У досадашњем току овог тзв. „дијалога о Косову“  најнеумеснија, најлицемернија и убедљиво најогавнија јесте тенденција да се сви они који нису априори убеђени у потребу брзе и тоталне капитулације аутоматски сумњиче да „позивају на рат и крвопролиће“. 

Где је Видовдан, ту је негде увек и прича о херојству, жртви и издаји. Књиге кажу да је Вук Бранковић, по свој прилици, неоправдано оптужен за издају у Косовској бици. Нажалост, у овој актуелној борби за Косово таква грешка тешко да се може поткрасти. 

И шта после свега треба да мисле обични грађани, или, на пример,ти безбројни „страни инвеститори“ који, наводно, хрле да улажу у Србију –  земљу у којој свако мало неко припрема државни удар и/или атентат на премијера? Или, пак, у којој премијер лично (или неко у његово име) режира „атентате“ ради преузимања институција и постизања неких политичких циљева.

Је ли “луд“, или није? Немам појма. А и не занима ме. Ово није психијатријски гласник, већ политички портал и политичка анализа. А политика му је свакако штетна и опасна, и начин владавине деструктиван, дугорочно неодржив и ауторитативан, са тенденцијом погоршања – и у том смислу, несумњиво „лудачки“.  

Ако неко, слева или здесна, тако безочно притиска мандатара, његова је обавеза да те притиске обелодани и подели са српском јавношћу. А ако то неће или не жели, онда нека се тој јавности и не жали