To odsustvo vernosti ozbiljnim književnim, mitološkim i filozofskim temama koje su otvorene i izigravanje visoke tragike koja je Arkanu učinila globalnim fenomenom nije nedostatak video-igre kao izvornika, već upravo Holivuda kao fabrike narativa koja više nema hrabrosti

Ako je prvi film šablonska holivudska priča o jakom pojedincu sa snažnom i jednostavnom motivacijom koji se neposredno sučeljava sa upečatljivim i jednako jednodimenzionalnim negativcem, pa je sve to zamotano u oblande "ozbiljne kinematografije" i "kostimirane drame", sa drugim filmom je sve – komplikovano

 To je već problem obremenjenosti kulture vlastitim ideološkim bagažom, a tu zemlje Istoka očigledno bolje stoje od zemalja Zapada. Kako će se ove druge iskobeljati iz svoje krize, ostaje da se vidi. Možda će ih iz nje izvaditi neka nova generacija klinaca, koja trenutno odrasta na animeu i mangama

Bajagine pesme su prepoznatljive po svom pozitivnom naboju i vedrini ("strašno mrzi depresivne krajeve"), ali Rimljani su bili jedna od onih sa sumornim i melanholičnim tonom. To je zato što Bajaga, koliko god bio velik, nije bio imun na "dumersko" i katastrofističko raspoloženje epohe

Umesto naroda koji dvanaest vekova kasnije svedoči ravnoapostolski podvig solunske braće i čuva njihovu baštinu, hoće od nas da naprave – Hrvate. Hrvate, koji nas duže od decenije zabavljaju apsurdnim kovanicama i imenicama ženskog roda po uzoru na germanske mentore. Hrvate, koji umesto Dana slovenske pismenosti i kulture slave Dan hrvatske glagoljice i glagoljaštva. I koji su "svoju", "hrvatsku" glagoljicu iskorenili i zaboravili jednako temeljno kao "tuđu", "srpsku" ćirilicu

Srpska istoriografija, naučna disciplina koja se neguje na srpskim univerzitetima i u institutima, nalazi se u stanju slobodnog pada. Ona kao da više nema ničeg zajedničkog sa onim što je bila u vreme svojih velikih utemeljivača: Stojana Novakovića, Ilariona Ruvarca, Ljubomira Kovačevića, Mihaila Gavrilovića, Slobodana Jovanovića, Jovana Radonjića, Stanoja Stanojevića, Vladimira Ćorovića, Vasilja Popovića, Nikole Radojčića, Mite Kostića i ostalih srpskih istoričara s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka.

Prostije rečeno, ako ne žele da žive u Hristovom svetu, živeće u Homerovom. Posledice ove dehristijanizacije zapadne civilizacije kao globalnog hegemona već smo imali prilike da osetimo na svojim leđima. Možda neki od njih misle da svet tako i treba da izgleda. Ako ne misle, najbolje bi im bilo da se – raduju Hristovom dolasku

U međuvremenu, možemo da kažemo samo – duhoklonuće propo. „Propo“ nije baš lepa fraza, njena upotreba je najčešće gramatički nepravilna i nije u duhu srpskog jezika, ali ne može joj niko osporiti da je zaživela u jeziku. I za razliku od „duhoklonuća“, svakako ćete imati prilike da čujete da je neko upotrebi u rečenici.

I najvažnije, krenimo u susret temama koje su decenijama gurane pod tepih u Srbiji –našem identitetu, kako ga obnoviti, usaglasiti sa savremenim dobom a da ne izgubi sebe, naći način u savremenom dobu da radi u našu korist, i učiniti od njega magnet koji će zračiti i privlačiti ne samo u Srbiji, već na Balkanu i Evropi. 

Takvi ljudi danas odlučuju o sudbini američke, a i globalne sirotinje. Entoni za njih peva "brinu što se sagoreva ugalj, ali ne i ljudi koji ga kopaju". Internetom kruži priča da je – nasuprot mitu o Robertu DŽonsonu – Oliver obećao Bogu da će se posvetiti muzici i širenju dobrih ideja, ako mu pomogne da se otrezni i sredi