среда, 22. новембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > "Kимџонгунизација" или Орвел на домаћи начин
Колумне Ђорђа Вукадиновића

"Kимџонгунизација" или Орвел на домаћи начин

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 01. новембар 2017.

 „Госпођо Брнабић, није ли Вам мало непријатно што се у исто време док Ви и влада обележавате 100 дана по медијима увелико спекулише у вези са новим ванредним парламентарним изборима? А зна се ко такве приче лансира и чији су то медији – свакако не моји или Ваши – јер ни Ви ни ја на њих немамо утицаја.“

Ово питање поставио сам прошли четвртак премијерки приликом првог гостовања актуелне владе у Скупштини и оно је, разуме се, остало без одговора. На страну што су ово већ пети или шести „првих сто дана“ (четири владе плус две реконструкције) од 2012. чиме смо, како год да се рачуна, већ добрано загазили у шесту годину напредњачке (све)власти.

Без обзира што комбинацијом вештог политичког маркетинга и бруталне медијске контроле код великог дела бирачког тела производе илузију да, малтене, тек што су преузели власт, Вучић и братија владају дуже од пола деценије, односно дуже и од Коштунице и Тадића – а о Ђинђићу да и не говоримо.

Српска политика је постала нека врста примењене орвеловштине. Наиме, скоро све је управо супротно од онога како се званично говори – и говори се углавном све супротно од онога како јесте.

Рекао је – и безброј пута поновио – да се неће кандидовати за председника Србије. Али је, авај, на крају попустио и преломио се, ваљда, под „неиздрживим притиском“ страначких колега и коалиционих партнера (који иначе не смеју да писну ни о много безазленијим и мање важним стварима).

Рекао је – још за божић 2016. – да иако га колеге у странци притискају, не жели изборе, јер је „сада време да се ради и решавају проблеми“. Али је такође на крају „попустио“ (а слично је било и 2014). При чему се та очигледно унапред донета одлука у режимским медијима представљала као, такорећи, неки велики уступак и испуњавање опозиционих жеља.

По сличном принципу, и ових дана се евентуална одлука о ванредним изборима представља као нека врста „стајања на црту“ и „излажења у сусрет опозицији“ која, иначе, све тако „снажна“ каква јесте, тобоже, те изборе непрестано захтева. Невоља је што, реално гледано, опозиција не може да каже да „не жели изборе“, а што онда Вучић и његов пропагандни апарат цинично користе, по принципу – „хтели сте изборе, добићете изборе“.

Очигледно је да у овом тренутку власт заиста „може шта хоће“. Али није сасвим извесно да ли ће моћи и докле хоће. Заправо, оно што у свему овоме највише иритира јесте елементарно вређање интелигенције и једна свеопшта таблоидизација и инфантилизација – да не кажемо, „кимџонгунизација“ – политичког живота.

Када се Вучић сусреће са представницима косовских Албанаца и када убира похвале западних политичара због „кооперативности“ (читај, капитулантства) на косовском фронту, то је мудра и одговорна државна политика. А када се, ретко и спорадично, представници опозиције срећу са тим истим или нижерангираним западњацима, онда је то „издаја“, „кукумавчење“ и „стајање у службу страним интересима“. Опозиција, демонстранти против режима и поједини медији се годинама прозивају као „Сорошеве слуге и плаћеници“. Али када се Вучић састане и пријатељски ћаска са Џорџом Сорошем, или када учествује на разним „евроатлантским“ и про-НАТО безбедносним форумима и панелима, то је знак да њега и Србију „уважавају сви у свету“.    

На сличан, недопустиво површан и неозбиљан начин третирају се и круцијална спољнополитичка питања. Од третмана руског „хуманитарног центра“ у Нишу, па до односа према Немачкој, ЕУ, Москви и Вашингтону. Све се посматра и о свему се просуђује само из визуре тога да ли доприноси или штети Вођиној слави и моћи.

И кад смо већ код тог фамозног руско-српског „хуманитарног центра“, заиста не видим разлог да се и његовом – иначе малобројном – особљу не би доделио макар онај ниво дипломатског статуса какав имају НАТО службеници који бораве на територији Србије. Мислим да се са том одлуком (која је више симболичка, него што има неки реалан политички значај) беспотребно и чак намерно одуговлачи да би се она у једном тренутку прогласила и славила као крунски доказ Вучићеве одлучности, „патриотизма“ и „русофилије“. Али апсолутно не мислим да та одлука, све и када/ако коначно уследи, може да компензује и анулира сва огрешења о устав и виталне националне интересе која су учињена током последњих година.

1.Међународни позивни телефонски број за „Косово“; 2. Скандалозно гласање српских посланика за Рамуша Харадинаја као премијера; 3. Прошлонедељно полагање заклетве српских судија и тужилаца у Приштини пред Хашимом Тачијем.

Уосталом, само у последње време сведоци смо најмање три таква тешка огрешења – и то само по питању Косова и Метохије:

1. Међународни позивни телефонски број за „Косово“;

2. Скандалозно гласање српских посланика за Рамуша Харадинаја као премијера;

3. Прошлонедељно полагање заклетве српских судија и тужилаца у Приштини пред Хашимом Тачијем.

 И не. Нема тог „хуманитарног центра“, нити те „декларације о заштити националних интереса“ (нити тих широких Додикових леђа иза којих се, по правилу, сваки пут заклања када начини неку националну неподопштину), који би овакве, горепоменуте, срамне и архииздајничке поступке могли дугорочно прекрити и амнестирати.  

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер