уторак, 23. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Наопакост аутошовинизма
Културна политика

Наопакост аутошовинизма

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
среда, 20. септембар 2023.

Бурсаћ и Грухоњић сасвим озбиљно предлажу да НАТО отпочне нуклеарни рат с Русијом. Ова наша двојица Стрејнџлава изгледа да немају никакав страх – обитавање у секти истомишљеника, као и увек, доводи до бујања радикализма и преласка на све екстремније позиције. У овом случају, на позиције које су сасвим удаљене од здравог разума и од елементарне људскости.

© Dušan Milenković / ATA Images

Има нечег не само погрешног већ и озбиљно наопаког у култури аутошовинизма. То првенствено долази услед живота у ехо комори, а у коју воли да се самоизолује наша "грађанска Србија".

Навешћу четири примера. Бранка Арсић, говорећи о борцима против "Милошевићевог национализма", цитира изјаву једног неименованог "антинационалистичког" познаника из времена бомбaрдовања 1999: "Ако дођу копнене трупе, по....ћу к….ц првом црнцу америчке војске". (овде 352)

Арсићева ову изјаву критикује, али из потпуно неочекиваног разлога. Није проблем отворена подршка окупацији сопствене земље, већ токсични маскулизам – "постављање у позицију која су сматра 'женском'", односно прикривена "хомофобичност" и "расизам", које Арсићева у овој изјави препознаје.

Да је ауторкин антинационалистички познаник, рецимо, казао: "Засућу цвећем првог америчког војника/војникињу који умаршира у Београд", то би ваљда било сасвим у реду. Арсићкина критика је у стилу оног ђавола који је плакао не зато што се дете обесило у шуми, већ зато што то није урадило на тргу, да сви виде.

Ова философкиња већ се прославила бизарном изјавом о Радомиру Константиновићу: "Можда би вредело размишљати о неком закону по коме нико у овој земљи не би могао постати пунолетан пре него што прочита Философију паланке и понуди јасна сведочанства о разумевању природе паланачког духа".

Човек би могао да помисли да је реч о хиперболи, услед ауторкиног горљивог заноса Константиновићем. Али, одмах затим Арсићева вели да би штошта, током деведесетих, било другачије "да се у нашим средњим школама, седамдесетих и осамдесетих година, као обавезно штиво читала Философија паланке уместо квазилитературе познате под лозинком Далеко је сунце, тог примера паланачке памети у кристалном стању". Дакле, она сасвим озбиљно мисли то са Константиновићем и пунолетством.

"Нека увек буде сунце"

Или, погледајмо овај одломак из коауторског чланка Драгана Бурсаћа и Динка Грухоњића, у коме се критикује пацифизам "левице" и недовољна борбеност "у моменту када Путинови кољачи до темеља затиру украјинске градове":

"Динко Грухоњић је на једном регионалном скупу у Загребу изјавио: 'Потпуно ми је свеједно хоће ли бити атомске бомбе или неће. Ако је то избор: атомска бомба или побједа Путина-Хитлера, ја немам никаквих дилема – атомска бомба!'. На те ријечи, пола сале је скочило на ноге и аплаудирало, а друга половина је остала да сједи, 'у шоку'".

Бурсаћ и Грухоњић, дакле, сасвим озбиљно предлажу да НАТО отпочне нуклеарни рат с Русијом, ругајући се оној половини сале која је још задржала здрав разум, па не дочекује такав апел с овацијом.

Getty

Моја генерација ужасавала се атомске бомбе. Још у обданишту су нас учили да певамо (анти)апокалиптичку песму "Нека увек буде сунце" (Пусть всегда будет солнце), а доцније смо гледали језиви антинуклеарни филм "На жалу", с Грегоријем Пеком и Авом Гарднер, и још језивији Кјубриков "Доктор Стрејнџлав".

Али, ова наша двојица Стрејнџлава изгледа да немају никакав страх – обитавање у секти истомишљеника, као и увек, доводи до бујања радикализма и преласка на све екстремније позиције. У овом случају, на позиције које су сасвим удаљене од здравог разума и од елементарне људскости.

А када друштво око себе видите као Динко Грухоњић – "Напољу само нацизам и беда. Никад се нисам вратио расположен из шетње. Само пун беса и мржње. Тужни драп сиви људи се вуку и чекају да умру а са зидова смрде четници и остали фашисти" – није ни чудо да пожелите да потегнете атомску бомбу.

Недомисливе инверзије вредности

Ево и трећег примера ове "недомисливе инверзије вредности" (Славко Гордић, 23). Влајса Арсенијевић говори о "нашој неспособности да као друштво преузмемо одговорност за оно што је чињено или да барем стегнемо зубе када све оно што је чињено дође на наплату". Као пример наводи НАТО агресију на Србију 1999, па каже "да када једно друштво стигне дотле да се осамнаест земаља координише у намери да заустави ту ратну машинерију коју су они који га воде покренули, да би најбоље било да се самоукине".

Зашто би српско друштво требало да се "самоукине", да нестане, да се самоубије? Зато што нас је напао светски силеџија, заједно са својих 17 трабаната? Али, очигледно, за Арсенијевића САД није агресивна држава већ морално супериорно биће. Из те перспективе гледано, за нас, грешне Србе, боље је да уопште и не постојимо него да изазивамо гнев моралног божанства попут САД (плус 17 полубожанстава).

И коначно, четврти пример. Иван Миленковић, члан контроверзног НИН-овог жирија, хвали књигу једног нашег писца тако што каже да "у роману, за добродошлу промену, није уочен ниједан Балканац" (?!).

Читалац је збуњен јер се пита – зашто није добро да Балканац (читај: Србин) буде јунак неког нашег романа? Али, објашњење овог, наизглед неразумног становишта налазимо код Слободана Владушића (овде 294-295).

Српска књижевност је, каже он, окарактерисана као "националистичка" (294). На пример, Министарство културе је 2010. одбило да за библиотеке откупи коло из едиције "Десет векова српске књижевности" (Матица српска), а образложење је дао председник комисије Љубиша Рајић. Он каже да канон српске књижевности "претпоставља непостојећу хомогену националну културу", и пита се "да ли он (канон – С. А.) треба да обухвати писце који пишу на српском језику (Шта је српски језик?), оне који се казују Србима, оне које сматрамо Србима или писце који пишу у Србији без обзира на језик и етничку припадност, то јeст шта је уопште српска књижевност?" (уп. овде 160-161).

Marija Mladjen / ATA Images

Пошто је српска књижевност проказана, објашњава Владушић, једина добра књижевност постаје хибридна – она коју у супстанцијалном смислу пишу "интелектуалци хибридног идентитета – порекло Трећи свет, место боравка Метрополис" (294). А у хибридној књижевности тема "Авганистанац у Авганистану" сматра се "морално инфериорном", док "Авганистанац у Лондону" има статус прихватљиве (295).

Корак даље

Књижевни критичар "Времена", међутим, иде корак даље, па из скупа допуштених тема искључује чак и тему "Србин у Лондону" ("Балканац у Лондону"). Ту се лепо види дејство овдашњег "мехура" – сва осионост елитистичке самоизолованости наше грађанштине (the arrogance of solipsism). Она је у својој радикалности спремна да иде даље чак и од налога уобичајеног колонијалног канона. Зато не може ни "Србин у Лондону". Не може Србин ни у ком виду. Не, и тачка.

Погледајмо мало шта се о сличној појави пише у Русији. Татјана Никољскаја у чланку "Руска самомржња" разматра "неприродни феномен руске самомржње" (неестественное явление русской самоненависти). Ову необичну наопакост, сматра она, "тек треба да проуче историчари, психолози, философи, писци...".

Као пример те "неприродности" Никољскаја наводи поједине "'звезде' самомржње, са својим кругом обожавалаца", код којих "свака природна катастрофа, несрећа и трагедија која задеси грађане Русије изазива праву експлозију позитивних емоција".

Никољскаја се чуди тој наопакости, али она је баш карактеристична за а/ш становиште. И Зоран Ћирјаковић уочава "радовање различитим несрећама, поразима и срамотама, какво се у Србији може мање-више редовно чути у јавном говору и наћи на друштвеним мрежама“ (овде 103). Као пример наводи (овде 21-22) изјаву Петра Луковића:

"Ја, брате, уживам у овим глупостима и у овим лудилима и у несрећи и што је свима горе, ја вам кажем, ја се боље осећам. Извините, ја кад видим клизиште, ја се обрадујем, не знам како да вам кажем. Да ли ме разумете, мене свака позитивна ствар – које нема – може да баци у депресију, али свака лоша ствар потпуно ми даје неку снагу".

Зато мото најпознатијег портала из тог интелектуалног круга и гласи: "Ако вам је добро, онда ништа".

Кад самомржња постане миљеница државе

Никољскаја такође са жалошћу и неверицом подсећа да је "деведесетих година самомржња постала миљеница државе – тада је министар спољних послова, улагујући се западним колегама, поносно саопштио да Русија нема националних интереса".

Ауторка овде мисли на нашег доброг зналца Козирјева, који је, 1992, на питање Ричарда Никсона – "Шта су интереси нове Русије" – одговорио: "Један од проблема СССР био је тај што смо били превише заглављени у националним интересима. Сада ми више размишљамо о универзалним људским вредностима."

"Козирјевштина" (козыревщина) се и састоји у небризи за националне интересе – Козирјев се изјаснио против подршке проруском Придњестровљу, омогућио је предају дела тајних архива СССР Западу, био је спреман да Јапану уступи и Курилска острва, а захваљујући њему стотинак ада на Амуру и Усурију препуштено је Кини (укључив и чувено острво Дамански).

О сличном феномену у Србији пише и Слободан Владушић: "Хибридни интелектуалац се дистанцира од земље свог порекла, коју априори оптужује за национализам, тако што негира разлику између патриотизма и шовинизма – односно, делегитимизује појам националног интереса." (овде 293)

То је тачно оно што налазимо у књизи Национални и државни интерес модерне Србије, писане са класичног грађанистичког становишта:

"Патриотизам, изведен из етнонационалистички протумаченог националног интереса, суштински је сродан шовинизму и инклинира третирању Другог као непријатеља и издајника." (19-20)

"Остаје јака сумња да је концепт 'националног интереса' као државног интереса, а који преовладава у светској теорији, уопште применљив на Србију." (42; уп. овде 51-59)

Значи, за Србију нема националног интереса – јер, како Србија да има друге интересе у односу на вољени Вашингтон и још вољенији Брисел? Немогуће.

А сада, још само да видимо шта о руској самомржњи каже један Американац, Тим Кирби, који од 2006. живи у Русији: "Самомржња је уобичајена у многим земљама, али што дуже живим у Русији, све сам уверенији да нико не мрзи свој народ више од Руса."

Alexander Aksakov / Getty

Хм... Ћирјаковић каже да је "бујање аутошовинизма у Србији у толикој мери да, верујем, нигде у свету није могуће наћи поредиво укорењен и распрострањен друштвени феномен" (овде 18). "Српски аутошовинизам је (...) вероватно без преседана у свету – и по размерама и по утицају и по значају и по импликацијама." (овде 102)

Не, не, нећемо се око тога такмичити, Ћирјаковић и сам осуђује сваку "негативну изузетност" (negative exceptionalism; овде 219). Али, да видимо шта је највише зачудило нашег доброг Американца.

Култ и религија

Кирби каже да самомрзећи Руси толико презиру Русију, да када пореде руску реалност са својим погрешним, идеализованим представама о Западу, ту никакви аргументи више не помажу. Рецимо, од руских аутошовиниста Кирби је чуо да "ветерани у Америци не живе испод мостова зато што су сиромашни, већ зато што им је тамо забавно, пошто могу да се друже са својим пријатељима, а заправо сви имају бесплатан стамбени простор који им је дала влада".

"Није битно шта им одговорите", сведочи Кирби, "самомрзећим Русима чињенице не значе ништа – они су чланови 'Цркве етничке инфериорности'" – њима разумна аргументација ништа не значи.

Да је реч о својеврсном култу, далеком од здравог разума, уочава се и код нашег комшије на истоку. Тамо постоји израз "бугарска самомржња" (българската самоомраза), а Владимир Свинтила чак каже да је "самомржња и мржња код Бугара већ постала религија" (самоомразата и омразата към българщината вече става религия; уп. овде 49-50).

"Култ" и "религија" овде означавају непробојност за ма какву рационалну аргументацију. "Секта" је још бољи назив – ти људи не само да живе у медијској соби одјека, већ презиру, као инфериорног, сваког ко другачије мисли. Они се утркују у горљивости и ревности – ко ће радикалније исповедити догму коначног спасења и жешће проклети свет грешника изван секте.

Оно што желим да истакнем јесте да се "наопакост" у овом тексту никако не односи на људе, већ на становишта, па и на (пот)културу коју та становишта карактеришу. Али, на пребивање у тој (пот)култури нико није осуђен. Довољно је отворити врата и изаћи на свеж ваздух здравог разума и елементарне људскости. Ништа лакше, мада, и ништа теже од тога.

(РТ Балкан)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер