Разговарали и неколико дана се, заправо дружили, у кући Јованке Чолак-Килари, у Зрењанину, па сам сад одлучио да ту Јокину исповест преточим у засад, само необјављени рукопис књиге “ШТА МИ ЈЕ ПРИЧАЛА ЈОВАНКА БРОЗ”.

Ко ће убијеним Србима у Братунцу, Сребреници, Витници, Брежани, Кравици... да се, барем поклони и извини, ако у Хагу већ нико за њих не одговара?! Њима, ваљда нема ко да се извини, или су мртви у Сребреници значајнији од мртвих у Братунцу?

Повлачили су се путем на коме су били лака мета, јер им повлачење другим путем локалне власти нису дозволиле: окружени солитерима на којима су били снајперисти, док су их недалеко од пута којим су се кретали – пратили наоружани тузлански полицајци и територијалци.

Већ смо кажњени по принципу колективне одговорности, само је остало да се спроведе суђење на коме би се дао легитимитет овом убијању Срба. Јер, овде је све мање наивних који верују да овај рат није њихов рат и да неко овде ратује против Милошевића.

Решење је нађено у ДНК упаривању до тада још необрађених посмртних остака (који су се претежно налазили на линији оружаног пробоја 28. дивизије Армије БиХ из Сребренице према Тузли) са узорцима које су донирали сродници несталих лица пријављених непосредно после 11. јула 1995.

Након побуне, у циљу смиривања страсти у јединици, сам Хајнрих Химлер упућује писмо командном саставу јединице чији садржај указује да је разлог побуне пре свега био потцењивачки однос официра према војницима муслиманима.

Већина грађана Хрватске на референдуму се изјаснила за приступање ЕУ, којој би требало да се поштују закони, па тако и они о националним мањинама. Очигледно је да и међу будућим “Еуропејцима” има противника одредбе, по којима би и Србима требало омогућити да остварују своја права.

Миленија Митровић је 16. јануара била заробљена у свом дворишту са још шест чланова своје фамилије. Њеног супруга Радивоја злочинци су заклали. “ Заробили су нас и тукли водећи према селу Пољак. Ту су ме натерали да носим врећу опљачкане пшенице до 20 километара удаљеног села Карачићи.

Чуркин је посебно био оштар када се радило о случајевима Шешељ, Младић, Караџић и Хаџић. На пример, Чуркин је говорио о случају Шешељ који по њему изазива крајње негативне реакције због тога што се оптужени већ девет година налази у притвору а нема још увек чак ни пресуде у првостепеном поступку.

Наведени контраст без сумње указује на суштинску неједнакост по националном кључу оптужених пред Хашким трибуналом. Међутим, поред тога важно је бацити професионални поглед и на форму и садржај пресуде генералу Толимиру.