петак, 20. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Жарко Пуховски и дефиниција геноцида
Истина и помирење на ex-YU просторима

Жарко Пуховски и дефиниција геноцида

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 06. март 2014.

Суђење поводом тужби Хрватске и Србије пред Међународним судом правде у Хагу имаће поред својих правних и озбиљних политичких, али и историјских последица. На самом почетку овог процеса наши политичари су похитали да дају умирујуће изјаве о томе како они неће озбиљније нарушити иначе све боље међусуседске и регионалне односе.

Јасно је да ни наши дежурни политички оптимисти задужени за одржавање у животу политичке флоскуле о потреби одржавања регионалне стабилности, без обзира на то да ли то нарушава интересе наше државе и народа, не верују много у смисао оваквих изјава. Како је могуће да међу државама које воде озбиљан судски спор о геноциду може да се одржава по сваку цену илузија о све бољим и релаксиранијим политичким односима. Наравно да је сасвим јасно да тужба Хрватске за геноцид не може бити добринос јачању добре међусуседске сарадње и нормализацији укупних међудржавних односа јер је она изнудила контратужбу Србије, која се с пуно права позива на трагично историјско искуство српског народа који је доживео стравичан геноцид у усташкој држави у време Другог светског рата, од кога се ни до данас није опоравио.

Зато није случајно што се у хрватској штампи могу пронаћи и овакве оцене које је изнео новинар Слободне Далмације Јосип Јовић: „И оно што је у новије време Украјина Русији, Хрватска је била Србији. И као што је совјетизам био оквир руске доминације. тако је и југословенство искориштено за српску доминацију над Хрватском. Због отпора југословенском режиму и Хрватска је постала Хитлерова савезница“.

Жарко Пуховски

На делу је отворено оправдавање настанка Независне Државе Хрватске и успостављање геноцидног усташког режима. Овако формулисани ставови само могу послужити за даље негирање и и релативизацију геноцида који је почињен над Србима и то не само у Јасеновцу. Зато не треба имати илузије да ће покушај Хрватске да Србију оптужује и даље за агресију и стварање Велике Србије смиривати политичке и друштвене тензије и допринети објективном сагледавању не само савремених историјских догађаја.

Родољуб Етински, главни правни саветник Министарства спољних послова Србије, у својој оцени овог процеса изнео је следећу процену: „Не треба губити из вида да Србија има много основаних захтева, од враћања имовине и повратка избеглица, до чињенице да је из Хрватске у једном дану отишло 250.000 људи. Конвенција о спречавању геноцида донета је 1948. године и не може да се примени ретроактивно. Ово не значи да се о злочинима који су учињени за време НДХ-а неће говорити у Међународном суду правде. Напротив, о њима ће се говорити јер они чине историјски контекст сукоба у Хрватској деведесетих година“.

Сигурно да је хрватска страна овај изузетно важан и незаобилазан контекст имала у виду, али њој је много важније да истраје на одбрани њиховог националног консензуса и сада већ јасно профилисаног оснивачког државотворнног мита о домовинском карактеру рата и праведној одбрани од великосрпске агресије и улоге ЈНА у ратним сукобима. То је основна сврха и намера ове тужбе, која треба да додатно хомогенизује хрватску нацију и учврсти њен идентитет, прикаже себе као жртву и још једном демонстрира конституционалну снагу њиховог основног националног консензуса, који се не сме доводити у питање. Део тог консензуса је и тврдња да није било злочина против припадника српског народа осим спорадичних и занемарљивих инцидената, који се невољно признају, веома ретко и селективно процесуирају, а који не могу да баце ни најмању сенку на коначно решавање српског питања у Хрватској.

Колико овај консензус има темељну важност за савремену хрватску државу и нацију и њен историјски политички легитимитет, говори чињеница да њега не доводе у питање чак ни најжешћи критичари режима Фрање Туђмана. То се најбоље може препознати у изјави политичког аналитичара и професора загребачког Филозофског факултета Жарка Пуховског. „Србија је починила геноцид у Хрватској током рата 90-их година. Ипак, Међународни суд правде у Хагу ће одбити обе тужбе за геноцид, јер број убијених по садашњим стандардима није довољан. Добро је што се улази у судски спор јер о злочинима не сме престати да се прича. Након Руанде и Сребренице појављује се „терор“ великих бројева. Не као званичан захтев, али број убијених мора да буде велик, како би суд утврдио да је било геноцида. У Шкабрњи су Срби 1991. године убили 64 људи, а данас нажалост, нико више не сматра да је за геноцид довољно 64 мртвих. Сви су фасцинирани великим бројевима, а не чињеницом да су људи убијани само зато што су припадали различитим скупинама“.

Жарко Пуховски није фасциниран терором великих бројева када без икаквог зазора и резолутно даје оцену да је Србија починила геноцид у грађанском рату у Хрватској, али очигледно да то његово селективно и дозирано одређење геноцида не важи за Србе, када су брутално протерани из Крајине и када је убијено више од хиљаду припадника српског народа. То за Жарка Пуховског није био геноцид, али зато ће се он увек у својим наступима доследно држати задатог националног консензуса који је неприкосновен у Хрватској - да је она водила одбрамбени домовински рат и да је била изложена агресији великосрбијанске четничке војске која је тежила да створи Велику Србију. Зато се у тај консензус укључује и овако нумеричко одређење геноцида који је починила Србија.

Он се иначе залаже да се Хрватска и Србија морају суочавати са злочинима који су починиле, али при томе он се креће у оквиру јасно одређеног и задатог нацоналног консензуса о домовинском рату. У Србији постоји не тако занемарљив број тзв. грађански оријентисаних интелектуалаца који би се сложили са оценом Жарка Пуховског да је Србија 90-их година починила геноцид у Хрватској, а при томе би свако помињање геноцида у Јасеновцу, који се и данас отворено и несметано минимизира и дезавуише, означили као покушај релативизације универзалне кривице Србије за разбијање Југославије и злочине почињене у грађанском рату. Али начин на који је Жарко Пуховски окривио Србију за почињени геноцид у Хрватској и недостатак реаговања на овакву његову изјаву само сведоче до које мере је у нашем друштву присутна очигледна отупелост и недостатак воље и спремности да се наша интелектуална јавност ангажује на стварању јасне слике о карактеру и суштини ратних сукоба на тлу Југославије након њеног разбијања. Као да нисмо свесни да се управо сада, пред нашим очима, постављају темељи за креирање и одређивање суштинских одредница наше савремене историје.

Нема сумње да је и судски процес који се одвија у Хашком суду правде од посебне важности за обликовање наше историјске свести и националног идентитета. По свему судећи, може се с правом рећи да нисмо довољно свесни важности и последица овог судског процеса .

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер