субота, 20. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Црна Гора на путу у НАТО
Србија и Црна Гора

Црна Гора на путу у НАТО

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав М. Станојчић   
среда, 09. април 2014.

Црногорски политичари на власти радо би своју државу увели у НАТО, за разлику од можда и већег броја грађана, који нису претерано одушевљени идејом о приступању тој злочиначкој организацији пошто нису заборавили њено бомбардовање у првим данима агресије на СРЈ 1999. године.

Почетком овог месеца у Будви је одржана конференција “Отворено о НАТО“. На њој је говорио и посланик владајуће Демократске партије социјалиста Обрад Станишић, који је изјавио да су жртве у Мурину последица погрешне политике Београда. На питање Ђурђине Турковић из Мировног покрета “ Не у рат, не у НАТО!” да ли ће Црна Гора можда захтевати од Северноатлантског савеза одштету и извињење за жртве бомбардовања, посланик јој је одговорио: “Извињење не можемо тражити од извршиоца, јер знамо ко је водио погрешну политику. Црна Гора је била жртва политике Београда у то време”. И, вероватно се плашећи резултата референдума који се можда не би подударао са жељама и намерама његове партије, додао је да одлуку о чланству у НАТО треба донети у црногорској скупштини.

Посланик ДПС-а, разуме се, није рекао ништа ново, већ је само поновио оно што је председник владајуће странке и премијер Црне Горе Мило Ђукановић изјавио приликом петнаестогодишњице почетка бомбардовања СРЈ, које је, по њему, изазвала погрешна политика Слободана Милошевића. Мило Ђукановић, који се једини од свих политичара бивше СФРЈ налази на власти непрекидно од 1991. године до данас, и који, према Форбсовом списку, са имовином од близу 15 милиона долара заузима 20. место међу најбогатијим председницима држава, започео је своју владавину Црном Гором захваљујући, пре свега, свесрдној подршци Слободана Милошевића.

Председник Србије уживао је у то време велико поверење Запада, за који је био “фактор мира на Балкану”. Касније је, како изгледа, почео да добија неке сопствене идеје и није увек поступао по жељама Запада, те му је оданде стигао назив "Балкански касапин”, док су га неки новинари, да би њихови читаоци и гледаоци лакше схватили о каквом је човеку реч, називали једноставно "Хитлером".

Случајно или не, и Мило се некако у исто време разишао са својим великим заштитником и почео да припрема “извлачење” Црне Горе из државне заједнице са Србијом. Није немогуће да је то била последица и притисака западних сила, које су могле да користе оптужбе против Мила Ђукановића за умешаност у шверц цигарета из Италије. Оптужбе су напослетку постале беспредметне када је он маја 2009. изабран за премијера. Тиме је стекао дипломатски имнунитет, а списи су заведени у архиву суда.

Црна Гора била је на удару бомбардера Северноатлантског савеза само неколико првих дана напада на СРЈ. Затим је Мило Ђукановић успео да издејствује од налогодаваца овог злочиначког подухвата – како и по коју цену? – да Црну Гору више не бомбардују.  

Поменутом скупу у Будви априла присуствовао је и отац дечака Мирослава Кнежевића, који је погинуо у бомбардовању Мурина 1999. године. Тврдње да су жртве НАТО последице погрешне политике Београда назвао је будалаштинама и додао: “Да је Мило Ђукановић прихватио одлуку Врховног савета одбране да се држава брани свим средствима, не бисмо тражили никакву одштету, јер би то био рат у којем се гине. Ђукановић је рекао да неће да ратује против НАТО, а њихове бомбе су након тога убиле моје дете. Срамно је што Демократска партија социјалиста Црне Горе сада сву одговорност пребацује на Србију”.

Срамно или не, партија која је на власти види у приступању НАТО велику шансу, и нада се да ће Црна Гора постати чланица те организације. Једно су, свакако, жеље, а нешто сасвим друго потребе и планови Северноатлантског пакта. О њима је сасвим одређено говорио представник за штампу немачке владе Штефан Зајберт: “Савезна влада не види у овом тренутку неопходност даљег проширивања НАТО на исток. То за нас није на листи неопходних ствари, иако Црна Гора, Босна и Херцеговина, Грузија и Македонија настоје да постану чланице”.

Порука је сасвим јасна, али је црногорски главари или не чују или сматрају да је, за сваки случај, мудрије добро мерити речи и не изговарати оно што у Северноатлантском пакту не би радо чули. Зато се плаше и помена о извињењу и одштети за бомбардовање. Али, коме би се онда такав захтев могао упутити? Ако је злочиначко бомбардовање настало услед, како сматра Мило Ђукановић, погрешне Милошевићеве политике, онда је јасно на коју се адресу треба обратити... На први поглед, чини се потпуно бесмислено и немогуће, али...

Потомци некадашњих Црногораца, оних којих је са Русима било 200 милиона, а који су 1904. године - да помогну руској браћи – објавили Јапану рат (који се завршио тек 102 године касније, срећом, без људских и материјалних жртава), нису се много двоумили да после украјинске кризе уведу санкције данашњој Русији. А ако дође до најгорег, можда ће јој и они објавити рат. Кад су већ међу првима похитали да признају Косово, кад су се и званично одрекли српског писма, зашто би изгледало немогуће да за бомбардовање НАТО затраже извињење и одштету од не тако давног и далеког “другог ока у глави”?

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер