петак, 20. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > БиХ и девалвација појма геноцида
Истина и помирење на ex-YU просторима

БиХ и девалвација појма геноцида

PDF Штампа Ел. пошта
Шел Магнусон   
петак, 07. фебруар 2014.

Појам геноцида треба да буде резервисан за оне случајеве гдје се свјесно покушава уништити један народ. Тако нешто се није десило у Босни нити се дешава у данашњој Сирији, пише ванредни универзитетски професор Шел Магнусон (Kjell Magnusson) 

Наставник Улф Мартинсон је вјероватно у праву када тврди да је настава историје на много начина површна. То се вјероватно односи и на оно што се говори о рату у бившој Југославији. Мој закључак се, међутим, разликује од Мартинсовог. Прије изношења громогласних тврдњи, треба се запитати - шта значи геноцид? 

Појам геноцида је лансиран за вријеме Другог свјетског рата од правника Рафаела Лемкина. Он је указао на то да постоји једна врста злочина која се уз помоћ важећих конвенција не може процесуирати - уништење једног народа. Он је, наравно, мислио на то што се десило европским Јеврејима, нарочито у Пољској, дијеловима Совјетског Савеза, али и у Мађарској или у фашистичкој Хрватској (која је обухватала и Босну). У тим подручјима је нестало између 70 и 90 процената јеврејског становништва. Јевреји који су живјели у западној и јужној Европи су у великом броју доживјели исту судбину после транспорта на исток. Довољно је само поменути Солун, гдје је уништено бројно јеврејско становништво и сефардска култура.

Аушвиц

Могуће је имати различита мишљења о томе ко сноси кривицу за ратове у Југославији. Што се мене тиче, сматрам да се разлог мора тражити у политичком систему Југославије који је био изграђен на етничким принципима, у комбинацији са чињеницом да је та земља била једнопартијска држава. Није било мјеста за критику званичне идеологије, док су медији крајем 80-их били испуњени националистичком реториком. Елите у три водеће републике Словенији, Хрватској и Србији вјеровале су да могу задовољити своје циљеве војним средствима. Обични грађани су до самог краја били за југословенску федерацију и етнички набоји између народа нису били тог карактера да су морали довести до рата.

Погрешно поређење

Истина је да су конфликти у бившој Југославији били најозбиљнији у Европи после Другог свјетског рата и лако је разумјети гнушање због насиља. Поредити ово са нацистичким геноцидом је међутим и погрешно и морално дискутабилно. Ни позадина ратова, ни ток или број/удио мртвих се не могу поредити са холокаустом. Од близу 100 000 мртвих у току рата у Босни удио војника је био цирка 60 процената. Готово 40 000 цивила је изгубило живот. Од њих највећи дио, око 33 000, чине Бошњаци (босански Муслимани). Не постоји никакав разлог да се пориче патња која их је погодила. Али то никако не значи да су били изложени геноциду.

Кључна ствар у конвенцији о геноциду која је настала 1948. на Лемкинову иницијативу је да је циљ злочина да се дјеломично или у потпуности уништи један народ. Треба нагласити да су се оптужбе о геноциду појавиле већ 1992. године, то јесте много прије дешавања у Сребреници. То се односило на бруталности које су српске снаге показале у подручју Приједора. У то вријеме постојале су веома претјерани подаци о броју мртвих (муслиманских) цивила: 150 000, 200 000 или чак и више. Истраживања Хашког трибунала и једног независног босанског истраживачког института потпомогнутог норвешким средствима показала су да цифре нису биле поуздане.

Није било систематског истребљења

То што се појам геноцид користи у случају Босне може се приписати управо површној слици данашњице и историје. Амерички професор права Шериф М. Басуни (Cherif M. Bassiouni) од УН је добио задатак да припреми процесирање ратних злочина. Његов закључак је био да би било тешко сматрати то што се десило у Босни за геноцид ако се полази од конвенције о геноциду. Ако би се међутим заузео један прогресиван став и говорило о локалним геноцидима, ситуација би могла бити другачија. Поједине судије у Хашком трибуналу су прихватиле ово, друге нису. Окрутности у Приједору нису сматране геноцидом. У случају Сребренице закључак је био другачији, али образложење пресуде је лоше написано и аргументација суда је заправо да становништво Сребренице чини један засебан народ, различит од осталих Бошњака.

Ако погледамо удио побијеног становништва никакав геноцид се није десио у Босни. Нити у Сребреници, иако су масакри који су се десили били појединачно највећи у току босанског рата. О систематском прогону Муслимана – оног типа који је погодио Јевреје – не може бити говора. У том случају би број жртава био знатно већи, а Муслимани у Србији би били први који су настрадали, што се није десило.

Злочин геноцид треба да буде резервисан за случајеве гдје се свјесно покуша истријебити један народ. Тако нешто се није десило у Босни, нити се дешава у данашњој Сирији. Грозне окрутности су почињене и чине се, али баш зато треба бити пажљив са ријечима. Ако се појам геноцид користи на тај начин као што се збива у времену прожетом површном масовном културом лишеном историјске свијести, прекорачена је једна граница која  не би требало да се прелази. Ако су масакри у Сребреници геноцид, колико је онда геноцида погодило европске Јевреје? То питање илуструје бесмисленост данашње употребе појма, који у ствари значи девалвирање оног злочина који је почињен против европских Јевреја. О томе би требало поразмислити 27. јануара (Дан сјећања на жртве холокауста – прим. прев.).

Шел Магнусон је ванредни професор при Хуго Валентин центру Универзитета у Упсали (Hugo Valentin-centrum, Uppsala universitet). Магнусон се бави питањима бивше Југославије више од четири деценије

Објављено 29. јануара 2014. године у листу „Гетеборгс постен“, под насловом Девалвација појма геноцид“, као реплика на чланак наставника Улфа Мартинсона објављеног 27. јануара у истом листу. Мартинсон се у свом чланку жалио на то да већина шведских уџбеника из историје премало пажње посвећује Сребреници

Превод: Justitia Pax Veritas

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер