Питање је шта, како, коме се и зашто плаћа. На јавну расправу о финансирању у здравству није позвана Унија послодаваца, али ни сви они који плаћају доприносе. Расправа креће у лето, када су сви на одморима, пожељно је да буде брза, уз „подобне“ саговорнике. Демократски.

Док су на Западу, у САД и у Великој Британији централне банке смањивале каматне стопе ради покретања привреде и њеног већег кредитирања, у Србији је референтна камата повећана, само зарад већег профита западних банака које раде на територији Србије.

Приватизација започета законом из 2001. успела је да промени власничку структуру српске привреде, али због свог криминалног обележја није успела да створи здраву привреду. Велики број предузећа је купљен због некретнина, а не због производње, док је један део фирми буквално очерупан.

Сиромашне земље немају толико пара. Међународне организације им тобоже помажу, а у ствари им чине штету. Уместо стварне помоћи, нуди им се зајам. А познато је да су многе земље у развоју једва успеле да врате дугове.

Једноставно речено, користи економског раста су отишле углавном у џепове плутократа, а не већине становништва. Па, зашто онда није дошло до револуције? Зато што је постојало решење: задуживање. Ако ниси могао да зарадиш, могао си да позајмиш.

Грешке у лечењу као последица несавесног лечења веома су  ретке, а много чешће представљају резултат системских проблема и/или неизбежног неповољног исхода. Одвајање “жита од кукоља” треба спровести у систему нашег друштва, а не међу докторима.

Растуће задуживање државе на иностраном тржишту је показатељ неуспешне економске политике. Тиме, економска и политичка позиција ове земље могу постати жртве маркетинга базираног на нереалним очекивањима и потезима који су управо у служби таквих очекивања и партикуларних интереса.

Из онога што је речено, написано, онога што се догађа данас, што ће се вероватно догађати и убудуће, види се да је концепт  приватизације углавном промашен. У српску привреду је ушао ‘’hot money’’ преко егзотичних дестинација и егзотичних власника.

Током фазе слабог раста постоје увек они који кажу да ниске каматне стопе неће помоћи. На пример, више кућа се гради што развија грађевински сектор. Зашто у име света не бисмо смањили каматне стопе?“

Сигурно да синдикалним лидерима није лако да делују у земљи у којој ни многи ''искусни'' директори, а камоли новокомпоновани бизнисмени, о радничким правима не знају готово ништа. Чак ни то да за време штрајкова нема отпуштања, јер неки и тад покушавају да пишу отказе.