понедељак, 18. јун 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Ловци, ловина и плен или о танкој линији између моћног предатора и плачљиве кукавице
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Ловци, ловина и плен или о танкој линији између моћног предатора и плачљиве кукавице

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 22. март 2018.

Реално гледано, победа СНС на градским изборима није (пре)велико изненађење – мада јесте извесно изненађење њена претерана и, искрено говорећи, сумњива убедљивост, с једне, као и тотални дебакл већине „традиционалних“ опозиционих и парламентарних странака, с друге стране.

У суштини, већ у тренутку када се видело да опозиција на изборе излази у 5-6 колона (плус 17-18 мање више фантомских листа, које су ту биле само да мало праве гужву на листићу и да у предизборном блоковима прекрију оно мало праве опозиције) било је јасно да ће СНС имати већину за формирање власти – само није било јасно да ли ће је имати самостално, или ће му можда ипак требати помоћ социјалиста. И слично као и након прошлогодишњих председничких избора, можемо рећи да би та победа, макар и са којим процентом мање, била много сјајнија и часнија да је постигнута у иоле равноправнијим медијским и политичким условима. 

Јер ма колико проценат од (пребројаних) 45 одсто гласова био импресиван, његов реалан домет треба сагледавати и из угла чињенице да је на Вучића и СНС отишло преко 60 одсто укупно утрошених средстава за маркетинг у кампањи за ове изборе, као и готово 80 одсто времена на телевизијама са националном фреквенцијом. А о количини негативне кампање и таблоидног блата изливеног на главне опозиционе такмаце (Ђиласа, Јеремића и Јанковића), као и о „фантомским београђанима“ који су 4. марта, по обављеној „грађанској дужности“, помало збуњено луњали улицама престонице, да и не говоримо.  

Било како било, још једном се показало да опозиција једино удружено може да направи иоле озбиљнији резултат, а да онда када излазе појединачно представљају само глинене голубове и лак плен за напредњачке ловце.

Било како било, још једном се показало да опозиција једино удружено може да направи иоле озбиљнији резултат, а да онда када излазе појединачно представљају само глинене голубове и лак плен за напредњачке ловце. То се, додуше, знало и раније – и управо на овим страницама о томе је доста писано – али су неки (ДС, ДЈБ, Двери, СРС, ДСС, НДБД...) изабрали да се у то увере тек након изборног бродолома, од којег се, узгред речено, многи више никада неће опоравити. И то је, наравно, апсолутно праведно. Тим пре што, поштено говорећи, макар за неке од ових „палих“ (и пропалих) опозиционих анђела већ дуже време готово да нема никакве дилеме да нису никаква опозиција (а ни анђели, разуме се), већ, заправо, Вучићеви резервни играчи, које он у медијима и скупштини користи ради привида „демократског плурализма“, да се, тобоже, мало међусобно препуцавају, а заједнички нападају ону праву, антивучићевску опозицију.

Не мислим, наравно, да су сви са овог списка такви. Али су, у сваком случају, својом непромишљеном и непаметном одлуком да иду одвојено на београдске изборе, упркос упозорењима да им је цензус неизвестан или мало вероватан, реално Вучићу доста помогли и послужили као „корисни идиоти“.     

У тренутку док се овај текст завршава, у Бриселу би управо требало да почне нова рунда преговора између „Београда“ и „Приштине“. (А када га будете читали, она ће већ бити завршена.) И то више не би требало да буде вест – скоро као ни то да би у петак, у оквиру истог дијалога, требало да се састану и „председници“ Александар Вучић и Хашим Тачи (који су се, према незваничним, или барем у овом тренутку још званично непотврђеним изворима, већ састали прошле недеље у Паризу, а можда и у Њујорку). Али све то вест – и то лоша и отужна вест – постаје с обзиром на чињеницу да је главни српски преговарач Марко Ђурић пре два месеца рекао да се преговори прекидају и да се неће наставити све док не буду откривене убице Оливера Ивановића. А те убице, бар колико је мени и јавности познато, до данас нису откривене – иако се бриселски преговори настављају. Толико о кредибилности и доследности.

Није страшно што Александар Вучић по ко зна који пут дезавуише и понижава своје сараднике. Они на то пристају и у томе вероватно не виде никакав проблем. (А већина њих, у највећој мери, то и заслужује.)  Проблем је, међутим, што се на тај начин дезавуише и фактички понижава и држава Србија. Сетимо се само фарсе са слањем и повлачењем Ђурићевог „окићеног воза“ за Косовску Митровицу, или, пак, оних „дипломатских санкција“ које смо почетком прошле године уводили Француској због тога што је француски суд, после вишемесечног задржавања, пустио на слободу Рамуша Харадинаја (са којим су неколико месеци касније Београд и „српска листа“ направили коалицију и формирали заједнички власт у Приштини).

Све ми се некако чини (а живи били па видели), да ће нам тај провизоријум од ЗСО на крају још бити представљен као неки „велики успех“ и (будућа?!) награда за потписивање оног „правнообавезујућег споразума“ са Приштином који нас очекује у наредним месецима

И, поврх свега, прве тачке тог овонедељног „дијалога“ изгледа да ће опет бити неке још не сасвим испуњене српске обавезе из енергетског дела тзв. „Бриселског споразума“,  а не она фамозна „заједница српских општина“ којом нам наша власт већ пола деценије замазује очи и правда своју бриселску велеиздају и капитулацију. И све ми се некако чини (а живи били па видели), да ће нам тај провизоријум од ЗСО на крају још бити представљен као неки „велики успех“ и (будућа?!) награда за потписивање оног „правнообавезујућег споразума“ са Приштином који нас очекује у наредним месецима. Другим речима, снс-спс-овска власт је, најпре, олако потписала срамни Бриселски споразум и применила све његове катастрофалне одредбе (од укидања српских институција и истеривања Срба са севера КиМ на косовске изборе, до доделе „Косову“ међународног телефонског броја). А заузврат није добила ништа, сем обећања да ће, без  прецизног рока и садржаја – а у складу са косовским уставом и законима – бити формирана нека лабава „асоцијација српских општина“. Од које већ шест година нема ништа. И онда ће нам, слутим, сада тај несрећни ЗСО поново васкрснути и бити објављен као велики „успех“  који су наши храбри преговарачи на челу са Вучићем и Ђурићем, успели у последњи час да изборе и измоле од тврдих и непопустљивих странаца и Албанаца – у замену за, на пример, „правно-обавезујући“ споразум и столицу за Косово у УН?!

Без обзира да ли сте власт, опозиција, или „незаинтересовани посматрач“, мучно је и непријатно гледати како се твоја влада и твоја држава бламира и понижава на међународном плану. Без обзира што заиста има извесне „космичке“ правде у томе што се сурови и самоуверени унутрашњеполитички предатор и моћник преко ноћи претвара у „Калимера“, слабића и, такорећи, плачљиву жртву (спољно)политичког мобинга. А највећи је блам када се тај објективни политички мобинг, капитулација, издаја и самопонижење, уз помоћ некритичких и удворичких медија, покушава представити као бог зна какав спољнополитички успех и постигнуће. А рекао бих да је управо то оно што нам предстоји и што нас са Александром Вучићем и овом „напредном“ влашћу чека у наредном периоду.

(уредник НСПМ и народни посланик)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Шта мислите ко ће освојити Светско првенство у фудбалу 2018. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер