добро и стратешки испланирало (не знам где, али то могу само да претпоставим) да се “њиховим довођењем” на власт могу брже и лакше спровести сви жељени циљеви највећих сила ЕУ, а понајвише Немачке. Наравно, када су на власти партија и људи који имају вишедеценијску одору и ауру неупитног патриотизма и када предузму “сумњиве” кораке и потезе националне политике, који већ на први поглед представљају нарушавање сопственог територијалног интегритета и устава земље (те кораке су раније и они ватрено критиковали), народ то “мирније” прихвата, јер на крају крајева нема ко ни да га поведе да дигне главу и свој глас, јер се у том тренутку у опозицији налазе управо оне политичке странке које су због сумње да ће такве исте кораке да направе и изгубиле власт на последњим изборима! Тако партија која је била у опозицији и која је за време предизборне кампање обећавала детаљно преиспитивање потеза дотадашње власти и заустављање такве политике “беспоговорног срљања у ЕУ не водећи рачуна о националним интересима”, већ у изборној ноћи своје победе почиње да мења стратешке политичке позиције и прелази полако са евроскептичне, преко еврореалне, на еврофилску страну политичког спектра Србије!

Народ, у потпуности слуђен актуелним дешавањима, гледа у неверици како се врши примопредаја власти, уз пуно међусобних, чак и нескривених смешака и намигивања, па чак и јавних међусобних очијукања у стилу “могли бисмо и заједно да владамо” (такозвана велика коалиција), уз крајњи закључак “нека, рано је, има времена, следећи пут” (наредни избори)! Народ, не желећи себи да призна да је преварен и да је направио огромну грешку приликом избора, дајући им свој глас, напушта политичку арену и окреће се себи! Као када вас шибицарско друштво привуче лаком зарадом, потом вас превари и опељеши, а ви одете кући и никоме не причате за сопствену срамоту, јер бисте се тиме још само изложили критици својих најближих, а новац вам и онако не може бити враћен! Онда одседите неколико дана утучени и почнете да размишљате како би било да се и ви придружите ”својим” шибицарима, у нади да им можете привући још неку жртву, па вам можда уделе као награду део плена! Ћути и гледај свој интерес! Потпуни морални крах политичке сцене је наступио тада, а то се сада тек сасвим јасно види! Тим преласком потпуно слуђено јавно мњење постаје и пацификовано, а у том процесу су кључну улогу управо одиграле невладине организације, које су припремиле услове за тај велики догађај.

Тако и долазимо до ситуације од пре отприлике пола године, када се невладине организације потпуно повлаче и готово ишчезавају из нашег видеокруга и оглашавају се само по питању “неопходности приступа НАТО пакту”. Све остале теме, као што су: слобода медија, људска права, демократизација, партијско управљање државом и јавним предузећима, партијско запошљавање, транспарентност страних инвестиција, непоштовање тржишних услови приликом продаје или уступања земљишта и државне имовине (пољопривредно земљиште, грађевинско земљиште у Београду, рушевине Генералштаба итд. наше невладине организације више и не “примећују”. Нема више оних лепих жена да заседну на телевизијама са националним фреквенцијама и да нам упорно и детаљно објашњавају како смо у великој “заблуди” и како морамо да променимо “свест” и начин размишљања. А и зашто би то невладине организације више уопште радиле када је и најмоћнији човек ове власти (иако то, по свом положају он не би требало да буде, а што представља грубо нарушавање још увек недовољно ојачалих и изграђених демократских институција система, коју карактерише мешање у туђе делокруге рада, за шта су на пример, те исте невладине организације, здушно оптуживале и као пси “растрзале” нашег некадашњег макар непосредно изабраног председника), сам признао да је био у вишедеценијској заблуди и да од нас захтева промену “свести”.

Соња Лихт

То што његово признавање дводеценијске заблуде неће вратити животе онима који су за ову земљу погинули, али ни онај живот који је за ту тадашњу његову идеју (а данас само заблуду) положен на демострацијама (као политичком облику борбе) у центру Београда, њега много не брине! Морам признати да је много једноставније натерати на признање да је у “заблуди” и да треба да мења “свест” једног човека него читав народ! Претпоставка је да ће народ лакше пристати на све то ако га замоли баш тај неко ко је био тако дуго на истој страни као и већина тог народа, него ако му то кажу "заводљиве жене", које се налазе на челу најважнијих невладиних организација у Србији. Знају добро они који их плаћају да ће и први утисак који изазива њихова појава утицати на привлачност идеја које промовишу, па су зато тако зналачки и биране, не само по знању и елоквентности, већ и према својој заводљивости, привлачности и пријатном физичком изгледу. Исто као што се и за добре комерцијалне рекламе увек бирају пријатна лица.

Иако су се замеци будућих плодова наслућивали још од момента доласка садашње “национално оријентисане” опозиције на власт, први прави зрели плодови намењени конзумацији широких народних маса се беру тек од прошле године, и то брање почиње од касног лета и траје до дубоко у зиму, што је кулминирало и пре неки дан, када је “берба” и свечано окончана! Иза тога следи прерада плодова богате “бербе”, то јест процес преговарања или “муљања”! И онда баш на тај “свечани” дан, коначно, и после дуге паузе, оглашава се и једна од “примадона” и “перјаница” које воде “наше” невладине организације.

Соња Лихт упозорила је власт да се сада не сме стати и да се мора брзо испуњавати све оно што је у бриселским споразумима обећано, иначе ћемо и даље само животарити на европској периферији, додао бих, као бедници и као до сада! Она се огласила, у своје и нечије име, и да се актуелна власт случајно не опусти и не заборави да су и оне ту (невладине организације) и да могу да се пробуде и “зареже” сваког тренутка, страшније него икада до сада, не буде ли њиховим газдама нешто по вољи!