субота, 26. мај 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Зашто жене не могу имати све?
Културна политика

Зашто жене не могу имати све?

PDF Штампа Ел. пошта
Јована Папан   
субота, 03. јануар 2015.

„Невоља је у томе што смо сви ми заробљени у систему у коме се послу придаје превелики значај“

Робин Скинер, психијатар, породични терапеут и писац

Ен Мери Слотер последње две године провела је на позицији директора сектора за планирање у Стејт департменту. А онда је дигла руке од свега, на ужас многих жена које су је сматрале узором. “Када сам колегиници из Беле куће рекла да ћу, чим завршим са овим послом, написати текст под насловом “Жене не могу имати све”, рекла ми је “Не можеш то написати”, мислећи да ћу тако послати лошу поруку свим младим женама. Али моја феминистичка уверења, на којима сам изградила целу каријеру, измицала су ми под ногама, искористила сам прву прилику која ми се указала да одустанем од ове позиције моћи“, пише она у есеју објављеном у Атлантик магазину.

Слотер описује како је изгледало радити на тако пожељној функцији за жену, и истовремено имати породицу. На посао је одлазила у 4:20 ујутру сваког понедељка, а кући се враћала касно увече петком. Током две године у Стејт департмету, никада није завршила са радним даном у време док су продавнице отворене, тако да су јој једини дани са породицом – субота и недеља, били претрпани куповинама, одласцима код фризера, ношењем одеће на хемијско чишћење, ваншколским активностима њене деце, конференцијским позивима, породичним оброцима. Имала је право на један дан годишњег одмора по месецу. И још је могла да се похвали бољим условима од већине запослених у Вашингтону.

Истовремено, кући су јој расла два дечака који су ушли у пубертет, и којима је била потребнија него икада, а она није имала времена ни да мисли на њих, а камоли да им се посвети. Иако је њен муж сјајно бринуо о деци на свакодневном нивоу, гризла ју је савест због тога.

„Слотер описује како је изгледало радити на тако пожељној функцији за жену, и истовремено имати породицу. На посао је одлазила у 4:20 ујутру сваког понедељка, а кући се враћала касно увече петком.“

И управо у тој грижи савести она види један од разлога због којих су жене и даље тако ретке на високим позицијама, а нарочито оне које су мајке. За разлику од мушкараца, жене много теже подносе чињеницу да нису ту за своју децу кад су им потребне. “На основу година разговора и посматрања, закључила сам да мушкарци и жене другачије реагују када примете да њихово одсуство из дома штети деци, или кад постану свесни да би за децу било боље да су више присутни у њиховим животима. Не верујем да очеви воле своју децу ишта мање него мајке, али мушкарци су спремнији да изаберу каријеру на штету породице, а жене ће чешће изабрати породицу на штету каријере”, закључује Слотер.

Бити на позицији моћи, и трудити се да тамо останете, просто значи да деца за вас једва могу представљати више од слике на радном столу, без обзира на то ком полу припадате. Успешни људи често раде и невероватних 120 сати недељно, што им једва оставља времена за спавање, а камоли за породицу. Мушкарци се много боље носе са тим, јер су васпитани на тај начин да другачије вреднују одређене животне аспекте, а и култура у којој живимо поручује им да су вековима уназад мушкарци чинили исто – бринули о томе да деци и породици обезбеде новац, а све остале аспекте родитељства препуштали мајкама.

Ен Слотер

Управо то што је мало жена које су спремне да за њих деца представљају само слику на радном столу, један је од разлога зашто је тако мало жена, нарочито оних које имају децу, на високим позицијама. Оне које тамо стигну, углавном имају иста искуства – Индра Нуји, председница извршног одбора Пепси компаније, морала је да задужи једну од својих секретарица да је замењује на мајчинској функцији, разговара са њеним ћеркама и одлучује да ли су заслужиле да играју игрице или морају прво да ураде домаћи. “Претварамо се да имамо све. Претварамо се да можемо имати све”, каже Ноји, додајући да, упркос свем труду који је уложила да усклади каријеру и породицу, није сигурна да њене ћерке мисле да је била добра мајка. “Кривица вас убија”, објаснила је она.

Индра Ноји

Да ли је онда кључ за више жена на високим положајима – ослобађање од кривице? Треба ли да тежимо друштву у коме су и очеви и мајке једнако равнодушни према чињеници да су за њиих деца једва нешто више од слике на радном столу? Или је решење управо у супротном – да и мушкарци треба да промене животне приоритете, и почну да осећају више кривице што нису присутни у животима своје деце?

„Бити на позицији моћи, и трудити се да тамо останете, просто значи да деца за вас једва могу представљати више од слике на радном столу, без обзира ком полу припадате.“

То може деловати као сјајна идеја и племенити циљ коме треба да тежимо, али да ли би мања спремност мушкараца да запоставе своју децу због посла учинила да родитељи генерално буду у подређеној позицији у односу на људе без деце, који немају разлога да одустану од 120-сатне радне недеље?

Или је можда ствар у томе да као душтво у целини морамо да променимо приоритете. Из потребе да се супротставе дискриминацији на послу, примећује Ен Слотер, феминисткиње су такође допринеле фетишизацији живота у коме је једини смисао пети се све више на лествици моћи, водити “једнодимензионалан живот” у коме деца и породица немају бог зна какву вредност. Она описује како пословне жене попут ње, када изостају са посла због деце, углавном крију праве разлоге, измишљајући неке „неутралније“ како не би подсећале своје колеге на чињеницу да су мајке. “Никада се не бих вратила у свет отворене дискриминације и полне сегрегације”, каже Слотерова. “Али, време је да преиспитамо уверење да жене морају да се убаце у “мушки свет”, што су нам саветовале наше мајке и наши ментори”, пише она.

У свету у коме се жене и даље суочавају са предрасудама о својим способностима, то није нимало лако: “Када сам постала декан школе Вудро Вилсон при Универзитету Принстон, одлучила сам да ћу променити норму по којој су деца неважна за жене од каријере. Намерно сам прекидала посао сваке вечери од шест до осам, како бих обедовала са својом децом, и једном сам одложила седницу декана како бих отишла на родитељски састанак. А онда сам почела да добијам захтеве од колегиница да треба да престанем да помињем своју децу и почнем да се понашам онако како се од декана очекује, уместо да јачам стереотипе”.

Слотер наставља да се бори за већу “видиљивост” породичне стране пословних људи, истичући у свим јавним наступима чињеницу да је осим успешне пословне жене и мајка. “Тежња успоставља равнотеже у животу није само женско питање, она би нам свима чинила добро.” Слотер наводи као пример сведочење аустралијанке Брони Вер, ауторке књиге “5 ствари за којима људи на самрти највише жале” која је две године радила на збрињавању умирућих пацијената.

Вер пише да се највише људи на крају живота каје због недостатка храбрости да живи онако како је стварно желела, уместо да што су свој живот провели потчињавајући се очекивањима других. Друга ствар за којом људи највише жале јесте што нису радили мање. “Сваки мушки пацијент ког сам неговала кајао се што је превише радио и пропустио одрастање деце,” каже Вер.

„Управо у тој грижи савести она види један од разлога због којих су жене и даље тако ретке на високим позицијама, а нарочито оне које су мајке. За разлику од мушкараца, жене много теже подносе чињеницу да нису ту за своју децу кад су им потребне.“

“Ако жене икада желе да заиста достигну једнакост као лидери, морамо да одбацимо мушке изборе и понашања као идеал,” закључује Слотерова и додаје да треба да инсистрамо на промени друштвених услова како би били више у складу са нашим изборима.

Дакле, уместо да тежимо већој укључености жена у сурово, дехуманизовано тржиште радне снаге од које се очекује да спава 4 и ради 20 сати дневно, како би једног дана и оне имале за чим да жале, можда би требало да се боримо против самог система. За свет у коме ће и мушкарце више гристи савест што нису присутни у животима своје деце, и у коме ће и они, на крају, имати мање разлога да се кају. И то тако што ћемо инсистирати на важности приватног живота и борити за систем вредности у коме каријера, било да се ради о обичним радницима или оним на водећим позицијама, није једина животна димензија, пуки робовски рад без радног времена и права на љубав, посвећеност својим ближњима и достизање среће. За почетак, требало би да никада не изгубимо из вида да је оно за чим највише жале људи на крају живота – то што су живели у складу са очекивањима других. Па макар та очекивања била одраз племенитих тежњи за једнакошћу права мушкараца и жена.

(Детињарије)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер