Жалосно је да се одговор српских родољуба на један велики корак у фундаменталној борби за наше национално одређење, не разликује претерано од заједљиво другосрибјанских, или ригидно неинтелигентних коментара савремених титоиста.

Као што се и могло очекивати, одлука Судског већа наишла је на два различита реаговања како у Србији, тако и у региону. Док су једни сматрали да је она дугоочекивано и одлагано исправљање неправде неоправдано осуђеном команданту Југословенске војске у отаџбини, други су је схватили каопрекрајање историје.

Један део Срба није чекао да се нађе у некој од Будакових трећина, већ је отишао у партизане и повео борбу против фашистичке Независне Државе Хрватске, те је, захваљујући њему, Хрватска ипак некако успела да Други светски рат заврши међу антифашистичким земљама.

Први сусрет Иве Јосиповића са Борисом Тадићем десио се у Опатији и то на једанаесту годишњицу НАТО бомбардовања Србије. Бивши српски председник проценио је тада да му је важније да ћаска са својим хрватским колегом него да положи венац на неко од бројних стратишта која је Алијанса оставила за собом, од Сурдулице до Суботице.

Српски дипломата Љубомир Михаиловић је по налогу српске владе, а неретко и по свом нахођењу, утицао на догађаје који су довели до стварања Краљевине СХС.

Комисија чији рад је послужио као увод и претходница ове изложбе бавила се периодом након 12.септембра 1944.године. Овај, произвољни, датум ничим није обавезивао ауторе изложбе да истраживачки обраде и период који је претходио овом периоду.

Сигурно да је хрватска страна овај изузетно важан и незаобилазан контекст имала у виду, али њој је много важније да истраје на одбрани њиховог националног консензуса и сада већ јасно профилисаног оснивачког државотворног мита о домовинском карактеру рата и праведној одбрани од великосрпске агресије.

Ратови у бившој Југославији били су, свакако, ужасни. Наши медији помињу, нажалост, стално оне који се у очима западног свијета сматрају достојним жртвама. Хиљаде побијених Срба се у принципу никада не помиње, пише историчар Ленарт Палм.

Није тешко претпоставити да “Стожер”, организатор протеста, уклањања и разбијања ћириличних табли, није отпочео кампању “спонтано” и на своју руку, да би тек на крају вишемесечног изазивања нереда у Хрватској добио отворену подршку цркве за референдум “Не - ћирилици” 

Протести против ћирилице не престају и добијају све више присталица. Осамнаестог новембра у Вуковару је одржан “Дан сјећања”. Уз вуковарске домољубе и бранитеље на помен су дошли и њихови многобројни саборци из више градова Хрватске и од њих је образована огромна колона.