Из године у годину дошло се до тога да нема више одакле да се обнови производња. И шта још да уради сељак са 10–20 хектара земље? Ако је и добио кредите за механизацију, свака нова рата кредита је сигурно већа, при чему је цена млека, пшенице, кукуруза, соје, сунцокрета мања него када је он узео кредит.

Случај „нестали бубрег“ парадигма је српског здравства – пацијент све плаћа, заузврат, од њега се очекује да ћути, ништа не пита, трпи, арчи своје време у недоглед, а ако нешто пође како не треба, да прихвати сву одговорност на своја плећа!

Ни погоршање тржишне конјунктуре, ни криза ликвидности, неће укинути инвестиције у нове цевоводне пројекте. Могуће је тек да ће се одгодити рокови њихове реализације – једних на кратко време, других на нешто дуже, а трећих на неодређено.

Српска научна економска мисао нема концепт за ублажавање ефеката глобалне економске кризе. Није извесно да ће Србија преживети транзицијску и противкризну терапију експертских влада, а не види се ни алтернатива која би могла пружити наду у успешнији отпор надолазећој катаклизми.

За 2009. предсказујем тотални колапс привреде - видећемо пропаст трговинског сектора на мало, затим пропаст комерцијалних некретнина... Доживећемо највећу депресију икада, много тежу од оне 1930-их година.

У организацији Српске либералне странке, Напредног клуба и Нове српске политичке мисли, одржана је трибина посвећена светској економској кризи и димензијама њене претње по привреду Србије.

Сведоци смо како данас све развијене земље Европе не дозвољавају да дође до ликвидације било које веће европске банке, а наши економски „експерти“ одмах, по преузимању кључних економских ресора у власти, све чине да их што пре ликвидирају.

Антикризни програм показује ко има фактичку моћ у Србији. Довољно је само погледати ко има највећу корист од овог програма. Западне банке које послују у Србији и олигарх Мишковић. У том контексту, Динкић више личи на неку врсту сателита који се креће између ова два центра моћи.

Капитализам је проглашен мртвим, Маркс се велича, а невидљива рука тржишта проглашава се кривом за све неуспехе. Заправо, нису оманула тржишта, већ владе које нису одиграле своју улогу „видљиве руке“ – стварајући и гарантујући тржишна правила.

Метеж у здравству добија на замаху, статистика је у најмању руку депресивна – пре само две године, трошили смо на годишњем нивоу 16 милиона евра за седативе, минуле године смо „напредовали“ и за исте лекове потрошили 30 милиона евра!