Заправо, имам утисак да је политичка борба између власти и опозиције, као и између различитих струја унутар власти, све жешћа, суровија и по форми драматичнија што су стварне разлике између њих мање и безначајније.

Неопходно је још снажније потврдити статус Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, не мењајући садашње одредбе Устава, и уредити основне принципе суштинске аутономије за Косово и Метохију који морају да буду обавезујућа основа за све државне органе када наступају по том питању

Све је изгледније да је мотив измена онај други – Устав ћемо мењати зато што је то „у тренду“ (и Албанија је, и Црна Гора, и С. Македонија) на путу у срећну европску (ЕУ) будућност. Али ако је та будућност неизгледна, како то већина нас види, у Устав не треба дирати, тек тако мењања ради. 

Да ли је онда кључ за више жена на високим положајима – ослобађање од кривице? Треба ли да тежимо друштву у коме су и очеви и мајке једнако равнодушни према чињеници да су за њиих деца једва нешто више од слике на радном столу? Или је решење управо у супротном – да и мушкарци треба да промене животне приоритете, и почну да осећају више кривице што нису присутни у животима своје деце?

За западне амбасаде, зрело да се коначно заврши са „косовском фикцијом“, „паралелним инсититуцијама“ и уставном преамбулом која Србију „кочи на европском путу“. А за мене, опет, зрело да се западним пријатељима и евро-интеграцијама какве нам се нуде каже једно љубазно, али одлучно „НЕ-ХВАЛА“.

Након трагедије у Бањској поставља се у нашој јавности основано питање. Да ли је А. Вучић изгубио легитимитет да и даље преговара о Косову и Метохији? Наравно да јесте, јер је крахом његове катастрофалне, неодговорне и велеиздајничке политике на КиМ изгубио право да води српску државу

Зато, залагање за магловити и неуставни компромис више није довољно, већ одговор наших државних органа мора бити бескомпромисан и одлучан на сваку провокацију као што је ова Лајчакова, јер у себи има залагање за независност и међународно признање Косова, што иначе не прихвата више од 80% наших грађана, како су до сада показала сва истраживања јавног мњења у Србији

Губитак основа за индустријску производњу ствара услове за бесконачну задуженост и дужничко ропство. Образована и радна снага ствара услове за просперитет индустријске производње на коју може да се надграђује целокупна инфраструктура друштва.

Шта би се десило уколико притисак из САД и ЕУ не буде прејак, а суверенисти паметно одговоре на изазове? Шта ако демократски поредак, под влашћу СРС, ДСС и СПС не буде угрожен, а демократске установе у добром стању дочекају следеће изборе?

Али на крају - победницима се не суди. И спаситељима су захвални. Европска политичка култура не памти добре ствари. Али остатак света се са захвалношћу сећа како смо помогли Кинезима да се ослободе бруталне јапанске окупације и како смо помогли колонијама да се ослободе колонијалног јарма. Ако нас одмах не схвате, биће још више подстицаја да се бавимо самоусавршавањем.