субота, 19. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Ратови прелазе у руке приватника
Коментар дана

Ратови прелазе у руке приватника

PDF Штампа Ел. пошта
Војислав М. Станојчић   
понедељак, 30. новембар 2015.

Мале и сиромашне земље – ако су већ принуђене да ратују – морају да се ослањају на сопствене војне снаге и своје држављане. У најбољем случају, кад су у стању да их добро плате, могу да за обуку својих војних старешина и војника позову и неке искусне стране стручњаке за масовна убијања.

На другој страни, богате и моћне државе воде ратове на сасвим другачији начин. Рецимо, кад САД или Велика Британија примете да су негде у белом свету угрожени њихови национални интереси или макар да се у извесној земљи не поштују људска права и да је демократија на сасвим ниском нивоу или је уопште нема, онда оне најпре пошаљу своје бомбардере, а затим, ако то не буде довољно - копнене снаге. У њима је све мање грађана САД и Велике Британије, а све су бројнији плаћеници, најамници, “пси рата” или како се већ не зову, ангажовани преко добро уходаних фирми које се професионално баве овим веома уносним занимањем.

Рат у Ираку 2003. године остаће забележен као прекретница у историји ратовања. Не само због тога што је показао дотле незабележену неефикасност окупације једне земље, већ, пре свега, што је то био и први приватни рат у новијој историји.

Четири године раније, 1999, САД су у Заливски рат послале 41.000 припадника сопствених војних снага и 5.200 најамника.

У Ираку 2003. било је 140.000 америчких војника и 21.000 најамника. Број ових других постепено је растао да би 2010. године достигао 173.000 и надмашио број редовних америчких војника, којих је било 146.000. То је очигледан доказ да је рат све више прелазио у приватне руке. Он постаје комбинован, али у њему главну реч све више почињу да воде приватне компаније и, разуме се, остварују огромне зараде.

Како број припадника регуларне војске опада, тако САД и Велика Британија све више зависе од приватног сектора, без кога не би могле да сакупе потребан војника за ратна дејства. Приватници су од кључног значаја за министарства одбране, како САД тако и Велике Британије, па је сасвим природно што америчка компанија "Келог, Браун и Рут" (наследница џиновске корпорације "Халибартон") има сталан тим у штабу Британских здружених снага.

Трошкове обуке, логистичке подршке и издржавања најамника сносе приватне компаније. Војнике обучавају приватни инструктори, опрема се обезбеђује преко приватних уговарача, а и њихове базе су у приватним рукама. Тако се све више приватних лица и компанија укључује у послове ратовања и убијања.

Ове компаније које ангажују плаћенике углавном су из Британије и САД, а има их и из Јужне Африке. Оне регрутују и наоружане чуваре за војне базе, праћење пошиљки, за радове на реконструкцији, за нафтоносна поља или за обезбеђење значајних (ВИП) личности. Тако су, рецимо, у Ираку Тонија Блера чували припадници "Блеквотера", а постоје подаци да су они умешали прсте и у мучење затвореника у Гвантанаму и Абу Граибу. За то никада нису кривично одговарали, као што је то био случај са припадницима регуларне војске, који су због мучења заробљеника били кажњавани.

Колики се новац у тим пословима обрће, могуће је наслутити према податку да је Велика Британија између априла 2003. и децембра 2005. исплатила 110 милиона фунти за приватно обезбеђење у Ираку.

Године 2007. британске компаније које изнајмљују плаћенике потписале су уговор са војском САД вредан 540 милиона долара ради заштите америчких војника и инжењера запослених на реконструкционим радовима. Тако је оно што је некада било незамисливо: да плаћеници чувају редовну војску – постало сасвим обична ствар.

У свему је, разуме се, основ огромна зарада. Према признању директора једне овакве команије која се бави ангажовањем плаћеника, рат је повећао њен приход од 200 милиона фунти пре инвазије на Ирак до преко милијарду фунти после њеног завршетка. Тако је овај посао постао далеко најуноснији британски извозни артикал у Ираку.

Претварање рата у уносни посао започело је у Великој Британији за владе Маргарет Тачер, а у САД у време председника Роналда Регана. Био је то један доброскривени вид неолиберализма, који јавност у Великој Британији и САД није препознала. Међутим, свесрдно су га подржавале и подстицале приватне компаније којима су ратови доносили огромне приходе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер