субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Ћирилица као црвена марама за хрватске домољубе
Истина и помирење на ex-YU просторима

Ћирилица као црвена марама за хрватске домољубе

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав М. Станојчић   
петак, 22. новембар 2013.

Лепо је творац хрватске државе Фрањо Туђман запазио да су Срби “реметилаћки фактор”. Да су они сви побегли из Хрватске током последњег рата или бар примили католичку веру и постали Хрвати, као што су то учинили даљи и ближи преци данашњих хрватских домољуба и бранитеља, не би данас било проблема са двоазбучним таблама, ни непрестаних протеста у Вуковару и огорчене борбе гневних ветерана домовинског рата да се српско писмо протера из овог града а и Хрватске.

Разуме се, њима не би сметала ћирилица кад је не би сматрали обележјем српског народа. (Можда је то случај у Хрватској, али би се ови бунтовници прилично изненадили да дођу у Србију и схвате колико је овде Срба којима је њихово писмо “девета рупа на свирали”). У буни вуковарских ветерана против уставне одредбе о службеној употреби ћирилице у местима где има значајнијег постотка српског становништва стиже подршка и из других градова Хрватске, од оних којима српско писмо такође боде очи јер их подсећа на Србе, које, заправо, никако не подносе.

Нема сумње да појаве тих дебелих, четвртастих, задриглих и масних, углавном средовечних људи (који на протесте доводе и децу), за које је ћирилица исто што и црвена марама за бика у арени, а који се потпуно избезуме кад почну да говоре о српском писму, уз разбијање табли са двоазбучним натписима на државним надлештвима, изазивају велики страх међу грађанима српске националности. Порука која им се непрестано шаље сувише се лако разуме: да су непожељни у земљи у којој су рођени и да је за њих најбољи излаз да се одселе у Србију, а што би, ваљда, за домољубе и бранитеље било коначно и једино решење српског питања, те би се умирили тек када би “њихова лијепа” остала без Срба.

Дедови и очеви данашњих ветерана грађанског рата имали су изузетну прилику да земљу потпуно очисте од српског становништва за време НДХ, а њихови потомци током сукоба 1991-95, али им стицај околности то ипак није допустио. С друге стране, не може се рећи да није било никаквог напретка ка коначном решавању српског питања, а што се лако може утврдити из пописа становништва Хрватске између 1931. и 2011. године. У време Краљевине Југославије у Хрватској је живело 18,5% Срба. Године 1948. било их је 14,38%, 1991. 12,24%, 2001. 4,5%, а према последњем попису из 2001. свега 4,36%. Међутим, и тај мали постотак не допада се домобранитељима, они би, очигледно, желели да га сведу на нулу

А можда би тек тада осетили колико им недостају некадашњи суседи; нестали би дежурни кривци за све лоше што се дешава у Хрватској, те би морали да их потраже међу собом.

Јосип Бозанић

Домољуби нису сами. Уз њих је и католичка црква, бар кардинал Јосип Бозанић и неки бискупи у Хрватској (једино се нешто не чује из цркве глас оних који мисле друкчије, ако их уопште има). Уз кардиналову јавну подршку и помоћ опозиционог ХДЗ-а, противници српског писма успели су недавно да измене статут Вуковара. Град је проглашен за место посебног пијетета у коме нема места српској ћирилици, на што су представници Срба из Вуковара затражили заштиту од Уставног суда Хрватске.

У исто време, представници невладиног сектора у Хрватској, забринути због јавне подршке кардинала Бозанића вуковарским бранитељима, за коју сматрају да ће довести до погоршања међунационалних односа, упутили су писмо папи Франциску, о коме влада мишљење да се ставовима (а, ваљда, и делима) знатно разликује од својих претходника у Ватикану. Папа, засад, још није одговорио, али је прилично оптимистична претпоставка да ће се он заузети за поштовање права српске мањине у Хрватској. Ако се сетимо кардинала Степинца и ондашњег папе Пија 12. и њиховог реаговања на усташко “решавање” српског питања, вероватно је претерано очекивати да ће од папе Франциска стићи недвосмислена осуда хрватског кардинала, његових бискупа и пастве. Међутим, најбоље је сачекати његов одговор.

Зоран Милановић и Иво Јосиповић

У међувремену, протести против ћирилице не престају и добијају све више присталица. Осамнаестог новембра, на дан када је 1991. године Југословенска армија коначно сломила отпор побуњеника и повратила град, у Вуковару је одржан “Дан сјећања”. Уз вуковарске домољубе и бранитеље на помен су дошли и њихови многобројни саборци из више градова Хрватске и од њих је образована огромна колона. Помену су желели да присуствују и председник Републике Хрватске и читава влада, али су их у намери да положе венац на Меморијалном гробљу у Вуковару онемогућили домобранитељи чланови удружења Стожер (штаб за обрану Вуковара) који су им препречили пут и омели да се прикључе колони. И овде је у позадини борба против српског писма, јер су представници власти осудили изгреде у Вуковару захтевајући да се поштују закони, што се домољубима и бранитељима не свиђа.

Схватајући да су изгубили битку, Јосиповић, Милановић и остали чланови Владе одустали су од покушаја да се прикључе поворци. Јесу ли то изгубили и рат против хорди дебелих, задриглих, масних и четвртастих домољуба и бранитеља којима је српска ћирилица што и бику у арени црвена марама?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер