Вучић свако мало „занавља“ мандат и вештачки „орошава“ свој легитимитет. А коментатори попут Вулетића му у томе својски припомажу (и најблаже што се за такав став може рећи јесте да је „провладин“, што није никаква псовка већ само реална дескрипција). Узгред, када би Вучићу и СНС-у заиста било стало до провере демократског легитимитетета онда би ваљда расписали изборе и на нивоу Београда

Наравно, нема тог „породичног блага“ нити те „златне коке“ коју лоше управљање не би могло очерупати и упропастити. Али то није аргумент да се сви преостали државни ресурси распродају, већ разлог више да се, за промену, њима покуша домаћински управљати.

 Ђукановић је шампион политичке дуговечности и идол свима који имају сличну ауторитарну амбицију и политички стил. А Вучић има и сличну амбицију, сличан стил и слично окружење. И вероватно због тог окружења и заједничких веза српски премијер (као, уосталом, ни председник) поводом догађаја у Подгорици није рекао буквално ни једну једину реч.

У суштини, актуелна СНС власт, на челу са Вучићем, неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит“ (који се смањује), „гледајте у дефицит“, „не дам Косово“, „не дам Газиводе“ , док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

Искрено говорећи, уколико би заиста успео да задовољи Американце бар упола као што је, наводно, усрећио Ангелу Меркел, и при том не разочара Путина и сачува виталне српске националне интересе, Вучић би – без све шале – заслужио (непостојећу!) Нобелову награду за политичку вештину и личну генијалност.