субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Истина и помирење на ex-YU просторима

Mеђународни суд (не)правде?

PDF Штампа Ел. пошта
Синиша Синадиновић   
петак, 20. децембар 2013.

После петнаестогодишње енигме и дилеме стигло је званично саопштење из Међународног суда правде (МСП) у Хагу да ће се пред овим судом водити поступак по обостраним тужбама Хрватске и Србије за геноцид. Усмена расправа требалo би да почне 3. марта 2014. године. Стране у спору би у овој усменој расправи искористиле време у трајању од месец дана.

Треба подсетити да је Хрватска 2. јула 1999. године поднела захтев пред МСП за покретање тужбе против повреде одредби Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида против тадашње СР Југославије, а 2001. године доставила је и образложење тужбе, тзв. Меморијал. Након што се овај суд 2008. године изјаснио надлежним у овом предмету, Србија је у јануару 2010. године истом суду доставила контратужбу. У овом предмету судско веће би требало да чини 15 судија из различитих делова света, при чему би свака од сталних чланица Савета безбедности УН имала по једног судију у већу.

Након саопштења МСП о почетку усмене расправе, правни тимови одбране Србије и Хрватске представили су своје чланове. Према изјави шефа правног тима Србије Саше Обрадовића, овај тим би требало да чини 12 чланова, а засад се на том списку могу наћи следећа имена: Саша Обрадовић (шеф тима), проф. Вилијам Шабас (један од водећих стручњака у правном тумачењу геноцида), проф. Андреас Цимерман (био део српског правног тима у процесу БиХ против СРЈ), адвокати Вејн Џордаш (саветник за унакрсно испитивање сведока), Новак Лукић (некадашњи бранилац Момчила Перишића и Веселина Шљиванчанина пред МКСЈ), Владимир Цветковић, Игор Олујић, Душан Игњатовић и Светислав Рабреновић. Сасвим је сигурно да ће улога Саве Штрпца бити такође веома значајна у овом процесу.

Хрватски тим предводи професорица ријечкога Правног факултета Весна Црнић-Гротић која је ту дужност недавно преузела од проф. Мирјана Дамашке (који ће учествовати у расправи у својству правног саветника), а најављени су и проф. Џејмс Крафорд (проф. међународног права на University of Cambridge и адвокат у чувеној адвокатској канцеларији из Лондона, Matrix Chambers), проф. Филип Сандс, (проф. права на University College London, адвокат из Matrix Chambers), Кир Стармер (адвокат и досадашњи главни тужиоц за Енглеску и Велс), Андреја Метелко Згомбић, Јана Шперо, проф. Даворин Лапаш.

Наиме, и једна и друга страна у спору, према свом признању, годинама су се припремале за овај судски поступак. Српска страна више од три године, док је хрватска страна имала на располагању скоро 15 година. За овај међународноправни мегдан Хрвати су ангажовали једну од најјачих адвокатских канцеларија на свету – „Матрикс“ из Лондона. Познато је да у овој адвокатској канцеларији ради и адвокатица Шери Блер, жена бившег британског премијера Тонија Блера. Ова канцеларија је успешно бранила и одбранила бившег команданта УЧК-а Рамуша Харадинаја пред Хашким трибуналом.

Када је српска страна у питању, тим одбране је појачан звучним именима из света светске адвкокатуре, а сем тога има и предност у томе јер је пред овим истим судом водила судски спор у предмету тужба БиХ (Федерација БиХ) против СРЈ за почињени геноцид, у току грађанског рата у БиХ у периоду 1991-1995. године. Судско веће МСП у Хагу је у фебруару 2007. године донело пресуду којом је утврђено, са тринаест гласова за и два гласа против, да „Србија није извршила геноцид, кршењем својих обавеза према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, преко својих органа или лица, чији би акти довели до њене одговорности према међународном обичајном праву“. Али исто судско веће је са дванаест гласова за и са три гласа против „констатовало да је Србија прекршила обавезу спречавања геноцида, према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, у односу на геноцид који се десио у Сребреници јула месеца 1995. године“.

Овај међународноправни спор Хрватске и Србије пред МСП, по обостраним тужбама за геноцид, требало би да својом објективном пресудом утврди правну истину о томе да ли је било геноцида у периоду 1991–1995. године, током грађанског рата у бившој југословенској Републици Хрватској. Према мишљењу шефа српског правног тима Саше Обрадовића, исход пресуде у овом предмету могао би да буде да суд пресуди да је било геноцида на једној или другој страни, тј. да су Србија и Хрватска починиле геноцид или да геноцида није било. Међутим, није искључена ни могућност да дође и до вансудског споразума. Заговорника оваквог судског епилога има и са једне и са друге стране, с тим да је он доминантнији став на српској страни. Државни врх Србије у свом дефанзивном политичком деловању склон је уверењу да би било добро да се реши овог међународноправног баласта, притом не размишљајући о далекосежним последицама таквог потеза. Званични Београд као да није свестан да таквом одлуком дугорочно чини вишеструку штету српском међународноправном угледу, понижавајући директно тиме своју националну част и достојанство.

Треба нагласити и то да држава Хрватска у овом предмету захтева од државе Србије накнаду целокупне материјалне и нематеријалне штете произведене ратом од 1991. до 1995, са изгубљеном економском добити. Са друге стране, Србија у својој контратужби потражује од Хрватске накнаду штете грађанима српске националности, који су жртве хрватских војно-полицијских акција „Бљесак“ и "Олуја" 1995. године.

Зашто је потребно да се овај међународни спор између Хрватске и Србије оконча, да ли је у овом предмету присутан утицај Брисела-Берлина и који је повод (ако постоји) за њихово мешање у овом предмету?

Да кренемо од Хрватске. Сигурно да се званичном Загребу, након ослобађајућих пресуда генералима хрватске војске Готовини, Чермаку и Маркачу којима се судило пред МКСЈ, указује прилика да се пред МСП свали кривица на Србију за избијање рата у Хратској. Хрватска је додатно осокољена и тиме што је постала пуноправна чланица НАТО и ЕУ. Она ће у овом предмету покушати да опере своју савест и одговорност, као и кривицу, пошто је са своје територије протерала преко 250 000 Срба. Знају добро и Пантовчак и Каптол да би Хрватској била потребна пресуда МСП, по којој је Србија према одредбама међународног права извршила агресију на Републику Хрватску. Тиме би се потврдила легитимност војно-редарствених акција „Бљесак“ и „Олуја“ с једне стране, а с друге би се избеглим Србима из Хрватске ускратило свако право да затраже повратак близу 60 000 стамбених јединица.

Поред тог правно-политичког и економског фактора за вођење овог поступка, Хрватска ће учинити све да се овај поступак заврши у њену корист из још једног врло важног разлога. А то је да се ни на који начин не дозволи да се на њен тисућлетни сан за формирањем независне државе стави знак једнакости са претходиним неуспелим покушајем у току Другог светског рата у време наказне НДХ-а и њеног поглавника Анте Павелића. Без обзира на то што се мозак и срце новостворене Хрватске Независне Државе, Туђманов ХДЗ-е и Хрватска бискупска конференција, не желе одрећи нерва хрватског национа. А то су усташка идеологија и усташе као најодани ватикански неокрсташи у борби против бизантинских барбара тј. Срба шизматика.

Колико је видљиво присуство Брисела – Берлина у овом предмету, и шта се њиме жели постићи? Наиме, у дипломатским круговима познат је општи став да је Вашингтон у договору са Бриселом уступио Берлину право да среди политичку ситуацију на простору Западног Балкана. Оно што се досад може видети на терену јесте да Немачка у свом маниру и духу врло прецизно и педантно спроводи политику дресирања, тј. дисциплиновања троугла Загреб – Београд - Сарајево. Као и у прошловековном искуству, Немцима главобољу и овог пута представљају Срби. Берлин је без сваке сумње дао велики допринос у процесу ампутације Црне Горе и Косова и Метохије, чиме се, поред економске слабости Србије, додатно допринело њеном територијалном распарчавању. Простор Србије смањен је за 10 000 км2, колико износи територија КиМ, као и утицај у Црног Гори која се простире на 14 000 км2. На овим просторима живи близу 500 000 Срба који су сведени на статус националне мањине. Но, и поред те болне чињенице, Срби у БиХ засад успевају да очувају Републику Српску, која се простире на 25 000 км2 и где живи близу 1 400 000 Срба, што је територијално једнако као Црна Гора и Косово заједно, уз то да у њој живи и скоро три пута више Срба.

Несаломивост и непредвидљивост Срба представљају Берлину готово вековну ноћну мору. Овог пута, Немачкој се указала прилика да проба да се по ко зна који пут освети Србима, притом не користећи се отвореном војном силом, већ специјалним софтистицираним психо-политичким и економским техникама. На сцени је права политичка ортопедска операција у којој се држави Србији, тј. Србима са обе стране реке Дрине буквално на живо ломи кост по кост да би се, на крају, таквој инвалидној Србији и Републици Српској извршила лоботомија без анестезије и чиме би се Србима напокон променила свест.

Наиме, према очекивању српског тима одбране, пресуда МСП у овом предмету требало би да буде изречена до краја следеће или почетком 2015. године. Сигурно се сада може закључити да Србију и Републику Српску чекају велика искушења следеће године. Прво, то је обележавање стогодишњице почетка Првог светског рата, као и тумачење повода за избијање истог, тј. убиство Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа. Према виђеном, на делу је врло озбиљна и агресивна инвазија немачке историографије да изврши својеврсну ревизију историје Првог светског рата. Берлин чини све да квазинаучним полугама и путем политчког притиска и утицаја релативизује кривицу Вилхемове Немачке за избијање Првог светског рата, бацајући тако на Србе и Србију готово сву кривицу, као на главног узрочника свих зала не само на Балкану већ и шире. Да је та теза тачна, показаће и то да ће ти немачки заверенички кругови у Бундесверу и Бундестагу учинити све да следеће године два међународна суда донесу пресуде које ће директно погодити Србе у центар њиховог националног бића.

Прва отровна стрела биће првостепена пресуда бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу, чије се изрицање може догодити ето „случајно“ следеће године или на Видовдан 28. јуна или 11. јула (Сребреница). А друга отровна стрелица требало би да уследи крајем следеће или почетком 2015. године (негде у време кад се очекује формирање нове Владе Републике Српске), кад би МСП донео пресуду по тужби Хрватске против Србије за геноцид. Тим отровним правним стрелицама Берлин би показао да је континуитет злочиначке и геноцидне идеје код Срба нешто што је део његовог менталитета. Због тога се српски национализам може у својој суштини ставити у раван са нацифашистичком идеологијом. И да би, према предлогу Берлина, било потребно да, зарад моралне хигијене Европе, Срби, тј. држава Србија и Република Српска, прођу фазу денацификације и националног самопоништења какву је прошла Немачка након Другог светског рата.

Зато је Берлину врло важно да стане иза Загреба у овом предмету пред МСП-е, у којем би држава Србија била под сталном претњом да ће бити осуђена да је најпре извршила агресију на Хрватску, а потом и геноцид, и због чега би морала да плати ратну одштету Хрватској. Тиме Берлин добија врло моћну узду којом може да управља оседланог троглавог коња у Београду.

И, на крају, да видимо шта је са Србима, тј. каква је позиција Београда у овом правно политичком и готово апокалитичном галиматијасу. Не би требало трошити речи на описе постојеће марионетске владе у Београду. Постаје видно и свима јасно да је српски троглави коњ програмиран и зомбиран и да се од њега ништа не може очекивати у циљу очувања територијалног суверенитета Србије и Републике Српске, као и на очувању националног достојанства и части Срба.

Но, и поред оваквог горе написаног црног сценарија за Србе, који их можда чека, МСП у Хагу је ипак место пред којим би требало изнети све релевантне историјске и правне чињенице за несумњиво почињени ратни злочин и геноцид над Србима од стране хрватских усташа током Другог светског рата на простору Павелићеве НДХ (Независне Државе Хрватске). Тиме би онима који имају срца и разума било јасно као дан постојање несумњивог континуитета злочиначке идеје и тзв. удруженог злочиначког подухвата, спроведеног у пероду од 1991-1995. године од стране Туђманове НХД (Независне Хрватске Државе) и да је у злочиначким војно редарственим операцијама „Бељесак“ и „Олуја“ неоусташке армаде Фрање Туђмана довршен пројекат поглавника НДХ-а Анте Павелића.

Предлог неким будућим Србима

Комплетна архива Међународног кривичног суда за бившу Југославију - ICTY (Хашки Трибунал), архива предмета тужбе за геноцид БиХ (муслиманске Федерације) против СРЈ (Србије), архива предмета тужбе за геноцид Хрватске против СРЈ (Србија), као и контратужба Србије пред Међународним судом правде у Хагу - представља непроценљиву вредност за будуће генерације Срба.

У поменутим архивама налази се хард-диск трагичне историје српског народа задње деценије 20. века. Тај хард-диск би требало да се нађе на серверима данашњег Републикчког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањалуци, Музеја жртава геноцида у Београду, као и будућег саграђеног Меморијалног комплекса Доња Градина (архива судског поступка у предмету тужбе за геноцид Хрватске против СРЈ, као и контратужба Србије пред МСП у Хагу). 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер