четвртак, 27. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Из архиве - Годишњица за стид
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Из архиве - Годишњица за стид

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
недеља, 17. април 2016.

Стешњена између актуелне дневнополитичке фарсе на тему „неизвесности“ око формирања владе и истинске драме која потреса Украјину и прети да запали читав свет, потпуно у сенци пажње српске јавности остаје једна годишњица која се приближава ових дана – годишњица Бриселског споразума између Београда и Приштине.

Тишина је речита и индикативна. И можда управо она најбоље говори о природи овог споразума који је умногоме одредио укупни ток српске политике у последњих годину дана, а да при томе његов садржај у медијима никада није честито објављен – а камоли да је био предмет озбиљног бављења стручне и шире јавности.

Где су специјалне емисије посвећене том догађају и његовој годишњици? Где су анализе онога што је Србија конкретно дала и шта је добила овим споразумом? На сам дан појавиће се пар режимских самураја, у друштву неколицине аналитичких „пратиља“, да објасне како је споразум „обезбедио опстанак државе Србије на КиМ“ и како је то био „максимум могућег“ у датим околностима“ – и да је, уосталом, „Косово изгубљено много раније, за време Милошевићеве, Коштуничине и(или) Тадићеве владе“. А онда ће сви брже-боље побећи од те непријатне теме и вратити се стандардној, дневној демагогији и афераштву, што испуњава апсолутно највећи део нашег јавног политичког живота.

Где су сада хајкачи који су, милом и силом, терали Србе са севера КиМ да изађу на косовске локалне изборе, а све оне – у Митровици или Београду – који су се томе противили оптуживали да „раде за Тачија“? Је ли утврђено ко је разбио оне бирачке кутије пред крај гласања у Северној Митровици и тако београдски режим спасао дебакла и опасности да не може да испоручи оно што је западним дипломатама било обећано (успех избора на северу, уз излазност од 30 одсто)? Шта би са паролама „Гласај за српску (листу) да градимо Републику Српску“? Шта би са таблоидном галамом како се Тачи „највише плаши“ изласка Срба на изборе, па ваљда они треба да га „надмудре“ тако што ће на косовске изборе масовно изаћи? Шта би са чувеном „заједницом српских општина“ као највећом тековином Бриселског споразума и због које, наводно, треба прогутати неке „жабе“ у виду приштинских симбола и институција, а која ће бити формирана „одмах након косовских локалних избора“, па је, тобоже, зато „од животне важности“ да избори успеју и да се нипошто не одлажу?

Чак и ја који сам све то активно пратио, па чак био и директно присутан док су неке од поменутих изјава даване, у међувремену сам заборавио велики део из сета безочних неистина, глупости и спинова којима су нас на косовске теме месецима затрпавали прошле године. А камоли да их не потисне и не заборави српска јавност која је у међувремену бомбардована и допингована (без)бројним новим обећањима, темама и аферама.  

Додуше, мора се признати да се власт показала изузетно ефикасном у пацификацији и подели преосталог српског живља на Космету. Успели су да их жестоко поделе на оне који су против избора и оне који, макар и невољно, тај излазак прихватају. Па су онда поделили и те који на изборе излазе на оне који су за „државну“ листу Београда, и оне („издајнике“) који хоће да гласају за друге. А онда су, на крају („случај Пантић“), поделили чак и те који су били за српску листу – али против Вулина.

Укратко, Бриселски споразум је био родно место и тајна опстанка владе Вучића и Дачића (а врло вероватно и узрок њеног формирања). Због тог потписа је званични Београд добијао позитивне извештаје у Бриселу и Вашингтону, због тога је добијен датум за почетак преговора са ЕУ и због тога је власти гледано кроз прсте за неке „ситнице“ у медијској и правосудној сфери. И можда баш због тог свог одсудног значаја Бриселски споразум као „стидно“ место новије српске политике остаје скривен од очију, медијске пажње и јавне дискусије.  

Парадоксално, док су српска јавност и српска власт по сваку цену и на све могуће начине настојале да забашуре и из видокруга избаце овај споразум, па и читаву косовску тематику, она се, захваљујући последњим догађајима у Украјини, на велика врата вратила на светску медијску и политичку сцену.

Косово је у свом чувеном „кримском“ говору помињао Владимир Путин. А помињу га свакодневно и западни политичари покушавајући да објасне како Крим „нема никакве везе са косовским преседаном“ – иако се свима чини да разум и очи говоре другачије.  

Косово је у нашој историји било симбол за разне ствари. А најчешће синоним за понос, херојство, жртву, наду и витештво. Од прошле године, међутим, у светлу Бриселског споразума и свега о чему сам овде говорио, плашим се да помен Косова код многих почиње да изазива стид, нелагоду и обарање очију. Али, нажалост, најмање код оних који би тај стид и нелагоду највише требало да осећају. 

Тако, барем, сада делује. А увек остаје да барем тиња нада да би могло и морало бити другачије.

(Текст објављен 16. априла 2014. године)    

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер