петак, 13. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > (Пост)изборна фарса или кад лопов виче „држ`те лопова“
Колумне Ђорђа Вукадиновића

(Пост)изборна фарса или кад лопов виче „држ`те лопова“

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 02. мај 2016.

Одмах да кажем најважније и очигледно. Ово су били нелегитимни избори. И једино чисто решење би било њихово потпуно понављање, уз делимичну измену изборног законодавства, као и међународну контролу – а можда и организацију – једне мешовите комисије ОЕБС-а, Европске уније и Русије. Такво решење не би било никаква „дестабилизација“ и „десуверенизација“, већ, напротив, вероватно једини начин да се даља дестабилизација спречи, да се поврати изгубљено поверење у институције, а политички процеси врате у нормалан колосек. У противном, вероватно нећемо скоро имати оно што је минимум минимума политичке стабилности и реда – изборе у чији исход се не сумња и који, са више или мање ентузијазма, признају све заинтересоване стране. 

Избори би били би нелегитимни чак и да се Вучић није упустио у рискантни постизборни инжењеринг спуштања коалиције ДСС-Двери (а по могућству и још некога) испод цензуса. Јер избори нису само изборни дан и уредно пребројавање гласова (мада се испоставило да чак ни то не могу и не желе коректно да одраде). Избори су читав изборни процес, демократске процедуре и непристрасне институције које се о том процесу старају. И уколико то све имамо у виду, било је из авиона јасно да у „напредној“ Србији нема ни „р“ од регуларних услова и ни помена од иоле нормалне климе за одржавање колико-толико демократских и фер избора. 
 
Можда у читавој причи није најбитнији, али је свакако карактеристичан детаљ када председник Републичке изборне комисије Дејан Ђурђевић, у паузи између две заседања РИК-а, скокне на седницу председништва СНС-а. Није случајно што у већини држава на челу изборне комисије седе најугледнији правници те земље – најчешће председник или судије врховног суда, а не ситни партијски апаратчици, који одлазе на рибање код шефа и који потом папагајски понављају вођине речи на рачун опозиционих лидера.

Само да резимирамо.

Избори су нелегитимни зато што (1.) нису постојали иоле равноправни изборни услови, опозиција је била политички шиканирана и медијски сатанизована, или, што рече Матија Бећковић, фалила је само „ћорава кутија“ па да утисак о „демократском капацитету“ Вучићевих избора буде комплетан.

(2.) На изборима су учествовале фантомске листе, са или доказано фалсификованим потписима, или, пак, потписима које им је обезбедила владајућа странка, и које су имале за циљ да у ионако прекраткој кампањи стварају гужву и за рачун власти бесомучно нападају и клевећу оних пар заиста опозиционих странака.

(3.) На сам дан избора вршен је недозвољен притисак на гласаче, забележене су бројне нерегуларности и масовна појава купопродаје гласова.

На сам дан избора вршен је недозвољен притисак на гласаче, забележене су бројне нерегуларности и масовна појава купопродаје гласова.

(4.) Чак ни на такав (1 плус 2, плус 3) начин остварени резултати нису коректно пребројани од стране бирачких одбора, него су у великом броју случајева – које је опозиција установила приликом делимичног увида у бирачки материјал – кривотворени у корист владајуће странке.

(5.) Уместо да тако (како-тако) пребројане резултате од места до места или прихвати или одбије („анулира“) у случају повреда процедуре, РИК се упустио у рискантан подухват арбитрарног „исправљања“ и/или „реконструкције“ записника са бирачких места, и тиме додатно повећао већ постојећи степен нерегуларности. При чему су, гле чуда, по правилу „нулирани“ резултати са места на којима је опозиција – нарочито ДСС-Двери стајала добро, а прихватани – након „реконструкције“ – сумњиви записници из, на пример, Тутина, Прешева, Сјенице... на којима је ова опција имала нула гласова, или тек неки мизеран проценат.

Па ипак, нису у праву они који кажу да је изборе требало бојкотовати. Пре свега, већина странака се том бојкоту не би придружила. Сем, евентуално, лидера ДС-а и ДСС-а (а и то тешко да би прихватили њихови страначки органи), на бојкот нису биле спремне ни све опозиционе странке. СПС и Радикали би, разуме се, на изборе весело похитали, а да и не говоримо о буљуку спремних квазиполитичких фантома који би се појавио да попуни виртуелни политички простор. 

Али чак и независно од тога. Да се на изборе није изашло, не бисмо имали ове доказе о изборној крађи које данас имамо. И већ то је више него јак  разлог за њихово небојкотовање. А пар десетина опозиционих посланика који ће добити простор да понешто кажу или учине за скупштинском говорницом су само додатна корист, односно бонус који не треба прецењивати, али ни потцењивати.

Да се на изборе није изашло, не бисмо имали ове доказе о изборној крађи које данас имамо. И већ то је више него јак  разлог за њихово небојкотовање.

Нисам случајно у последњем предизборном тексту написао да „ово зло није дошло на изборима“ и да неће на тај начин ни отићи. Али, као што се и овај пут показало, избори јесу начин да се режим бар делимично делегитимише и демаскира. Што се управо и догодило.

На страну што је опозицији у том подухвату издашно припомогао сам Вучић (свакако много више него њихова далековидост, визија и организација). Он то није морао. Могао је не ићи на ванредне изборе. Војводину би ионако освојио, као и највећи број локалних самоуправа. А кад је већ ишао, могао се задовољити „обичном“ победом, није морао јурити 50 одсто и није морао бахато красти да би се приближио зацртаној мети. Коначно, кад се већ крало (било по његовом наређењу, било у режији локалних СНС-оваца који су по сваку цену настојали да испуне задату им гласовну квоту), није морало да се толико бахати и заклиње пред камерама како ће одмах поднети оставку ако се нађе један једини украдени глас и да – веровали или не – оптужује опозицију за крађу и притисак на легалне институције система. Е, али то је на неки начин све повезано и све вуче једно друго – таква је логика ауторитарне власти и њој припадајућег карактера. ОН напросто не може да се заустави. Или, у преводу, врч иде на воду док се не разбије.

таква је логика ауторитарне власти и њој припадајућег карактера. ОН напросто не може да се заустави.

У овом тренутку било би можда претенциозно рећи да се Вучићев врч разбио – али пукотина је јасно видљива и у будућности ће само да се шири. Као и обрнуто. Опозиција је, након свега што се догађало на овим изборима, поново добила шансу. Стварна опозиција (дакле, не она фингирана, провучићевска „опозиција“ са Пинка и Студија Б – какву Вучић гаји и на „левој“ и на „десној“ страни политичког спектра), како она грађанске, тако и она патриотске провенијенције, на изборима 2014. (делимично и 2016.) доживела је тачку свог најдубљег пада.

Тачку иза које следи или нестанак или опоравак и  успон. То нарочито важи за националну опозицију оличену у ДСС-у и Дверима – мада се не може свести само на њих – која се на овим последњим изборима нашла дословно на ивици амбиса (при чему не мислим само на борбу за цензус). Но, ако успеју да извуку поуке из те ситуације, уколико се ослободе маније (сумњиве!) величине и ексклузивизма који се некад граничи са аутизмом, уколико се не задовоље пуким политичким преживљавањем и нађу принципијелну, а опет и довољно широку платформу за сарадњу са другим опозиционим формацијама, ове „непринципијелне“, „губитничке“, „цензус“ групације (како их називају режимски пропагандисти) би у наредном периоду могле учинити веома много за себе и за Србију. Ми из НСПМ – аутори, коментататори, читаоци – ћемо, као и до сада, бити ту да им у границама својих могућности принципијелно помогнемо (чак и онда када им се, можда, та помоћ неће много допадати). У сваком случају, борба се наставља.

Уосталом, давно је речено да „тамо где је опасност, лежи и оно спасоносно“, као и да „без Голготе нема васкрсења“. Ово важи универзално – али се на данашњи дан можда јасније види него у неким другим приликама.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер